Intervju: Sa Borisom Nadom o mitovima, legendama i…
Vaš dosadašnji stvaralački opus obuhvata romane, kratke proze, eseje, geopolitičke članke, ali i poeziju. Otkud tolika raznolikost i koja od ovih formi Vam je „najbliža“?
– Možda će vas to iznenaditi, ali verujem da je u mojim knjigama postoji relativno uzak, ograničen broj osnovnih motiva i tema; ostalo su varijacije. Knjiga „Vreme imperija” se zapravo suštinski ne razlikuje od „Povratka mita”. „Nemi bogovi” često variraju iste motive, premda na drugačiji način. Mislim da je tu isključena bilo kakva evolucija i razvoj; raznolikost o kojoj Vi govorite uglavnom se odnosi na formu, tehniku ili žanr. Ono što je bilo pesma ili priča, može pružiti podsticaj za esej, ili obrnuto, a može postati i roman. Rezultati su ponekad iznenađujući. Knjiga „Poslednja Tula”, objavljena u niškom Unus mundusu 2011, makar na prvi pogled, jeste zbirka anahronih, „retro“ priča, sa ljubavnom i/ili istorijskom tematikom.
U stvaru, izgleda da su te knjige zapravo koncentrični krugovi, a takvi krugovi, naravno, uvek imaju svoje nevidljivo središte. Postoji, dakle, deo koji je nepromenjiv i onaj koji se stalno, od slučaja do slučaja, menja.
U principu, nema nikakve bitne razlike u tome da li pišete prozu, roman ili priču, poeziju, esej ili novinski članak. S druge strane, poezija je najzahtevnija, možda zbog toga što izraz ovde mora da bude sažet, a to savremeni pesnici katkad gube iz vida. Postoji jedna mala zbirka poezije, pod naslovom „Argonauti”, koja je štampana kao deo „Povratka mita”. Ona je svom autoru istovremeno najbliža i najdalja.
U Vašim radovima prisutan je specifičan odnos prema simbolici i simbolima („Gozba pobednika“), istoriji i mitologiji (priče iz „Nemih bogova“), te geopolitici i filozofiji (tekstovi u „Povratku mita“). Odakle potiče ta isprepletenost raznih uticaja i u kojoj mjeri su, recimo, geopolitika ili mitovi prilagodljivi književnom stvaralaštvu?
– Geopolitika, kao što je Vama dobro poznato, proishodi iz mitoloških predstava i motiva. Tu su njeni koreni i to je njen najdublji nivo. Jedan od osnovnih i verovatno najstarijih je onaj o sukobu morske nemani Levijatana i kopnene životinje, medveda Behemota. O tome je pisao još rabin Isak Abravanel (1437-1508), ali on se, očigledno, inspirisao mnogo starijom tradicijom. U pitanju je drevni kabalistički mit, mitska transpozicija blokade kopnene od strane pomorske sile: „(…) kabalisti kažu da Behemot nastoji da rastrgne Levijatana zubima i rogovima, dok Levijatan sa perajama zatvara čeljusti i nozdrve kopnene životinje, tako da ona ne može ni da jede ni da diše“. Karl Šmit, sa svoje strane, pominje drevni verski užas od mora, morske stihije, o čemu, među ostalim, svedoči i biblijska „Knjiga postanja“. U tom smislu, geopolitika počiva na drevnim sakralnim arhetipovima, koje deli iznenađujuće velik broj ljudi u različitim prostorima, čak i kad toga nisu svesni, a pogotovu onda. Jednom rečju, ona je duboko ukorenjena u kolektivno nesvesno, a to, verovatno, samo po sebi ima izvanrednu estetsku vrednost.
