BLAGOVEST AMERIKE
Amerika nije samo kontinent koji, manje ili više slučajno, zauzima mesto na krajnjem zapadu na mapama sveta, već je, istovremeno, po samoj logici stvari, i Zapad u smislu metageografskom. Možemo čak reći – Zapad u metafizičkom i apsolutnom značenju tog pojma. Amerika je apsolutni Zapad. Ona je i neosporni lider i centar zapadnog sveta (zapadne civilizacije) i u odnosu na nju sve druge zapadne zemlje samo su njene drugorazredne ispostave i filijale, uključujući i njenu evropsku provinciju (Evropsku uniju), čvrsto integrisanu u „transatlantske strukture“ (NATO). Još i više: Amerika pretenduje da postane paradigma, univerzalni model, obavezujući za čitavo čovečanstvo. Tako, poput baklje u visoko podignutoj ruci Kipa Slobode, još uvek tajanstvena suština ove zemlje stvarno zrači širom planete, zemljinog šara, obasjavajući različite narode i kontinente, kao neko novo i nepoznato zračenje. Zaista, Amerika „pruža ruke ka čitavom čovečanstvu“ i nudi mu svoju eshatologiju, svoju mesijansku objavu, svoju „Blagovest“.
Novi Jerusalim
Ali, nije uvek bilo tako. Nekadašnja evropska kolonija, jedno sasvim marginalno „ostrvo“, kome je, koliko do juče, pretilo da se „utopi u moru“, od pre nekog vremena počela je da igra sve samosvesniju ulogu. Tužna je istina da je Evropa, u međuvremenu, potčinjavajući se Americi, izgubila ne samo svoju kulturnu samosvojnost, nego čak i svaku ideju o sebi. Moramo se, pred tim, zapitati kako je to uopšte moguće? U samom početku ona se nije suštinski razlikovala od bilo koje druge evropske kolonije, i ništa se slično nije odigralo sa Brazilom, Kanadom ili Australijom, na primer.
Pokušaćemo da, u tekstu koji sledi, pratimo nit onih ideja koje su od Amerike načinile istinski stožer jedne mesijanske i, po svom karakteru, totalitarne ideologije, ideologije čvrsto ukorenjene u američkom mentalitetu. Svesni smo, pri tom, da time ova tema nije ni izdaleka iscrpljena i da tek zahteva temeljita istraživanja, koja će predmet zahvatiti u svoj njegovoj dubini, u njegovim raznovrsnim, pa čak i međusobno protivurečnim aspektima – aspektima geografsko-sakralnim, ideološkim, dubinsko-psihološkim, konspirološkim… i, nadasve, religijskim. Jer, pravi koreni amerikanizma su religijski. Džordž Vašington je prvi poistovetio Ameriku sa hrišćanskim, postapokaliptičkim „Novim Jerusalimom“. Time je, ujedno, po prvi put jasno izrečena ideja da je američka zajednica – nacija, država ili neka nova crkva? – nekim dubokim jazom odeljena od Evrope, pa i od „ostatka sveta“. Videćemo da to nije neko novo političko iskustvo (demokratija). Roba koju Amerika nudi svojim klijentima je jedna naročita eshatologija.
Vuk i jagnje, jedno pored drugog
S tim je u vezi jedna važna primedba. Tomas Molnar, u svojoj Amerikanologiji, skreće nam pažnju na Niburovo zapažanje prema kojem, posle silaska s broda ili iz aviona, došljaci u Ameriku doživljavaju potpunu promenu mentaliteta, zamišljajući da su za sobom ostavili „ne samo svoju zemlju porekla, već i sam istočni greh, sa svim njegovim posledicama (ratovi, glad, oskudice)“.
