Varvarska Skitija, Boris Nad

Varvarska Skitija

Bio je tek početak jula ali dugotrajna suša pretvorila je polja u usijane žute pustinje. 

Jednolična ravnica ličila je na nepokretno more. Vršačko brdo – poslednji obronak Karpata – počivalo je u plavoj senci. Poluprazan autobus brzo je odmicao starim drumom koji se pruža od Temišvara ka Pančevu i dalje, ka Beogradu. Zaustavio se na jednoj od usputnih stanica: u jednom od mnogih banatskih sela koja se, kao jaje jajetu, ličila jedno na drugo. (Kuće su, doduše, ovde bile lepše i prostranije nego drugde, premda su njihove fasade već bile uveliko ruinirane – nekoć su ih nastanjivali Nemci, pristigli još u vreme austro-turskih ratova. Obližnje mesto međutim, svega nekoliko kilometara udaljeno, dobilo je ime po jednom turskom paši koji je, prilikom jednog od brojnih ratnih pohoda, ovde nakratko utaborio svoju vojsku.) 

Dok su se retki putnici izmenjivali, ostali su imali priliku da uživaju u pomalo netipičnom banatskom pejzažu. S desna, ispod lesnih terasa, počivao je rit, sada isušen i pretvoren u plodnu oranicu, koja je podrhtavala na letnjoj jari. Ipak, malo šta je govorilo da je ovdašnje tle još prepuno tragova drevnog života i grobova, počev još od eneolita. Brojni arheološki nalazi – oružja i oruđa izlivena u bronzi, na primer – nalazili su se rasejani po seoskim domaćinstvima. Na kopu obližnje ciglane, u raskopanoj zemlji, među komadima crne grnčarije, zabelele bi se katkad i ljudske kosti. Retki podaci o tome mogli su se naći samo u stručnim publikacijama. 

Autobus se polako pokrenuo, vraćajući se nazad na glavni put, ali je, posle svega stotinjak metara, opet stao. Putem je milela pogrebna povorka, mirno zapućena ka seoskom groblju. Ispred svih koračao je, u dugu bradu zarastao, mlad sveštenik, a ispred njega sporo su se vukla kola sa kovčegom pokojnika. Druga traka autoputa beše slobodna, vozač ipak nije imao nameru da je zaobiđe. Isto su postupila i kola koja su dolazila iz suprotnog smera. Ne odgovarajući na retke proteste putnika, on se spokojno svrstao na začelje povorke. Minuti su proticali dok se autobus, kao i sve duža kolona vozila iza njega, korakom puža primicao seoskom groblju. Nedugo potom ugledali smo urušen zid od cigle iza koga su se podizale krstače i od starosti posiveli zidovi kapele. 

Tako smo svi mi – voljno ili ne – učestvovali u nekoj vrsti rituala. Prizor se, očigledno, odvijao van vremena, u otmenoj nehajnosti spram vremena i voznog reda. To što se vozač tako tvrdoglavo pridržavao običaja, očigledno je imalo i svoje dublje razloge – običaj je morao biti veoma star, mnogo šta u njemu svedočilo je o njegovoj velikoj drevnosti. 

I zaista, Miloš Crnjanski u „Seobama“ opisuje običaj Srba da svoje mrtve ispraćaju putem ka groblju. Tada su ih još nosili u otvorenom kovčegu; sredinom osamnaestog veka običaj je zapanjivao strance, ali su ga se Srbi uporno držali, uprkos nastojanjima Nemaca da ga iskorene. 

Čak i sredinom dvadesetog veka sličan običaj je i dalje postojao kod Rusa. Opisuje ga, među ostalim, i nemački pisac Ernst Jinger, u svojim „Kavkaskim zapisima“. (Jinger nalazi da je lep, kao da se pokojnik na taj način, izlažući se poslednji put suncu, dnevnoj svetlosti, ”zauvek oprašta pre nego što siđe u tamu”.) 

Sumnjamo ipak da je neko među putnicima tog trenutka pomišljao na Herodota, koji govori o pogrebnim običajima Skita. Jer, mi smo se zaista nalazili na jednom od rubnih područja drevne Skitije, koja se nekoć prostirala od Crnog mora i Dona sve do Panonije. Obližnje humke – nasute nesumnjivo ljudskom rukom – koje su se uzdizale nad ravnicom, mogle su biti upravo skitske. 

