Argonauti, Boris Nad

ARGONAUTI

SAN

Ne sanjaš Ti, već Bog:

Hramove i palate,

Iranske visoravni,

Osvit vremena

Pustinje i pokrete,

Noći i zore

Mora olujna i

Mora uznemirena pokretom lađa,

Miris dima u prvo

Jutro Troje,

Karavane i najezde

Ćutljiva proročišta

Proročišta hrabrih ljudi ćute,

Kamenje govori,

Usne ćute

***

Noć je puna sivih prikaza

I gvozdenih maski,

Koje će razvejati

Prvi jutarnji

Povetarac

To što vidiš je

Lice straha,

Ruka koja drhti,

Drhti,

U samrtnoj grozi

Jutarnja polja

Okupana su hladnim znojem

Pustinje mora

Koje se pokreću i

Zore, rasute po urvinama

Tama nad zemljom

I njene

Rascepljene kosti i

Duboke rane,

Otvorene,

U toplom,

Vlažnom

Mesu 

Oluja nad planinom,

Oblaci što skrivaju visove,

Prašina i snoviđenja

Noć je puna konja i ljudi

Koji ulaze

U tvoje vrele

Snove

ARGONAUTI

Uzvišeni konkvistadori,

Krcate lađe

Koje prati pesma čvorka.

Zora nad morem

Još je mutna,

Biće drukčije kad brodovi

Pristanu uz kamene obale.

Prebroditi zeleno more

Može onaj ko poznaje zvezde.

Ali ćutljive zvezde

Ne prate lađe,

Vetar ne napinje jedra.

Nijedno predskazanje nije bilo povoljno.

Zemlja koju su upravo ostavili za sobom

Bila je darežljivija

Od one devičanske i puste

Na koju će

Jednog dana stupiti.

Pesma koju osluškuju u noći

Ne potiče od sirena.

To je pesma mrtvih

Koje ribari prevoze na svojim lađama,

Do samih Ostrva

Blaženstva.

Istorija je zaborav,

Ruke su od gvožđa,

Vreme bezimena plima

Koja pomračuje i nebo i zvezde.

SAGA

Kralj je

Osuđen na beskrajno lutanje.

Najbolji među junacima

Neće se vratiti kući.

Onaj ko se vrati

Kao pobednik ovenčan slavom,

Umreće

Na kućnom pragu.

Onom ko brani

Kameni grad

Suđeno je

Da ga vidi kako nestaje

U plamenu.

PARIS

Tajnovita reka

Oplakuje zidine grada

U kojeg nećeš ući

Ni mač ni lukavstvo

Neće dostajati,

Surovost za to

Neće biti dovoljna

Tvoji dani su odbrojani,

Broj tvojih koraka je

Konačno odmeren,

Odluka bogova nepromenjiva

Pesak ističe,

Zadnja kap u klepsidri

Se otkida,

Ruke su klonule.

Poslednja strela pogađa

Onog koji je besmrtan

AHIL

Ne obazirem se na proročanstva

Pa ipak svako jutro

Slušam ono

Što mi govori Ksant,

Koji razume

Tajni jezik bogova,

A on kaže da je

Čas moje smrti blizu

Moj otac je plovio

S Argonautima,

Moja majka beše boginja

A ne smrtna žena

Ja dođoh pod zidine

Visokog kamenog grada

U vrelu prašinu

I pomamu bitke

Jer to beše volja bogova

Ja bejah bogovi

U danu užasa,

Kad sahranih Patrokla,

Ja otvorih sva vrata užasu

Ja bejah užas

Razumeh da sam stariji

Od kraljeva i

Sveštenika,

I od gradova koje,

U svojoj zaslepljenosti,

Poželeh da predam ognju

Razumeh da je jedan deo

Mene besmrtan

– To je plam koji će se

Uzneti na Olimp,

Ali da će drugi zauvek

Lutati tužnim

Hadovim carstvom

– To je sen s kojom će

Razgovarati Odisej

BOJNO POLJE

Onaj koji ubija

Ne ubija.

Njegov mač seče seni.

Već u zoru svi su

Bili mrtvi.

Onaj koji napušta

Prostrano bojno polje

Ne živi,

Jer je već u zoru

Bio mrtav.

Onaj koji umire

Rasečen oštrim gvožđem,

Ne umire,

Jer niko ne može

Umreti dvaput.

Onaj koji leži na samrti

Ustaje

Kad začuje bojnu trubu,

Jer zna da niko nikad

Nije umro.

APOLOGIJA

Ka očima sveta plamen se toči,

bezbojna slika što glađu

nas muči; i razgoreva, rasplamsava

pod plaštom noći,

bezbolna slika što glađu nas muči.

Ka svodu sveta

istina se toči,

istina koju opevati

 – uzalud je;

bestelesna sila

i ravnodušna slika.

ka očima sveta plamen se toči.

HIMNA (KRV)

Naše vino je proleće,

    Naš Bog je Krv.

Udarci doboša,

Zvona koja odjekuju u noći,

Dođimo i okupimo se ovde –

Naša svečanost počinje

U blistavu ponoć.

I podignimo svoje čaše,

I svoja srca

Visoko, još više:

Naše vino je proleće,

Vino, opojno i lako,

Što umire,

U sunčani

Čas.

Naš Bog je Krv.

Naše vino je proleće.

 Boris Nad