Svest o američkoj posebnosti, bar za protekla dva veka, nije bila strana kako evropskim, tako ni američkim političarima i intelektualcima. Pojam „Zapada“, koji je stvoren u Americi na početku devetnaestog stoleća trebalo je da jasno potvrdi ovu različitost, definitivno odvajajući Ameriku od Evrope, u kulturnom, političkom, i svakom drugom smislu (prvobitno „Zapad“, kao sinonim za „Novi svet“, nije uključivao Evropu ili samo njen zapadni deo u jedinstvenu celinu sa Amerikom. Potom, tokom 20. veka, prisustvujemo nečem uistinu zapanjujućem: „Zapad“ počinje da se širi brzinom metastaze, proždirući stalno nova i nova prostranstva, i bacajući jednu tešku senku na ostatak planete.)
Početkom prošlog veka, američki predsednik Džeferson govorio je o „odvojenoj, američkoj hemisferi“, u kojoj će, kako je predviđao, „vuk i jagnje živeti u miru, jedno pored drugog“ (a što, naravno, nikad neće biti moguće u Evropi ili nekom drugom delu sveta). Upravo od ovog američkog predsednika možemo slediti jasno formulisane one političke ideje koje će se, bilo u svojoj religioznoj formi, bilo u svom laiciziranom obliku, neprekidno javljati kroz čitavu američku političku istoriju. (Sasvim precizno, ove ideje počivaju na religioznoj osnovi, da bi se zatim, tokom dvestagodišnje istorije, sve češće pojavljivale u svom urpošćenom, laiciziranom vidu).
Potpuno i istinsko zastranjivanje
Reč je o ideji da Amerika otelotvorava savršeno društvo, neku vrstu realizovane i postvarene utopije, na osnovu čega Amerikancima, kao novom „izabranom narodu“, pripada privilegovano mesto i značaj. Sve dok ostali budu istrajavali u svojim „nastranostima“, Amerika će biti prinuđena da ih na svaki način menja, izvršavajući svoju tobožnju misiju.
Postojanje drugih naroda, njihovih tradicija i kultura, u tom slučaju, za Ameriku ima značenje incidenta. Poput Vudroa Vilsona, mnogi među američkim političkim vođama smatrali su da će, pre ili kasnije, čitav svet sasvim dobrovoljno prihvatiti američka rešenja i njeno društveno ustrojstvo; ukoliko se to ne desi, međutim, bilo bi sasvim opravdano primeniti silu.
S druge strane, ovo je za mnoge mislioce bio razlog da u američkoj civilizaciji prepoznaju pojedine patološke crte ili čak potpuno i „istinsko zastranjivanje“ (T. Molnar). Kakvo god predubeđenje imali o njenoj kulturi i nasleđu, ovakvom načinu mišljenja moramo priznati nepobitnu zasnovanost. Zaista, postoji li bilo šta u Americi što, po svom karakteru, nije ekstremno, karikaturalno ili groteskno?
Istoričari nas podsećaju da su „oci osnivači“ Amerike bili puritanci, kao i da su mnoge druge ekstremne protestanske sekte, ubrzo po otkriću Amerike, kao magnetom bile privučene na krajnji Zapad, tražeći utočište na „Novom kontinentu“.
Svima njima bilo je zajedničko propovedanje ekstremnog moralizma i radikalne demokratije, ali samo u okvirima uskih, strogo odvojenih zajednica „posvećenih“. Maks Veber ukazuje da je kalvinizmu u Engleskoj uspelo da prvo duboko promeni tradicionalni sistem privređivanja, a potom i da sruši ili suštinski izmeni tradicionalnu monarhiju.
Božji grad na zemlji
Ali, kalvinizam je predstavljao pre novu religiju nego jednu od mnogobrojnih hrišćanskih zajednica ili sekti. U osnovi Kalvinovog učenja bila je ideja o predodređenosti za spasenje – ono je pripadalo malobrojnoj šačici „izabranih“ – i, na drugoj strani, „večito prokletstvo“ i stradanje, namenjeno prezrenoj masi „ljudi sveta“.
Puritanizam je stoga u potpunosti isključivao milosrđe („Božju osudu“ ni na koji način nije bilo moguće izmeniti), donoseći „izabranima“ osećanje posvemašnje izolovanosti i nadmoći, često i neprijateljstva prema ostalom čovečanstvu. Krajnji cilj ove revolucionarne i, „u samom svom osnovu, nihilističke ideologije“ (I. Šafarevič) bilo je, međutim, uspostavljanje savršenog društva, građenog „na novim osnovama“, po primeru nove gradnje Jerusalimskog hrama.
