Na Krajini, na braniku Evrope
(Predgovor za knjigu „Vreme imperija“ Boris Nada)
Zbirka dalekosežnih pogleda Borisa Nada na arenu savremenog sveta i njen srpski epicentar te odgovarajuća saznanja – što često daleko premašuju domete glavne struje ovdašnje politikološke i polemološke misli – pružaju ubedljivu potvrdu spoznajnog pristupa geopolitičke perspektive. Reč je o ogledima primene geopolitičkih optika i saznanja na rastući svet „globalističkih“ izazova i pretnji s kojima se danas suočavaju Evropljani te i Srbi, ponovo na Krajini, odnosno na braniku Evrope, evropske kulture i civilizacije (Kalajić, 1999).
Sledeći najsažetije određenje geopolitike – kao nauke koje proučava geografske činioce u političkoj perspektivi – mogli bi zaključiti da zbog relativne trajnosti i nepromenljivosti geografskih datosti, u rečenoj disciplini nije moguće očekivati velika otkrića, niti zamašna spoznajna razmimoilaženja. Ipak, geografske datosti deluju zajedno sa jednim promenljivim pa prečesto i nepredvidljivim, dakle ljudskim činiocem, koji svaka iole valjana geopolitička perspektiva mora imati u značajnom vidu. Dobar primer rečenog pravila pruža središnjost Evrope u povesti poslednjih milenijuma, obeleženih razmahom međukontinentalnih veza i sukoba.
Tu povesnu središnjost izvesno podržava i omogućava činjenica da je Evropa doista geografsko središte kopnene hemisfere sveta, odnosno polutke obrazovane najvećom gustinom kopna spram mora. Evropa je mesto najmanje udaljenosti od oboda te hemisfere. Ipak, nikada Evropa – koja je u geografskom domenu samo jedno od poluostrva Azije – ne bi stekla ulogu istorijskog te kulturno-civilizacijskog stožera sveta te ni status kontinenta bez Evropljana, osobite vrste ljudi u čovečanskom mnoštvu.
Stoga svaki iole široki i dalekousmereni pogled geopolitičkog istraživanja mora raspolagati saznanjima stečenim ne samo iz geografije već i iz niza drugih disciplina, od društevnih do egzaktnih nauka, od povesti i sociologije, preko psihologije i karakterologije, do geologije i tehnologije. Idealni geopolitičar je neka vrsta „desetobojca“, sposobnog da iz svake discipline izvede i usmeri nužna osvetljenja na svoj predmet razmatranja. I to je jedan od razloga što ne postoji fakultet posvećen obrazovanju geopolitičara.
Izvesno je da geopolitički pogledi uslovljavaju ne samo spoznajne obdarenosti i svojstva subjekata već i konačna svrha. Dobar primer rečenog pruža misao britanskog geopolitičara Helforda Džona Makindera, koji je svoju koncentričnu viziju sveta te antievropske projekte – poput „sanitarnog kordona“ ili „gvozdene zavese“ – stvorio u funkciji britanske pseudoimperijalne i talasokratske politike, osvajački usmerene ka „srcu zemlje“, odnosno ka bezmernim bogatstvima i moćima Rusije. Ta osvajačka nakana je i vrednosni kriterijum Makinderovog geopolitičkog pogleda te zato, primerice, kada opisuje treći region evroazijskog kontinenta, što se prostire od Kaspijskog i Crnog do Crvenog mora, on ne odoleva da istakne njegovu prednost sa tačke gledišta britanskih kolonijalnih pohlepa:
„Ipak, (taj region) ima i jednu prednost, jer ga mnogobrojni zalivi i delte reka koje se ulivaju u okean potpuno otvaraju za prodore pomorskih sila (Makinder, 1994).“
Posebno ograničenje razvoju geopolitičke misli u Evropi nakon Drugog svetskog rata nametnuli su angloamerički ratni pobednici i okupatori prokazavši i de facto zabranivši tu nauku kao tobože zlonamernu izmišljotinu osvajačke politike Trećeg rajha, premda koreni njene tradicije sežu od dela Hipokrata, Aristotela i Herodota. Uostalom, ratni pobednici su nastavili, skoro u potaji, sopstvena geopolitička istraživanja te osvajačka projektovanja izgleda sveta, po meri „novog svetskog poretka“, kako su to konačno obelodanili radovi Bžežinskog. Demonizovanje i zabrana geopolitike u Evropi ciljali su da Evropljane liše moćnih sredstava spoznaje sopstvenog položaja i samoodbrane.
