SVETA TAJNA RATA
‘‘Od užasa rata gori su jedino užasi mira, koji ga i izazivaju’‘, piše Boris Nad, srpski pisac. Obeležen Istinom, za život zarađujući kao lektor jednih beogradskih dnevnih novina, Pančevac Nad zna o čemu govori. Otac dva deteta koja valja sačuvati od otrova i rasapa oko nas, školovani veterinar kadar da u svinjama uoči najbliskije srodnike mnogih ljudi, Nad se osmehuje kao da nije objavio bar dve knjige i mnoge napise o Ratu na Kraju Sveta.
Geterdemerung, Armagedon, Poslednja Bitka, ni njemu nisu puka eshatologija koliko osećaj da ljudima mir nije prirodno, pa ni poželjno stanje već jedna od najpogubijih bolesti. ‘‘Jedino se ratom svet pročišćava’‘ tvrdio je još 1930-ih Marineti, italijanski pisac. ‘‘Da jagnje i lav leže jedno do drugoga u miru i ljubavi’‘ ni autori Biblije nisu pokušali da ostvare – Bog je Egipćane satro kugom, pomorom dece i talasima Crvenoga mora, Jevreji su Obećanu zemlju osvojili na zor, David je Golijata ubio mučki, Makavejci Grke nadvladali mačem. Poziv na neostvarivi mir zvučao je i Italijanima, i Nadu i meni skaredno, ne samo s licemerja.
No niskost borbe protiv bilo kakve ‘‘politički nekorektne’‘ istine, sveukupno odbacivanja rata kao ljudskog iskustva (umetnosti, na ruskom), podstakli su me na razmišljanje i više nego Marinetijeve i Nadove reči i sudbina.
* * *
Jer, mada mi naoružani nadanđeli Gavrilo i Mihajlo nisu isprva značili ništa, kao ni većini navodnih hrišćana, Mahabharata, guslari, Milton, Njegoš – i Nad – pevali su o Nebeskom Ratu, a Homer, Tolstoj, Babelj, Krakov, Jinger, te carski oficir čiji je Tihi Don dat Šolohovu, o zemaljskom. Da sva naša vera počiva na poistovećenju rata sa rađanjem, i da je Pesma o Rolandu srž evropskog mita, a njen spisak neprijatelja Zapada istovetan današnjem niko ni meni nije imao reći, ponajmanje oni koji su uzurpirali mesta nekadašnjih bramina, druida, ili pametara.
* * *
Stoga, da li je Boris Nad bio unovačen za rat u Slavoniji, odakle je izbegao u Srbiju, ili ne nije ni bitno. Kakav je Marineti bio vojnik, ne znam takođe. Za D‘Anuncija sam čitao da je zauzeo Rijeku, za Evolu da se nije sklanjao od bombi, za novinara Musolinija da je bio hrabar, kao i soboslikar Hitler.
No, poznanicima kojima jedino život bez obaveza ima smisla, nepoverljivim zbilji koliko duhu, zazornim mržnje koliko ljubavi, nije vredelo govoriti da koplje, mač, strela, bojna sekira, bajonet, metak, granata ili bomba ne nagrđuju više od smrti u saobraćaju.
Rugajući se gotovo svemu, takvi su i svoje najmilije isecane iz zgužvanih vozila prihvatali kao danak Progresu, i ‘‘Boljem životu’‘.
* * *
Stupajući s puškom u ruci pored spljoštene lešine konja u selu iznad Čajniča, nisam međutim mislio na Nada. Jer i da je imao prilike da skuplja raskomadana tela ratnih drugova sumnjam da bi se zgrozio – kao profesor iz Novoga Sada koji je bezmalo poludeo dok su njegovi šutirali glavu zenge.