Od posebnog je značaja činjenica da za puritance pojam nacije nije imao nikakvu važnost i da su se puritanci, čak i u vlastitoj otadžbini, osećali kao emigranti, odnoseći se neprijateljski prema svakoj istorijskoj tradiciji: „Omiljeni lik njihove literature“, uočava Šafarevič, „jeste stranac, izbeglica, hodočasnik“.
Ipak, zahvaljujući u prvom redu puritanskom nasleđu, kao i političkim tradicijama koje su iz njega proistekle, u Americi je, za relativno kratko vreme, uspelo da se razvije društvo koje se u potpunosti emancipovalo od evropske tradicije i koje zbog toga, za dugi niz godina, nije prestajalo da izaziva evropsku radoznalost.
Podvucimo, međutim, još jednom: radikalni cilj puritanske ideologije – uspostavljanje Božjeg grada, „Nebeskog Jerusalima“ na zemlji – pre je mističan nego čisto racionalan, i moguće ga je razumeti tek u okvirima neoprotestantske političke teologije amerikanizma, premda upravo ta činjenica, očigledno, stoji u čudnoj kontradikciji s „horizontalnošću“ i krajnjim pragmatizmom američkog društva. I kada je sam Vašington izjavio: „Sjedinjene Države su Novi Jerusalim, Božjim Promislom predodređene“, itd, nije to bila nikakva isprazna stilska figura ni puka retorička konvencionalnost. Bila je to jasna i precizna formulacija političke misije Amerike, eshatološke po svojoj sadržini, jedna vrsta mesijanske objave. I baš je ta ideja „Novog Jerusalima“ (i, ništa manje, nejasne eshatološke nade koje je ona budila), pokretala šarene povorke vernika ove nove religije ka novoj „Obećanoj zemlji“, ka „Novom Hananu“, na tako čudesan način izronjenom iz mora, ka onoj „mitskoj Americi“ u čijoj iznenadnoj pojavi na horizontu evropske i svetske istorije zaista ima nešto duboko zagonetno.
Bujice krvi „prokletih“
Ali, postoji jedna još značajnija protivurečnost u toj veri u novo „Zlatno Doba“, začeto na tlu Amerike. Veri neprihvatljivoj jednom hrišćaninu jer, kao što je to dobro poznato, u eshatološkoj drami Drugog dolaska Hristovog, silazak „Grada Gospodnjeg“ ne prethodi nego, naprotiv, usleđuje pojavi Antihrista i samom Kraju sveta. Štaviše, upravo je Antihrist taj koji obećava lažno „Zlatno Doba“, mimo (ili pre) Drugog dolaska.
Nema sumnje, dakle, reč je o „izvrnutoj“ eshatološkoj perspektivi ili čak o parodiji istinske (hrišćanske) eshatologije. Tako je, uopšte uzev, prisustvo apokaliptičkih motiva veoma snažno naglašeno u svim vidovima američke religioznosti, i ne samo u njima, već i u proizvodima američke masovne kulture (književnost, film, masovna kultura). Zanimljivo je pri tom da su Amerikanci u isto vreme istorijski optimisti, čvrsto uvereni u neminovnost stalnog progresa. Sada nam je očigledno i zašto. „Happy end“ – to je nešto što se, u američkom slučaju, već dogodilo. Apokaliptički scenario – one bujice krvi „prokletih“ koje s toliko zle strasti opisuju televizijski propovednici – dogodiće se, ali samo Starom i od Boga već osuđenom, „prokletom“ svetu. Ne i „Novoj zemlji“ Otkrovenja Svetog Jovana Bogoslova, Americi koja širi svoju lažnu mesijansku objavu, svoju farsičnu „Blagovest“.