Primerice, pisac ovog osvrta sučio je to lažno potkazivanje i demonizovanje pružajući jedan geopolitički doprinos strategiji odbrane Savezne Republike Jugoslavije, na naučnom skupu koji je priredilo Savezno ministarstvo odbrane 23. februara 1993. godine, u Centralnom klubu Vojske Jugoslavije (Kalajić, 1993). Protiv tog doprinosa tada je goropadno ustao jedan univerzitetski poslužitelj nekad marksizma-lenjinizma a danas mondijalizma:
„S druge strane, vraćamo se na neke prapočetke evropske misli o tome i, recimo, u prilogu gospodina Kalajića operiše se kao sa autoritetima s Kjelenom (reč je o Čelenu, prim. D. K.), švedskim geopolitičarom koji je bio izuzetno popularan u Nemačkoj, naročito nacističkoj. I čije je jedino izdanje na jeziku koji razumemo (setićete se) izašlo 1942. godine u `Nezavisnoj državi Hrvatskoj`. Kjelen je tipičan geopolitičar škole `Blut und Boden`, sklopa države kao kombinacije krvi i tla. Pitanje je da li na takvoj jednoj teoriji, neću da se povinujem modama, bez obzira, dakle, što Kjelena više niko ne pominje, može da se zasnuje procena situacije koja bi imala veze sa stvarnošću. Ili Karl Šmit, jedan od najuglednijih i verovatno najinteligentnijih podržavalaca Hitlera, čija je čitava teorija politike zasnovana na večitom odnosu neprijatelja“ (Dimitrijević, 1993).
U navedenom potkazivanju posebno je simptomatično prećutkivanje ili prikrivanje notorne činjenice da je osnovna osvajačka strategija angloameričkih snaga u svetu posle Prvog svetskog rata bila i ostala zasnovana na geopolitičkim radovima i predlozima Makindera te njegovog američkog učenika Nikolasa Spajkmena, dok su ne samo Čelenove pouke već i Haushoferovi projekti višepolarnog uređenja sveta potpuno izostali iz strateških smernica Trećeg rajha. Jedno je izvesno: u vremenu sloma bipolarne slike sveta te secesionističke krize i razaranja Jugoslavije, nedostatak geopolitičkih znanja i perspektiva lišio je srpsku političku i intelektualnu (pseudo)elitu sposobnosti da shvati suštinski smisao velikih izazova i pretnji suverenitetu i integritetu države te da na njih valjano odgovori. Prema opštem uverenju rečene (pseudo)elite, slomom bipolarne ravnoteže sila, Jugoslavije je izgubila svaki strateški značaj dok stvari stoje upravo obratno, jer kroz prostore srpskog naroda prolaze sve glavne, rečne i kopnene, stvarne ili potencijalne saobraćajne veze između Evrope i Bliskog istoka te kavkasko-kaspijske zone. Tu prazninu Boris Nad dobro uočava i ističe:
„Upravo je projekat `novog svetskog poretka` na presudan način doprineo rehabilitaciji geopolitike, budući da i sam počiva na primeni geopolitičkog načina mišljenja. S druge strane, nedostatak realnih ciljeva, političku nedoslednost, spoljnopolitičku dezorijentaciju i, posledično, poraze politike zvaničnog Beograda moguće je objasniti i neuvažavanjem osnovnih elemenata geopolitičkog mišljenja. Osim neobrazovanja i nesposobnosti da se steknu i primene geopolitička znanja (ili čak izdaje, u službi tuđih geopolitičkih interesa), razlog za potpuno ignorisanje geopolitike i njenih instrumenata treba tražiti i u njenoj ideološkoj diskvalifikaciji, koja je geopolitiku proskribovala kao `fašističku nauku`.“
Geopolitički pogledi Borisa Nada ka pretnjama „novog svetskog poretka“, objavljivani tokom devedesetih godina u glasilima nacionalne i patriotske opozicije zvaničnoj politici Beograda – od „Pogleda“, „Pravde“, „Zbilje“ i „Države“ do paljanske „Javnosti“ – pružaju bar utešni spas dostojanstva srpske misli, svedočeći postojanju žive svesti o suštinskom smislu izazova novih „sila nemerljivih“ s kojima se srpski narod sučavao i suočava.