Smrt me je mimoilazila, svesnog da u miru mnogi brkaju život sa trajanjem. Preživevši ceo rat u partizanima, otac mi je umro bolestan u postelji, mesec dana po padu Krajine. Majka, takođe partizanka, posle decenija strepnje za mene i brata, za državu i sistem koji su ona i tata gradili često i po cenu zločina, usahla je posle dve godine demencije, drug slikar od raka pošto je pet godina oklevao da uzme pušku i pridruži mi se u Preku. Prijatelj pisac je svoj rak preživeo, ali isečen više nego da je bio na frontu koga se, umetnosti i kćerkice radi, klonio.
Ali, Novosađanin je grcao, opisujući plavokosog i plavookog Hrvata. Odgovor na pitanje jesu li ga rezervisti zaklali iz osvete, ili iz ništavila, kao da je tražio i u mojim očima.
Za Vukovar se naime tuklo režirano, politički. Đilkoši su nasumce pucali za TV kamere, svinje jele leševe po putu, borbene grupe dolazile do centra pa bivale vraćane po komandi kosovaca poput Aleksandra Vasiljevića.
S fronta su se u Dugu vraćali novinari za koje se govorilo da su pucali, ne samo pisali…
U takav rat, kao ni mnogi, isprva nisam želeo ići.
* * *
No zapucalo je i u Bosni, posle pokaznog ulaska ljudi pod crvenim zastavama u sarajevsku kongresnu salu. Supruga mi je plakala, prepadnuta od povratka dobu kada me je posećivala u zatvoru… Verbalnog delikta više nije bilo, ali neki kao da ga nisu mogli prežaliti. ‘‘Beogradskom krugu’‘ i izveštači sa fronta behu ratni huškači, fašisti napose. Krenuo sam zato na ratište, drugima prepuštajući da boljoglave ko sve meša karte u toj Igri.
Ipak, dugo nisam shvatao šta su Srđanu Dragojeviću trebale trupe sa položaja, za Lepa sela lepo gore.
* * *
Boris Nad se međutim pokazao više Srbinom nego mnogi od nas. Poreklom sa Karpata, pisao je za Politiku dok je nisu preuzeli Nemci. Pretpostavljam da su ga novopridošli prećutno optuživali za saradnju sa Dragošem Kalajićem – kome nisu zamerali intelektualno pozerstvo i dendijevstvo, već rodoljublje. Kalajića su zapravo kudili što se izmetnuo u publicistu koji je Krajišnike poštovao. Gde su mnogi poput Srđana Karanovića u njima videli isključivo divljake (običaj ‘‘virdžine’‘ budući ipak šiptarski, ne srpski), Kalajić je, nikako ne uspevši da se srodi s njima, u uskocima svoje ujčevine uočio plemenitost, kuraž i ljubav prema Božijem, a ne građanskom svetu.
Potom je umro hrabro, od raka za koji su neki tvrdili da ga je dobio obilazeći uranom bombardovane frontove. Uz Moma Kapora, koga sam gledao kako se go do pojasa brije u zaleđenom kupatilu kasarne u Belom Manastiru, i on – čvrst u košulji i sakou – beše smrznutoj publici po zaraćenoj Krajini prisustvom pokazivao da nije sav Beograd tout Belgrade.
Jer, da nije bilo rata, i Kalajića i Kapora zapamtio bih samo kao delove jednog meni ogavnog ‘‘sustava’‘ – kontrolora ‘‘kulture’‘ kojom su nas komunisti, a Zapad i Jevreji i dalje, rastakali u okviru Kulturkampf-a.
* * *
Knjige profesora iz Novoga Sada o Starosrbima nalazio sam i posle rata. Da li je razmišljao da se i oružjem suprotstavi otcepljenju Vojvodine ne znam. Ja jesam, kao i prilikom secesije Crne Gore. No možda ga još u Slavoniji Marko Negovanović i ostali Kontrolori Rata na ‘‘ovim prostorima’‘ behu ubedili da se silom ‘‘ništa ne postiže’‘ – osim kad je koriste Oni, dušmani ne samo Srbima.
‘‘Evropljanima’‘, glasi jedan od Protokola sionskih mudraca, ‘‘treba pokazati da se ratovanjem jedino gubi. Sve teritorijalne i druge dobitke tako stečene valja poništiti, i time ih naterati da se bore našim sredstvima, a ne oružjem, gde su bez premca’‘. Da li je Novosađanin čitao Protokole, ili se i toga čuvao, ne znam, takođe.