Drugim rečima, Amerika se već nalazi s one strane Apokalipse, duboko uronjena u blagostanje Novog milenijuma, novog „Zlatnog doba“, ili „Ere Vodolije“, s one strane Vremena i Istorije (blagostanja shvaćenog takođe na parodičan način, kao materijalno blagostanje Amerike, što je još jedan, direktan „dokaz“ istinitosti nove vere). Tako se njena misija sastoji upravo u tome da ovu poruku o Kraju Vremena prenese, saopšti ostatku čovečanstva. Na čisto političkom planu, to znači brigu o izvozu sopstvenog, „spasonosnog“ političkog modela. Ne čudi nas, najzad, ni to što Amerika, inače progresivna i čovekoljubiva, poseduje i svoje drugo lice, svoj zlokobni aspekt – lice same Apokalipse, namenjeno onima koji odbacuju njeno „Jevanđelje“. To je lice onog „Milosrdnog anđela“ koji je s jarosnim gnevom razarao Srbiju, i ne samo nju. U stvari, reč je o aktu milosrđa, jer van američkog „Jevanđelja“ nema spasenja.
Dobra Amerika – loša Evropa
Ideja predsednika Džefersona o odvojenoj hemisferi hronološki je prva u nizu političkih ideja, pogleda i doktrina koje su nastojale da puritanske predstave o „dobroj“ i „nekorumpiranoj“ Americi (nasuprot u greh utonuloj i iskvarenoj Evropi), pretoče u političku realnost. Monroova doktrina zabranjivala je mešanje bilo koje evropske sile u „američku“ hemisferu, ali ovde, prema mišljenju jednog od visokih državnih funkcionera iz epohe predsednika Vilsona, suverenost ostalih država na američkom kontinentu predstavlja „slučajnost“ i za SAD nema nikakav operativni značaj.
Pošto se ova zabrana temelji na moralnoj, vrednosnoj oceni, odnosno na potrebi da se „dobra“ Amerika zaštiti od potencijalno loših uticaja iz Evrope koji bi u budućnosti mogli da je ugroze – podrazumeva se da sličan zahtev ne bi imao nikakvo valjano utemeljenje ukoliko bi ga, sa svoje strane, izneli Evropljani ili Azijati, u nameri da svoje sfere zaštite od američkog mešanja (Amerika je, kako to stalno ponavljaju njeni emisari, ne samo „najdemokratskija“, već i „najmoralnija“ svetska sila).
Ovo su ujedno pretpostavke na kojima se zasnivaju obe, naizgled nepomirljive krajnosti američke spoljne politike, kako „izolacionizam“, tako i agresivni „intervencionizam“; prvi počiva na ideji izolacije od „iskvarenog ostatka sveta“, drugi na ideji da se ostali narodi doslovce kolonizuju, prihvatajući američke modele i njen način mišljenja, kako bi Amerika najzad prestala da oseća svoju izuzetnost. (To je, takođe, jedan od skrivenih i nedeklarisanih ciljeva tzv. izolacionizma. Primetimo i da su istu tu dilemu morali da rešavaju ništa manje mesijanski nastrojeni boljševici, samo što se ona tada formulisala na nešto drugačiji način: kao izbor između izgradnje socijalizma u jednoj zemlji i „svetske revolucije“ trockista.)
We are a moral people
S tim u vezi, podsetimo se i na ideju o „Bogom pokazanoj sudbini Amerike“ (izraz je nastao 1845. godine). Stimsonova doktrina zahtevala je nepriznavanje „silom iznuđenih teritorijalnih promena“. U praksi, ona je ubrzo dovela do pogoršavanja sukoba širom sveta, jer su SAD uzurpirale pravo da procenjuju koje teritorijalne promene mogu biti priznate a koje ne. Slične poglede o američkoj posebnosti, uostalom, delili su i mnogi drugi američki predsednici, državnici, stratezi i političke vođe – gotovo bez izuzetka. Spisak bi mogao da se produžava skoro unedogled.