Boris Nad pripada novom pokoljenju srpskih mislilaca i stvaralaca – idealnih naslednika srpske renesanse između dva svetska rata – koje se moralno iskalilo i intelektualno stasalo pri kraju najgoreg od svih vekova sveta, upravo u jednom od najtežih perioda povesti srpskog naroda, kada su došle na naplatu najstrašnije cene kobnih grešaka i užasnih izdaja počinjenih od strane političkih pseudoelita tokom celog dvadesetog stoleća.
Usvojivši Šmitovo određenje osnovnog kriterijuma političkog mišljenja i delovanja te odgovarajuću spoznaju svetske arene, obeleženu trajnim ratom mora protiv zemlje, odnosno pomorskih protiv kopnenih sila, Boris Nad istrajno drži u žiži svog svog saznajnog pogleda prvog i glavnog neprijatelja verodostojne evropske kulture i civilizacije, dakle atlantske snage i nadasve njihovog nalogodavca, angloameričku plutokratiju.
Već i sam Nadov izbor izvora znanja i učitelja – od Danilevskog i Leontijeva, preko Ničea, Vebera, Šmita, Haushofera i Jingera, do Molnara, Endgala i Čomskog – osvedočava um obdaren najvišim zahtevnostima i posvećen najtežim zadacima. Reč je i o retko smelom slobodoumlju čija spoznajna preduzetništva se ne obaziru na uslovljavanja ili ucenjivanja od strane cenzora „političke korektnosti“, tražeći pouke i istine svuda gde se one mogu naći – suvereno iznad svih ideoloških granica – na levici jednako kao i na desnici.
Osnovni predmet svojih (p)ogleda, dakle atlantskog neprijatelja Evropljana, Boris Nad sagledava višestrano, sagledavajući brzim i odlučnim ali sveobuhvatnim smotrama njegove osnovne pojavnosti i dimenzije, od metapolitičkih konstanti, preko (pseudo)religijskih korena i odgovarajućih, sekularističkih sujeverja i tikova, do ekonomicističkih opsesija i podkulturnih kompleksa. Posebna odlika Nadovih osvetljavanja je ubedljiva primena tradicije fiziognomske metode spoznaje, koju je novim Evropljanima predala Geteova katedra teorije prirode, uz uzorno posredovanje Ernsta Jingera. Reč je o metodi koja je preko potrebna čoveku u dobu razmaha „režima kvantiteta“ (Genon, 1987), jer je veoma pogodna za opažanje često bitnih, dakle kvalitativnih dimenzija stvari i pojava. Premda nalazi te metode ne mogu zadovoljiti kriterijume svojstvene modernoj nauci, ljudsko iskustvo svedoči da vrednosti njenih nalaza daleko premašuju štete od povremenih promašaja. Dobar primer tog Nadovog talenta je njegovo uočavanje metapolitičkih osnova atlantske sile, prepoznatih u mitu o Atlantidi.