No prilično sam siguran da su Marineti, Malaparte, Evola, Jinger, Hamsun, Crnjanski i mnogi drugi – kao i Jevreji Krakov i Vinaver – bojištima stupali širom otvorenih očiju, i srca.
Jer da nije bilo rata, ne bi ni moj otac izrastao u Čoveka, niti moj đed umro kao vitez, niti majčin otac četovao – da bi između ratova propao, umišljajući da je trgovac. Bez rata ne bismo se imali čega sećati, mimo svakodnevice.
* * *
Prelazeći Drinu svaki put bih se zato oprostio od svega. ‘‘Na terenu’‘, ulažući sebe, nadilazili su ratnici sva scenarija. Niko se na vatrenim linijama nije igrao osim Edvarda Limonova i zapadnih novinara koji nisu pucali ali se jesu slikali u belim odelima, s leševima kao mizanscenom. Što je tu bilo još i lovaca na ljude, plaćenika, ‘‘ratnih turista’‘ iz ‘‘sveta’‘ izaći će vremenom na videlo, poput pomora Indijanaca koje su SAD nedavno rešile novcem da ‘‘obeštete’‘.
‘‘Svet je pozornica, a svi ljudi samo glumci’‘ pisaše još Šekspir te su, nemajući sebe, i Angli kao Franci, Alemani, Sasi, Švabe – svi Nemci – morali prisvajati tuđu lozu, igrati šta im se hoće posred scenografije po svom izboru, snatreći o svetu drukčije dizajniranom od Bogom smandrljanog…
* * *
Ali, prolazeći kroz popaljena sela i mimo boraca u seljačkim čarapama koji su nas pozdravljali uzdignutim puškama, meni se svet činio samo uneređenim. Dok sam po rovovima slušao starce kako pominju sinove u Beogradu, Nemačkoj, Švajcarskoj, Americi, Kanadi ili Australiji, znao sam da bar oni ne misle da je rat moguće ‘‘odraditi’‘ – mada premladi da pamte ‘‘lažni rat’‘ (‘‘Phoney War’‘) sa francusko-nemačkog fronta, iz 1939.
Naspram nas, ne samo zapadni ‘‘savetnici’‘ i ‘‘posmatrači’‘ već i mudžahidi iz beloga sveta gonili su ‘‘Bošnjake’‘ da nam se svete što smo ih podsetili da su preverili iz slabosti, a ne žudnje za pravednijim Bogom.
Podal, koban po slabe koliko i poštene i časne, rat me je uvukao u sebe; po napadu na Maslenicu obukao sam uniformu, i u koloni autobusa krenuo kroz Koridor. Nadomak Skradina psovao sam policajca koji nam nije dao da spavamo u njegovoj vikendici, zaštićenoj od hrvatskog tenka kadrog da nas jednim hicem sve pobije. Pomišljao sam na očev Kupres, i napad da bi se Vrhovnom štabu obezbedila ‘‘širina prolaza’‘, koja se pokazala nepotrebnom tek po pogibiji preko hiljadu srpskih partizana. Razmišljah i o naredbi Draže Mihailovića za povlačenje kroz Bosnu umesto ka Grčkoj, kobnu za preko dvadeset pet hiljada regruta iz Šumadije.
Jer, mada su ratove najčešće vodili poslušnici, budale, zlikovci, osujećeni umetnici a ne junaci, uvek su ga ratovali ‘‘obični’‘ ljudi, najbolji među nama.
* * *
‘‘Ko ne došo u boj na Kosovo, rđom kapo dok mu je koljena!’‘ prastara je kletva, a moji sugrađani behu mahom izbegli da priđu bilo četnicima bilo partizanima.