* * * 

Podaci o Skitima – narodu koji je, kroz jedan dug vremenski period, nastanjivao stepe i ravnice na istoku Evrope, a zatim naprečac nestao – jedna od brojnih nelogičnosti kojima obiluje moderna istorijska nauka – izvanredno su oskudni a katkad, van svake sumnje, i krajnje zlonamerni. Možda se upravo tom zlovoljom Grka prema mnogoljudnom i slobodnom narodu sa istoka može objasniti ona crna slava koju su, kroz potonje vekove, uživali ”Skiti-varvari”: slava ravna jedino onoj koja, sve do dana današnjeg, prati i Hune i Gote, Džingis kanove ratnike kao i Staljinove milionske armije. 

Ovaj prastari arhetip helenskih istoričara ponavlja i skoro savremeni engleski geograf Makinder, u svom čuvenom predavanju, koje je zapanjujuća smeša lucidnosti i krajnjeg slepila. On mu, doduše, dodaje i jednu novu dimenziju, bezmalo savršen izraz. Za slavnog engleskog naučnika, naime, Skiti iz Homerovih i Herodotovih priča – Skiti koji ”piju mleko od kobile” – nisu samo jedni među mnogim ”kosookim” osvajačima. Oni su istinski arhetip varvarstva, praobrazac svih kasnijih ”azijatskih i nemilosrdnih konjanika bez ideala”. Civilizacija – izum pomorskih naroda sa zapada – ”plod je vekovne borbe” protiv nomada sa istoka, dakle ”Skita”. Koncepcija koja ima i rasne konotacije: kosookim Skitima, Hunima, Turcima, Mongolima... suprotstavljaju se beli dolihokefali severa, zapada i juga Evrope. 

Makinder je, međutim, bio u krivu: Skiti behu čisti Indoevropljani, dok Huni i Goti, u rasnom smislu, nisu predstavljali homogenu celinu već, po svoj prilici, samo šarolik savez raznorodnih plemena, naroda, etnosa i rasa. 

Ipak, kakva su to jeziva varvarstva kojim su Skiti zaslužili ovo zlopamćenje dugo hiljadama godinama? Ljudske žrtve – žrtvovao se svaki stoti zarobljenik – običaj da se lešu žrtvovanog odseče desna ruka i baci u vazduh, ostavljajući sa leži onako kako je pala? Običaj ritualnog polivanja ”svetog mača” krvlju, pogrebni ritual koji je uključivao i usmrćivanje desetina ili čak stotina kraljevih žena i slugu? Manje-više isto ono što se pripisuje i mnogim drugim ”varvarima”. Keltima, na primer, za koje Orozije piše da kad god im je potrebna čaša odsecaju zarobljenicima glave (kako bi pili iz njihovih lobanja), dok ih Strabon optužuje za kanibalizam. Možemo se samo zapitati da li je ovde zaista reč o nepristrasnim izveštajima očevidaca ili o nekoj vrsti političke propagande onog doba, koja eksploatiše predrasude ”civilizovanih” spram ”varvara”? Bilo kako bilo, ”varvarima” treba priznati bar jednu olakšavajuću okolnost: za razliku od ondašnje (a i današnje) ”međunarodne zajednice”, oni svoja zlodela nisu veličali kao hvale dostojna dela odbrane civilizacije od varvarstva. 

Arheologija je ipak potvrdila neke od Herodotovih navoda, ponajpre one vezane za pogrebne običaje Skita. Podsetimo se na neke od njih: na običaj da se pokojnik vozi na kolima, i to čitavih četrdeset dana posle smrti, za kojih su mu priređivane obilne posmrtne gozbe, trizne. Važnost ovog perioda od četrdeset dana sačuvao se u potpunosti u pravoslavnom obredu dok za katolike, koliko je nama poznato, nema nikakav značaj. Sačuvao se i običaj posmrtnih gozbi – daća, ponajpre kod Srba i kod Rusa, ozloglašen kod njihovih inovernih suseda, baš kao i onaj da se pokojnik vozi kolima putem do svog poslednjeg odredišta. U činjenici da se kod Srba pokojnik danas prevozi u zatvorenom kovčegu treba videti ustupak ”civilizovanosti” na način modernih zapadnjaka,”civilizovanosti” koja, očigledno, nije sasvim mimoišla ni varvarsku Skitiju. 

Boris Nad