Valja istaći da fiziognomska metoda ne stoji, pasivno, na raspolaganju svima koji žele da je se late. Ona iziskuje primenu od strane duhova obdarenih stvaralačkom vizijom i intuicijom, kakve Boris Nad izvesno poseduje. Radovi Borisa Nada u domenu lepih književnosti, koje smo imali prilike s ogromnim užitkom čitati na stranicama časopisa „Književna reč“ i „Sveske“, predočavaju jednog od najznačajnijih stvaralaca novog pokoljenja, koji jedinstveno obnavlja aristokratski pogled na svet, kakav je poslednji put zasijao u našoj kulturi kroz „Roman o Londonu“ Miloša Crnjanskog. Čitajući Nadovu prozu pisac ovih redova osetio je stimmung sličan onom što prožima Jingerove romane, poput „Na mramornim liticama“ i „Helipolis“ te je bio iznenađen čuvši potom od autora da je dela nemačkog pisca upoznao tek naknadno. I to je, dakle, znak živosti tradicije koja i samu sebe prenosi kroz vreme i prostore, pokrećući misli i snove svojih privrženika ka postvarenju idealne, dakle još nevidljive evropske imperije.
Ka nagoveštenom horizontu budućnosti Evropljana streme i linije snaga srpskog naroda, osmišljavajući njene vekovne borbe i žrtve na Krajini Evrope, na braniku Evrope. Otuda Nadovi ogledi, čitani danas i ovde, osvetljavaju ne samo neposrednu prošlost i sadašnjost već nadasve budućnost, kao odličan orijentir za one koji dolaze, spremni i voljni da se bore za slobodu Srbije i Evrope, od Rejkjavika do Vladivostoka. Alternativa toj borbi nije mir – kako je lagala i laže svaka kapitulantska ili izdajnička politika ovde, već sramna, senilna infantilnost. Nad na tu infantilnost kukavičluka svesti i savesti umesno ukazuje:
„Gotovo desetogodišnju borbu – borbu koja se ne vezuje samo za jedno ime – ne određuje odnos bilo kog pojedinca, već, naprotiv, on biva određen svojim odnosom prema njoj. I sama geopolitička realnost je najzad objektivna kategorija. Ne može je promeniti puka želja da se stvari vide drugačijim nego što doista jesu, u samoj osnovi infantilna... Njeno ignorisanje, kao što se to jasno videlo u proteklom periodu, vodi pravo u katastrofu, u tragediju čitavog naroda.“
U svom zaključnom ogledu, „Misija Srbije“ – koji je i najsažetija smotra onog što smo doživeli i što nam predstoji na poprištima središnjeg geopolitičkog raskršća evroazijskog kontinenta – Boris Nad tačno uočava suštinski i dalekosežni smisao junačke borbe srpskog naroda za slobodu. Ta borba je „dala uzor i podstrek svim narodima evroazijskog kontinenta“, ona je „uveliko izmenila geopolitičke odnose u svetu, u značajnoj meri predodređujući istoriju XXI veka, geopolitičku budućnost Balkana, Evrope pa i Evroazije uopšte“.
Dragoš Kalajić, 2002.
Navedena literatura:
Genon, R (1987). Mračno doba, izdanje Gradac, Čačak.
Dimitrijević, V. (1993). Šta posle marksizma-lenjinizma, u Novi svetski poredak i politika odbrane Savezne Republike Jugoslavije, zbornik radova naučnog skupa, izdanje Uprava za strategijske studije i politiku odbrane Saveznog ministarstva odbrane, Beograd.
Kalajić, D. (1999). Serbia, trincea d`Europa, izdanje All`insegna del Vetro, Parma.
Kalajić, D. (1993). Na braniku Evrope, protiv novog svetskog poretka i Ka savezu pravoslavnih naroda, u Novi svetski poredak i politika odbrane Savezne Republike Jugoslavije, zbornik radova naučnog skupa, izdanje Uprava za strategijske studije i politiku odbrane Saveznog ministarstva odbrane, Beograd. Videti i u Dragoš Kalajić: Američko zlo 2, izdanje IKP „Nikola Pašić“, Beograd, 1998.
Makinder, H. Dž. (1994). Geografska osa istorije, u Tajna Balkana, priredio Branislav Matić, izdanje Studentski kulturni centar, Beograd.
KOMENTARI