Ni ‘‘oslobođenje’‘ 1944, ni Sremski front, ni dim od pogođene Televizije 1999. nisu ih mogli podsetiti da su Turci Beograd zvali Dar ul Džihad, ili Kapija Rata…
* * *
Stalno nas stoga strave žrtvenošću vojne, mada najviše gubimo živeći među – a naročito pod – Njima, u ‘‘miru’‘.
Tek Rat naime podseća ‘‘elitu’‘ na narod, a sve zastupnike i posrednike na Boga… Služiti se Svetom Tajnom Rata a ne Njoj jeste zločiniti, i stoga je trebalo Slobodanu Miloševiću i svima oko, uz, i iza njega suditi u Srbiji, ne Hagu. Kaznu za ratne zločine nekada su borcima izricali pa i izvršavali njihovi komandanti, štiteći ostale da u miru mogu prići svojoj deci ne stideći se pitanja: ‘‘Šta si ti radio u ratu, tata?’‘
Pri svakom odlasku na front molio sam se zato Svevišnjem da me ne suoči s nepočinstvom mojih saboraca. ‘‘Srbi nemaju ništa protiv ubistva silovatelja, ubica, pljačkaša i izdajnika’‘, kazivah svojevremeno Amerikancima, ‘‘ali mrze nesoj, i sramoćenje onih koji to nisu zaslužili – sakrament ubijanja, krvna osveta, za nas budući nalog Svetog Suda, nemilosrdnijeg i od vašeg’‘.
Jer, ako su svi svetovi isti – ‘‘kako ispod, tako iznad’‘ sufijske mudrosti – onda je nadvremenski i natprostorni Rat naše i pretpostojanje i postojanje, i večnost. Kakav je to Rat mi ne znamo, naslućujući Ga i osećajući mimo sve prevarnosti nauke, filosofije, pa i religije.
Edenski vrt naime teško može utešiti ikoga časnog, posle života u Zlu kome se, osim smrću, ne možemo odupreti. ‘‘Osnovna obuka’‘ na Zemlji isuviše mi liči na masonsku, legionarsku ili američku – slaba i loša priprema za osvajanje i odbranu Istine, Pravde i Lepote.
Jer Srbi osim življenjem nisu uvežbavali ništa; Morlaci bi izjedna prelazili preko stotinu kilometara po bespuću da razbiju Turke, naše krvi ali zemaljskog opredeljenja. Srbi Svetoga Petra pobeđivali su Napoleonove grenadire, a Kuči i turske zejbeke koji su nasrtali sa po jataganom u svakoj ruci. Češki novinar Holeček divio se težacima Marka Miljanova, koji su kao jedan u trku menjali pravac i udarali gde ih nizami nisu ni najmanje očekivali.
Zato su, valjda, 1999. Turci za upad na Kosmet spremili svoju najbolju diviziju, od brđana koji su celi vojni rok provodili pod šatorima, u ratnom režimu.
U Anadoliji, niko se ne zaluđuje da će ‘‘Krajem istorije’‘ nestati i rata – što bi se odricali nečega što ih je uzdiglo, i osmislilo?
* * *
Ko je i šta Bog – a ko i šta Đavo – mimo je bar našega uma; da Gospod dela na ‘‘neobjašnjive načine’‘ neka se teši Zapad.
‘‘Dobro se zlim ne postiže’‘ velimo mi, što valjda i Gospoda obavezuje, ako je kakvim Ga volimo.
* * *
Sveta tajna rata jeste osnov života a ne smrti, smislene jedino s težnje ka čojstvu. Modernitetu usredsređenom na pojave a slepom na projave, zgrčenom oko opstanka po svaku cenu, Rat ne može biti Tajna ne budući lična, poslovna, znanstvena, niti špijunska.
Nisu ga slučajno Nemci zato pretvorili u genocid, a Amerikanci u biznis. Nuklearni, hemijski, biološki, klasični, trgovinski, kulturni, specijalni ili psihotronski, rat je njima pojmljiv isključivo kao video igrica, u najboljem slučaju filmski spektakl.
Zato će Rata uvek biti – bilo ‘‘ljudi koji vole rat’‘, ratnika – tu ili ne.
Momčilo Selić
KOMENTARI