Mitske teme, prema našem mišljenju, ne treba da se prilagođavaju književnosti. Kniževnost je njihov istinski medij. Najuzbudljivije i do sad neprevaziđene romane svetske književnosti napisao je Homer. Jedan od najuticajnijih romana moderne književnosti, “Uliks” Džejmsa Džojsa, ponavlja priču o lutalici Odiseju. Beket i Kafka, sa svoje strane, predstavljaju drugu mogućnost: oni ispovedaju svest o gubitku, o odsustvu. Prema našem mišljenju, Godo je bog koji ne dolazi; Kafkin junak ne uspeva da nađe put do Zamka. Ponekad i sami pesnici, sopstvenom sudbinom, otelotvoruju arhetip, ili mu se makar približavaju: setimo se Fransoa Vijona, „pesnika-razbojnika”, ili Artura Remboa, „pesnika-skitnice”, koga su moderni kritičari, pomalo ironično, nazivali i „bogom puberteta”. U njegovom slučaju, pre pomišljamo na starogermanskog Odina, na boga-skitnicu i boga opijenosti, kome je bila poznata tajna runa; nedostaje mu samo ratnička furioznost. Džim Morison je govorio o Dionisu. Bilo bi površno videti u tome samo pozajmicu od Ničea.
Time se književnost dotiče dublje realnosti, „opasnih intuicija”. Vraća se u oblast koju nastanjuju arhetipovi, a ne više individue, sa ponekad zamornim psihološkim nijansama, kojima se bavila građanska književnost 19. veka. Dostojevski je nešto drugo: „Braća Karamazovi” ili junak njegovog „Idiota” su mnogo više od uspelih psiholoških portreta. „Zločin i kazna” je fundamentalni, metafizički roman o ruskoj istoriji. Ernst Jinger je verovao da se sa slabljenjem istorijskog sveta mitske sile vraćaju, ili pre provaljuju nazad, u život ljudi u istorijskom periodu. Ipak, ovde nije reč o prostom vraćanju, već pre o ulasku u nešto novo, sasvim različito od istorije. Njegov odgovor je bio da danas, u 21. veku, živimo u „stoleću Titana”, u epohi titanomahije – pobune titana, dok će naredni vek biti „stoleće Bogova” ili, ako hoćete, njihovog povratka. To je jedan od mogućih mitskih ključeva za naše doba.
Na dubljoj ravni, sve je simbol i sve je podređeno njemu. Tu ne postoji slučajnost, ništa proizvoljno ni banalno, čak ni u našem svakodnevnom životu. Individua, koja je izum građanske epohe, ovde gubi svoj značaj. Možda ćemo, u izvesnom trenutku, poverovati da je naš život konstrukcija i stvar slobodnog izbora. U sudbonosnim momentima, recimo u životnoj opasnosti ili u samrtnom času, pre ćemo pomišljati na arhetipske situacije.
Kada pišete o mitovima i drevnim civilizacijama, zapravo pišete o usudu čovječanstva uopšte, o vječnoj borbi Dobra i Zla, Svjetlosti i Tame. Kakav je odnos između „onda“ i „sada“ i u kojoj je fazi trenutačno ta Bitka?
– Borhes je rekao da postoje samo četiri priče; svega četiri priče, doduše u različitim varijantama, koje čovečanstvo priča od svog postanka i koje će nastaviti da ispreda do svog kraja. Iz toga je moguće izvući zaključak da se čovek ne menja u svojoj suštini, da se menjaju jedino okolnosti. Promene se odvijaju na površini. Odnos između „onda“ i „sada“, između prošlosti i budućnosti, otuda je, manje ili više, uvek isti: prošlost je budućnost. U hrišćanskoj bogosloviji možemo naći zanimljivu postavku: u ljudskoj istoriji ne može se dogoditi ništa sem onog što se desilo tokom sedam dana Stvaranja. Istorija nije više nego ponavljanje večnosti u vremenu.
Hrišćani danas, i istočni i zapadni, veruju da živimo u „poslednjim vremenima“, koja prethode dolasku Antihrista, a potom Drugom dolasku Hrista. To je eshatološka koncepcija istorije, koja uvek ima svoje dramatično finale, svoj „Endkampf“, „završnu bitku“. Indusi tvrde da naše doba odgovara periodu zvanom kali-yuga, „mračnom dobu“, opisanom u proročanstvima, a to „mračno doba“ prethodi dolasku Desetog Avatara. Muslimani očekuju pojavu „lažnog Mesije“. To se veoma razlikuje od kulta progresa, od kulta modernog optimizma, prema kome mi živimo u istorijski privilegovanom dobu, koje predstavlja vrhunac ljudske istorije. Ali taj optimizam se danas, čak i u Americi, koja je u tome dugo prednjačila, polako gasi. Smenjuju ga loše prognoze i, sve češće, apokaliptična očekivanja.
