“MMF nije nikakav razvojni projekat, već instrument angloameričkog neokolonijalizma, instrument finansijskog potčinjavanja koji zemlje u razvoju primorava na zaduživanje pod lihvarskim uslovima, a njihove privrede sistematski uništava.” rekao je geopolitičar Boris Nad za SRBIN.INFO.
Pad malezijskog aviona MH17 blizu rusko-ukrajinske granice pokrenuo je medijsku hajku na Putina, da je navodno odgovoran za tu tragediju. Koliko su osnovane optužbe Zapada da je Rusija kriva za pad aviona? Kako to da je putnički avion leteo iznad ratnog područja? Da li se istorija ponavlja?
– Danas je očigledno da su optužbe da je Rusija krivac za ovu tragediju – ili snage ustanika u Novorusiji, što se svodi na isto – veoma providna laž, za koju ne postoje nikakvi dokazi. Da dokazi za to postoje, oni bi već bili objavljeni. Ovako, jedna pres-konferencija ruskog Ministarstva odbrane bila je dovoljna da zaustavi poplavu dezinformacija, poluistina i navodnih dokaza koji su odmah po obaranju malezijskog aviona počeli da pristižu iz američkih obaveštajnih kuhinja, iz svojevrsnog američkog „ministarstva laži“.
Naravno, to nikog na Zapadu ne zanima i uprkos tome, pa i uprkos samom zdravom razumu, medijska hajka na Rusiju i njenog predsednika se nastavlja, u stilu britanskih tabloida, dakle medija najnižeg intelektualnog i moralnog nivoa, namenjenih debilnoj publici. Mislim da u Rusiji veoma dobro razumeju novu realnost: protiv Rusije Zapad (SAD) danas vodi neobjavljeni rat i u tome se ne biraju sredstva. Mi zapravo već živimo u stvarnosti Trećeg svetskog rata.
To samo potvrđuje da je ovde u pitanju isključivo pomno planirana, politička i propagandna, ili, u savremenoj terminologiji – „pi-ar operacija“. Kako je to sažeo ruski pesnik Igor Karaulov: „Raketni udar po malezijskom `boingu` je još jedan glasni udarac američkog korbača po lenjom evropskom stadu koje je isuviše mlitavo reagovalo na udarce američkih ratnih dobošara“.
Taj avion je leteo iznad ratnog područja samo iz jednog razloga – kako bi bio oboren. Okolnosti pod kojim je avion srušen, skretanje s utvrđenog kursa, kao i čitav niz drugih nelogičnosti, pa i prećutkivanje i skrivanje dokaza, između ostalih i snimaka koje su načinili američki sateliti, jasno ukazuju na istinskog vinovnika tragedije – snage lojalne kijevskoj hunti – i na njenog pravog scenaristu i nalogodavca.
To je manje ili više svima poznato ali malo ko na Zapadu ima smelosti da to i javno kaže. Amerika povodom Ukrajine sistematski odbija sve predloge za mirno rešenje i stvara ratnu atmosferu, kakvu, recimo, pamtimo iz doba „hladnog rata“. Sada Vašington grčevito nastoji da iz ove tragedije izvuče političku prednost u odnosu na svog glavnog rivala – Rusiju. Za početak, da homogenizuje Zapad za zajednički i jedinstven nastup protiv Rusije. A to uopšte nije u interesu Evrope.
Ovde je zapravo reč o titanskom sukobu dve sile, o prastarom sukobu Kopna i Okeana, koji se više ne može okončati kompromisom. Da je Rusija proteklih meseci započela samo sa procesom „dedolarizacije“ u trgovinskim odnosima sa Kinom i nizom „trećih zemalja“, bio bi to, s američke strane, sasvim dovoljan razlog za pokretanje rata.
To je, međutim, deo američke tradicije. Mihail Hazin je svojevremeno primetio: „Godine 1898, kako bi započeo rat sa Španijom, onaj rat čiji je rezultat bilo to što je Amerika otela od Španije Filipine i Kubu, Amerikanci su digli u vazduh sopstvenu oklopnjaču `Mejn` u Panami… Početkom 60-tih godina dogodio se čuveni incident u Tonkinškom zalivu: da bi ušli u Vijetnam, Amerikanci su uništili sopstvenu krstaricu.
Za njih je to norma ponašanja, oni su tako ustrojeni.“ U tom smislu, istorija se zaista ponavlja, na svoj cinični način. Ovaj trenutak zato možemo porediti sa vremenom pred početak Prvog svetskog rata.
Obaranje malezijskog aviona, pa makar njegovi putnici većinom bili i Holanđani, očigledno nije naročito visoka cena za Vašington. Sa svoje strane, možemo se zapitati o etičkim kvalitetima planera i izvršilaca ove operacije, koji su u stanju da zarad sopstvenih interesa u jednom trenutku žrtvuju tri stotine ljudi, ali to u savremenom svetu, nažalost, nema nikakvog značaja. Zločini kijevske hunte, čije su žrtve svakodnevno civili u Donbasu, prevashodno žene i deca, zločini izraelske vojske nad Palestincima u Gazi, kao što vidite, sem zgražanja pojedinaca ne izazivaju nikakvu reakciju zapadnog javnog mnjenja, osetljivog, recimo, na patnje životinja.