Uopšte, za američku spoljnu politiku tipična je ova, uvek moralizatorska perspektiva („We are a moral people“), koja se, međutim, na zapanjujuće lak način, spaja sa krajnjim amoralizmom kad god se povede reč o Americi i njenim posebnim interesima. Tako je, na primer, još 1948. godine, šef strateškog odeljenja Stejt Departmenta, Džordž Kenan, predlagao definitivno napuštanje „nejasnih ciljeva“, kao što su „ljudska prava“ i propagiranje „liberalne demokratije“, smatrajući da će SAD ionako uskoro biti primorane da nastupaju s pozicije sile, kako bi očuvale svoj „nesrazmeran, privilegovan položaj“. Savršeno razumljivo, jer: „Bog nas je blagoslovio, poput Novog Izrailja!“ – to je refren koji, iznenađujuće često, ponavljaju protestantski pastori i politički lideri ove zemlje. Dakle, „Bog nas je privilegovao kao nijednu drugu naciju na zemlji!“ – i, upravo zbog toga, dodaće još jedan ideolog neoprotestantizma, „mi imamo pravo da zahtevamo od svih drugih da se potčine našoj volji“.
Zapažamo najzad još nešto: postojanost te uistinu totalitarne volje, koja se ne menja u svojoj želji za potčinjavanjem, i koju ne ograničava ništa drugo, nikakav viši obzir, sem konkretnih, faktičkih mogućnosti njenog realizovanja.
Epoha globalne Amerike
Sledeći, stvarno ili samo deklarativno, iste političke tradicije, predsednik Buš je, u vreme američke intervencije u Persijskom zalivu, zauzimao pozu i retoriku propovednika i moralnog učitelja, upućujući poruke koje Evropljanima mogu da zvuče jedino smešno ili groteskno. Tako je, na primer, za predsednika Buša američka nacija je „najpunija ljubavi“, a njena vojna sila nadahnuta je idejom „trijumfa moralnog poretka u svetu“.
Baš od vremena ovog američkog predsednika, međutim, datira i jedna, relativna novina. Prvi put zvanično proklamovan, „novi svetski poredak“ otvorio je epohu planetarnih ambicija Zapada, epohu globalne Amerike, Amerike projektovane do krajnjih tačaka planete. Nastupilo je vreme u kome Zapad najzad napušta svoj privilegovani zabran, ustremljujući se ka ostalim kontinentima i, iznad svega, ka samom srcu Evroazije.
Tako, raznorodni narodi i zemlje, države i religije, etnosi, ljudske rase, kulture, itd… svi oni danas stoje pred jedinstvenim izborom. Dilema je, međutim, nepostojeća, jer iza „novog svetskog poretka“ stoji jedan moćan pokretač: SAD, sa svojom vojnom silom, sredstvima ekonomske i političke prinude, ucenama, blokadama, intervencijama, sankcijama… Treba prihvatiti, i to sasvim dobrovoljno, lažni mesijanizam Amerike, njenu lažnu religiju i njeno parodično „Jevanđelje“; „Blagovest“, koju donosi čitavom čovečanstvu, kako bi ga, navodno, uvela u novo „Zlatno doba“. Prihvatiti, jer nam to nalaže sam „zdrav razum“, s punom svešću da nije reč samo o spoljašnoj promeni, o pukoj promeni u stilu odevanja ili „načinu života“.
Amerikanizovati se, to znači podrediti se jednom lažnom mesijanskom centru, menjajući same strukture misli i bića. Amerikanizovati se, to znači odustati od same evropske ideje i od posebne evropske – dakle, autentične – sudbine. Ali, da li je to zaista put koji vodi pravo u rajsko blagostanje novog „Zlatnog doba“? Ili, naprotiv, ka pravom ispunjenju novozavetnih apokaliptičnih proročanstava, s kojim će se, u najskorije vreme, suočiti celokupno čovečanstvo? Mnogi znakovi i događaji – oni koji su se već odigrali i oni koji će se tek odigrati – govore da je u pitanju ovo poslednje.
Napomena: Mitsku Ameriku i Blagovest Amerike autor je objavio u knjizi Povratak mita, izdanje Niškog kulturnog centra (Biblioteka Almagest, knj. 5), 2010.
KOMENTARI