Meni su zaista bliske dualističke koncepcije o kojima vi govorite; istoriju možemo da posmatramo i kao sukob dva temeljna principa – Dobra i Zla, ili Svetlosti i Tame, patrijarhalnog i materijalnog poretka, sakralnog i profanog, božanskog i demonskog, apolonijskog i dionizijskog, uranskog i htonskog, itd. Teologija i mitologija pružaju obilje povoda i razloga za razmišljanje u tom smeru. To je jedna od tema knjige „Povratak mita“: povratak sakralnog u profani, naizgled sasvim desakralizovani svet. Lično smatram da mi živimo u doba prelaza: iz istorije, kakvu smo do sada poznavali, u nešto drugo, još neimenovano. Stvari se tu ne vide jasno, pre se naziru. Ne znamo da li je to sumrak ili praskozorje. Pitanje u šta zapravo ulazimo napuštajući istoriju za sad moramo ostaviti otvorenim.
Priču „Carstvo senki“ završavate konstatacijom da je legenda „ono što je bitno, vredno pamćenja i znanja“. Koliko u legendama ima istine i da li one mogu da koriste čovječanstvu?
– Legenda, prema definiciji, znači: ono što treba čitati. Sastavni je deo svake mape, bez legende, u stvari, mapa postaje bezvredna. „Legenda je tumač znakova i simbola, koje je kartograf upotrebio da bi opisao svoj prostor. Cilj je legende da pruži neophodne repere i koordinate, pravce sveta i orijentire, te konačno i da ukaže na metod stvaranja mape, na principe koji su odredili postupke sažimanja i prikazivanja” (Dragoš Kalajić: „Mapa (anti)utopija”).
Legenda je, dakle, ključ. Bez nje ne posedujemo orijentaciju, kretanje postaje nasumično. Ne postoji sever ni jug, gore ni dole, levo ili desno. „Istina, ljudi, bolje reći većina, mogu se naći u prostoru posve slučajno, sasvim ravnodušni prema pitanjima svog položaja i svojih ciljeva. Njima je dovoljno da tu mogu poživeti ili preživeti“ (D. Kalajić). Tako da pitanja istinitosti legendi i koristi koje čovečanstvo može imati od njih valja razdvojiti: moguće je da je za veliku većinu čovečanstva život bez ikakvih ciljeva i orijentira prijatniji i komforniji, dok je istina, kao što je poznato, često bolna i neprijatna.
Napisali ste da smo se odviše odvikli da tragamo za suštinom stvari i da se zadovoljavamo njihovom površinom. Da li iz toga proizilaze nevolje modernih društava?
– Kada bismo znali iz čega proizilaze nevolje modernih društava, verovatno bismo ih i rešili. Upravo to nije u izgledu. Čini se da su problemi modernog društva nerešivi, a da se događaji odvijaju svojim tokom, sasvim nezavisno pa i suprotno od naših želja.
Uzmimo kao primer savremenu krizu na Korejskom poluostrvu: teško da će mirovni apeli naići na pozitivan odgovor dve sukobljene strane. Ratovi imaju svoje uzroke i ne gase ih lepe želje. Svima je, takođe, jasna opasnost koju sa sobom donosi ekološko razaranje Zemlje. Ipak, ništa nije neefikasnije od poziva da se zaustavi zagađivanje ili globalno otopljavanje.
S druge strane, moderno društvo je društvo permanentne krize. Ona počinje mnogo pre Francuske revolucije, verovatno s epohom humanizma, ili na zalasku srednjeg veka. Danas to više nije samo kriza kulture, porodice, institucija, autoriteta ili morala, nije samo politička, ekološka, ekonomska, finansijska ili socijalna kriza. Kriza je sveobuhvatna. Oni koji imaju moć da nešto preduzmu, to ne čine. Bave se drugim stvarima. U parlamentima se debatuje o temama koje su veoma daleko od realnih problema. Pojedinac tu može veoma malo. Mogao bi, na primer, da se okrene svom “mikrokosmosu”, svom neposrednom okruženju, ali on to, uglavnom, ne radi. Mogao bi da postane i „odmetnik“ ili „anarh“, u jingerovskom smislu, ali i te figure su danas iznimno retke. Tako da je vaša konstatacija o površnosti modernog čoveka očigledno tačna.