Na samitu BRIKS 15. jula potpisan je sporazum o osnivanju nove razvojne banke koja ćezemljama u razvoju predstavljati zamenu za MMF i Svetsku banku. Koliko je ovaj projekat značajan? Koja je razlika u koncepciji između BRIKS projekta nove razvojne banke i MMF?
– MMF nije nikakav razvojni projekat, već instrument angloameričkog neokolonijalizma, instrument finansijskog potčinjavanja koji zemlje u razvoju primorava na zaduživanje pod lihvarskim uslovima, a njihove privrede sistematski uništava. Ne postoji nijedan jedini primer da je neka zemlja doživela privredni uspon sledeći uputstva MMF-a i Svetske banke i diktate koje ove institucije nameću. Ali postoje mnogi suprotni, uključujući i SFRJ, pa i Republiku Srbiju.
Razvojna banka je očigledna potreba mnogih zemalja u razvoju. Ali to je i otvoreni izazov koji zemlje BRIKS-a upućuju zapadnoj (američkoj) finansijskoj hegemoniji. Osnivanje Razvojne banke je jedan u nizu sličnih poteza koji je inicirala Rusija. Ne treba imati iluzije da će njujorška finansijska oligarhija to mirno posmatrati. To je, konačno, i jedan među mnogim znakovima da se odnosi u svetu nezadrživo menjaju, da se klatno istorije sve brže pomera na istok. I zapadna finansijska hegemonija je danas na izmaku, a SAD će učiniti sve što je u njihovoj moći, uključujući i rat planetarnih razmera, da to spreče ili makar uspore.
Prošlo je 40 godina od turske intervencije na Kipru. Možete li nam reći nešto o sadašnjem stanju na podeljenom Kipru? I o sporu oko eksploatacije nalazišta gasa?
– Za SAD ovo je možda prilika da „smanje evropsku zavisnost od ruskog gasa“ – odnosno, da povećaju zavisnost EU od SAD. Tim pre što su prethodni američki planovi u tom smeru, poput gasovoda „Nabuko“ i projekta proizvodnje gasa iz škriljaca, propali. Zbog toga istočni Mediteran postaje poprište nove geopolitičke igre, u kojoj se iznova aktuelizuje i stari grčko-turski spor zbog Kipra.
To ukazuje na stvaranje novog kriznog žarišta, u kome će se ispreplitati i sukobljavati interesi SAD, EU, Rusije, Turske, Izraela i Grčke. Gledano šire, u igri su i Egipat, Iran i Sirija, a i Liban i pojas Gaze polažu prava na deo gasnih rezervi. Po svoj prilici, istočni Mediteran će ubrzo postati nova zona nestabilnosti na kontinentu, sa manje-više poznatim akterima.
Bez obzira na povremena neslaganja turskog premijera s Vašingtonom i varnice koje se sporadično pojavljuju u njihovim odnosima, Turska pod Erdoganom ostaje subimperijalni projekat Zapada (SAD). Tako je, uostalom, bilo i pre njegove epohe. A tako će biti i ubuduće, bar dok je Erdogan na vlasti poseban slučaj“. On je privilegovani američki „saveznik“, kome je dopušteno baš sve, čak i kad to protivureči američkim interesima. Odličan primer za to je izraelska intervencija u Gazi. Izrael će, po svaku cenu, pokušati da se izbori za sopstvenu energetsku nezavisnost. Amerika će nastojati da produbi raskol između Rusije i EU, a to joj je do sada dobro polazilo za rukom.
U Mosulu je IDIL izvršio etničko čišćenje hrišćana a da niko na Zapadu nije reagovao na to. Čiji je interes raspad Iraka? Ko stoji iza IDIL? Zašto posle skoro dva meseca od osvajanja Mosula i Tikrita od strane IDIL, još uvek SAD nisu uputile vlastima u Bagdadu nikakvu značajniju vojnu pomoć?
– SAD neće ni pomoći iračkim vlastima, a pogotovu ne upućujući im neku značajniju vojnu pomoć. Naprotiv.
Cilj Amerike je trajna destabilizacija Iraka, pa i njegov nestanak kao države, o čemu svedoče posledice dugogodišnje američke okupacije ove zemlje, još od svrgavanja Sadama Huseina. Doduše, takva jednačina važi svude tamo gde Vašingtonu pođe za rukom da se nametne kao odlučan akter, od Balkana do Sirije, od Ukrajine do Iraka: „Amerika jednako haos“. „Što je više Amerike, to je više haosa“ (A. Dugin).