Traganje je, naprotiv, zahtevno i naporno; ono iziskuje strast, snagu, odlučnost i volju, a njegovi rezultati su krajnje neizvesni. Površnost je posledica komformizma modernog čoveka. On zato ne traga, već bira puko preživljavanje, po mogućnosti luksuzno. Ali i to mu sve teže polazi za rukom.
U posljednjih nekoliko mjeseci mnogo Vaših tekstova je prevedeno na strane jezike (engleski, ruski, portugalski). Kako je došlo do te saradnje i kakve su reakcije inostranih čitalaca?
– I sami veoma dobro znate kakav je položaj pisca ne samo u Srbiji, već i u čitavom regionu, kolika je zarada od knjiga i koliki su književni honorari – naravno, pod uslovom da ne spadate u uzak sloj tzv. komercijalnih autora. Drugi, a možda i važniji motiv jeste valjda prirodna potreba pisca da vidi šta njegov rad znači u nešto širem okviru, i da li uopšte nešto znači.
Reakcije čitalaca su dobre. Uostalom, u najmanju ruku, ni na Zapadu ni u Rusiji, niko nije rekao da su ti tekstovi glupi, nepismeni ili irelevantni, tako da će se saradnja sa nekoliko časopisa i magazina (The New Antaios Journal, Aristokratia Journal, Eurocontinentalism, ruska Geopolitika i Zavtra) nastaviti i ubuduće, a ja se nadam i da će se proširiti na druge.
Biografija
Boris Nad, rođen u Vinkovcima, Slavonija, 1966. Studirao u Zagrebu i Beogradu, diplomirao na Beogradskom univerzitetu. Od 1994. godine objavljuje eseje i članke u domaćoj periodici.
Prozu, poeziju i eseje objavljivao uKnjiževnoj reči,Zbilji,Sveskama,Savremeniku, Književnim novinama,Evropi nacija,Unus mundusu,Tragu,Zenitu,LetopisuMaticesrpske,Gradini,KoracimaiPolitici.
Takođe i na internet portalima i u onlajn časopisimaProzaonline,Art-anima,Tvorac grada,Tvrđava,HyperboreaiSrpski list.Eseji su mu prevođeni na engleski. Bio je član redakcije Književne rečii redakcijeZenita, sada je član redakcije časopisaUnus mundus.
ČasopisKnjiževna reču septembru 2000, u „Panorami 2000“, objavio je odlomak iz romana „Gozba pobednika“ pod naslovom „Zamak“. ČasopisUnus mundus (br. 23–25 Niš, Niški kulturni centar, april 2007.) štampao je tematski blok sastavljen od tekstova autora pod naslovom „Nova Itaka (Kraj noći)“.
Do sada je objavio sledeća dela:
Vreme imperija (Beograd, „Rivel Ko“, 2002), izbor (geo)političkih ogleda, sa predgovorom Dragoša Kalajića;
Gozba pobednika (Beograd, „Žagor“, 2005), kratki roman s epsko-fantastičnim sižeom;
Nova Itaka (Niš, „Unus mundus – posebna izdanja 001“, Niški kulturni centar, 2007), izbor eseja, pesama, priča i kratkih proza;
Nemi bogovi (Beograd, „Žagor“, 2008), kratke proze;
Povratak mita (Ideja centra, Nova Itaka, Argonauti, Simboli Hiperboreje), (Niš, Niški kulturni centar, 2010);
Postapokalipsa (Niš, „Unus mundus“, br. 38, Niški kulturni centar, 2011), ogled;
Poslednja Tula (Niš, „Unus mundus“, br. 40, Niški kulturni centar, 2011), zbirka priča.
Konkursi Regiona
Razgovarao Berislav Blagojević
Razgovarao Berislav Blagojević
KOMENTARI