Današnje SAD i nemaju nikakav drugi program, ideju ni koncept. Nekad je to bila demokratija kakva je, na primer, nametnuta Istočnoj Evropi po rušenju Berlinskog zida, ali danas je to samo prazna reč, floskula bez sadržaja i značenja. Demokratija i SAD se danas isključuju; primer za to je i sadašnja Evropska unija. U stvarnosti, SAD svuda huškaju jedne protiv drugih, podstičući na apsurdni rat svakog protiv svakog: unijatske stanovnike Zapada Ukrajine protiv ruske i pravoslavne većine na Istoku, sunite protiv šiita u Iraku, jedne narode i konfesije protiv drugih, kao što su to činile 90-tih na Balkanu ili danas u Siriji, muslimane protiv hrišćana…
Uza sve to, Zapad, a pogotovo Amerika, već neko vreme nije hrišćanski. Mnogo je osnovanije danas govoriti o posthrišćanskom Zapadu, Zapadu u epohi postmoderne, koji je, posle „smrti Boga“, najzad proglasio i „smrt čoveka“.
Za mnoge neočekivano, Irak sada postaje sve važnija karika takozvanog šiitskog luka, koga, pored Iraka, čine Iran, Sirija i Hezbolah u Libanu. Za razliku od Saudijske Arabije, ovde se obrazuje drugi geopolitički pol islamskog sveta, koji teži ka istinskoj nezavisnosti, suprotstavljajući se sve brutalnijoj američkoj hegemoniji.
Takav Irak predstavlja opasnost za Ameriku, posebno posle američkog poraza u Siriji, a odgovor američkih stratega na tu novu realnost je stvaranje Islamske države Iraka i Levanta. SAD su se odlučile na cepanje Iraka, a u perspektivi verovatno i Sirije (ukoliko im to okolnosti dozvole), kako pokazuju mnoge mape koje su već ranije objavljivane u zapadnim medijima. To je, verovatno, samo početak novog i krvavog prekrajanja političke mape Bliskog istoka.
Činjenicu da IDIL finansiraju i snabdevaju oružjem Saudijska Arabija i Katar ne skrivaju čak ni zapadni mediji. Oni prećutkuju značajniji deo istine: veze između Saudijske Arabije i SAD. Kako, uostalom, primećuje Mišel Čosudovski: „ovaj entitet (IDIL) je u potpunosti proizvod i pod kontrolom je američkih obaveštajnih službi“. Nadalje: „Ono što ne pokazuju (zapadni mediji) su nivoi donošenja odluka koji sežu do NATO, Pentagona i obaveštajnih službi CIA i MI6. Analitičari i novinari na Zapadu ne žele da priznaju činjenicu da su SAD teroristička država, koja sponzoriše terorističke organizacije“.
U kojoj meri su sankcije EU protiv Rusije štetne po samu Evropu? Ko najviše profitira zbog toga?
– Sankcije protiv Rusije očigledno imaju dva cilja: da nanesu štetu Rusiju i Nemačkoj (Evropi, bez Britanije i možda nekolicine istočnoevropskih država). Četvrtina nemačkih preduzeća koja posluju u inostranstvu već je, na ovaj ili onaj način, pogođena ovim sankcijama (podatak je iznela nemačka Privredna komora). Procene štete koju će usled sankcija pretrpeti EU kreću se do vrtoglavih suma, koje se mere desetinama milijardi dolara i stotinama hiljada radnih mesta.
Evropljani su toga, naravno, svesni. Nažalost, oni nemaju snage a ni hrabrosti da se tome otvoreno suprotstave, već jedino nastoje da štetu svedu na najmanju moguću meru. Jasno je i zašto. Nemačka je i dan-danas američka okupaciona zona. Okupirana zemlja ne može biti suverena, niti može voditi nezavisnu politiku. Uticaj SAD na zemlje EU je enorman u svakom pogledu – u privredi, u obaveštajnim i vojnim sturkturama, u politici, kulturi, u umetnosti…
Evropska unija svakog dana pokazuje da jednostavno nije u stanju da vodi nezavisnu politiku i da se nametne kao samostalan geopolitički faktor.
EU, ovakva kakva je sada, nije više od drugorazredne filijale Vašingtona ili njenog mostobrana u Evroaziji, koja se u domenu spoljne politike jedva razlikuje od Saudijske Arabije ili Turske. To je ponižavajuće za Evropljane, ali to je činjenica. Oni koji danas hrle u EU treba da imaju u vidu da je žrtvovanje sopstvenog suvereniteta (Vašingtonu pre nego Briselu) cena koju će bezuslovno morati da plate.
Politika koju sada vode u Briselu je kratkovida, premda možda prividno komforna. Na dugi rok, ona je opasna ne samo za privredu, već, još više, za bezbednost evropskog kontinenta, koga Amerika ponovo gura u rat, razume se, za sopstvene a ne za evropske interese. Tome, nažalost, pogoduje i kukavičluk evropskih intelektualnih i političkih elita, ili pseudoelita, koje o svemu tome uglavnom sramno ćute.
(Srbin.info, Teša Tešanović)
KOMENTARI