Kijevska hunta ne vlada Ukrajinom. Njome se, bar trenutno, upravlja iz Vašingtona, a Americi je neophodan rat u Ukrajini
O aktuelnoj situaciji u svetu redakcija Srbin info razgovara sa Borisom Nadom, istaknutim stručnjakom za geopolitiku.
Postoji veliko poklapanje između politike SAD i Nemačke što se tiče Balkana. Kako ocenjujete ulogu Nemačke u današnjoj Evropi? U kojoj meri je ona satelit Amerike, a u kojoj meri nezavisna sila?
— Ne postoji jednostavan odgovor na vaše pitanje. Ukoliko posmatramo zvaničnu Nemačku, njenu spoljnu politiku i diplomatiju, ona se u velikoj meri odvija po principu Pavlovljevih uslovnih refleksa. Nemačka se ne ponaša kao suverena država, već kao vazal, ne samo na Balkanu. Sve to protivreči nemačkoj istoriji, tradiciji, nacionalnom karakteru, istorijskom biću naroda…
Nemci jednostavno nisu navikli da budu sluge, ili je tako bilo kroz istoriju. Treba svakako imati u vidu da je Nemačka i danas okupirana zemlja, a zemlja koja se nalazi pod vojnom okupacijom ne može biti nezavisna sila. To važi za čitavu Evropu: EU je američka okupaciona zona. Amerikanci se upravo tako i ponašaju: kao okupatori, bezobzirno i arogantno, nadzirući i sam državni vrh i prisluškujući, između ostalog, razgovore nemačkog kancelara. Sve to jasno pokazuje dubinu američkog uticaja.
S druge strane, danas u Nemačkoj i drugim evropskim zemljama možemo videti mnoge znakove nezadovoljstva takvim stanjem. Nema sumnje da mnogi Evropljani, pa i Nemci, žele da se oslobode američkog stiska, ali izgleda da oni to za sad ne mogu da učine sami.
Ne treba zaboraviti ni evropsku „petu kolonu“, kojoj pripada i administracija u Briselu, takozvane evrokrate, bez ikakvog demokratskog legitimiteta o kome se danas toliko govori. Potom, čitav niz „kooptiranih intelektualaca“, medije, novinare, kulturne poslenike, javne ličnosti… Ipak, američka dominacija u Nemačkoj, pa i u Evropi, nema ništa zajedničko sa demokratijom.
Nemačka će tek jednom u budućnosti postati nezavisna sila. Prema našem mišljenju, to je neminovnost, jer se moć Amerike sada urušava. Za početak, ona danas čini samo oprezne, bojažljive korake u tom smeru. Decenije okupacije su, nema sumnje, ostavile veoma dubok trag u svesti i mentalitetu naroda.
Kako komentarišete najnovija dešavanja u Ukrajini?
— U Ukrajini je, to je savršeno očigledno, počeo građanski rat – rat koji je veštački provociran, podstican i raspirivan, na primer zločinima kao što je onaj počinjen 2. maja u Odesi, kada je više od stotinu ljudi, među njima i trudnih žena, ubijeno pod, u najmanju ruku, nerazjašnjenim okolnostima.
Zapadni mediji su praktično prećutali ovaj čudovišni zločin. Takva reakcija je zapravo poziv da ukrajinskim neonacistima da nastave sa terorom, sve dok Rusija ne bude primorana da se neposredno umeša u sukob.
Ukrajina je u ratu. Ovde ne ratuju Rusi i Ukrajinci među sobom, to je totalni i bespoštedni rat kijevske hunte protiv građana Ukrajine – ili jednog dela ukrajinskog stanovništva, i Rusa i Ukrajinaca – koji su joj, posle krvavog puča i višenedeljnog terora, otkazali poslušnost. U čemu se sastoji njihova krivica?
U tome što im je ruski maternji jezik, ili zato što osećaju snažnu odbojnost i podozrenje prema Evropskoj uniji i NATO, te duboku naklonost prema Rusiji, s kojom gaje veoma bliske civilizacijske, religijske, etničke, kulturne i privredne veze?
Njihova krivica je u tome što odbijaju da budu na silu odvojeni od Rusije ili zatrti genocidom koji im pripremaju savremeni sledbenici Bandere, a koji se može porediti samo s onim koji su u raznim delovima Evrope počinjeni tokom Drugog svetskog rata.
Putinov poslednji predlog je znak dobre volje, spremnosti na neku vrstu kompromisa, kako bi se zaustavio rat i izbeglo krvoproliće. Nema sumnje da će taj predlog biti odbijen.
Prve reakcije Jacenjuka ne spadaju u diplomatski jezik – to je odgovor prostaka, uvreda upućena predsedniku Ruske Federacije. Kijevska hunta je do sad učinila sve da uvuče Ukrajinu u krvavi građanski rat, i sada se čini da je u tome najzad uspela.
Jasno je da se pučisti na to ne bi odvažili da ih u rat ne guraju Amerikanci. Kijevska hunta ne vlada Ukrajinom. Njome se, bar trenutno, upravlja iz Vašingtona, a Americi je neophodan rat u Ukrajini.
U čijem je interesu rusofobija koja postoji u zapadnim medijima? Šta je koren te rusofobije? Kako je ona generisana?
— Rusofobija na Zapadu, u zapadnoj civilizaciji, ne datira iz vremena „hladnog rata“, u pitanju je mnogo starija pojava. Njene duboke korene je objasnio ruski naučnik i pisac Igor Šafarevič u do sada neprevaziđenoj studiji pod naslovom „Rusofobija“ (knjiga je devedesetih objavljena i u prevodu na srpski). Reč je, ukratko, o dubokom kompleksu inferiornosti koga osećaju pripadnici (post)modernih pseudoelita na Zapadu (kao i savremeni zapadnjaci u Rusiji, pa i kod nas) pred verodostojnom civilizacijom, njenom osobenom tradicijom, religioznošću i samosvojnom, bogatom kulturom. Parafrazirajući Emila Siorana, možemo da kažemo da je u pitanju strah kakav osećaju slabi i inferiorni pred snažnim čovekom.
Kao i pre vek ili dva, savremena rusofobija počiva na nekoliko veoma banalnih stereotipa. Jedan od njih je onaj o „ropskom mentalitetu“ Rusa ili tradicionalnoj despotiji, kao navodno prirodnom načinu vladavine. Suština je u tome da se Rusi, u odnosu na zapadnjake, tretiraju kao niža bića, kao „podrasa“, čak i kada se to otvoreno ne kaže; kao neko koga tek treba treba privesti „civilizaciji“ ili „demokratiji“, ukoliko je to uopšte moguće. Zanimljivo je da te iste „argumente“ sada koriste i ideolozi ukrajinskog nacionalizma, poput onih iz pronacističkog Desnog sektora, naravno, u još grotesknijim i karikaturalnijim oblicima: za njih je Ukrajina „Evropa“, a Rusija „Azija“, šta god to značilo, nastanjena podljudskom vrstom.
S vremena na vreme, rusofobija se na Zapadu iznova razbuktava i podstiče na veštački način, tako da podseća na neku vrstu kolektivne psihoze i dostiže zaista patološke razmere. Dovoljno je ovih dana prolistati zapadnu štampu ili gledati zapadne elektronske medije – oni rade isto što je radila i Hitlerova propagandna mašinerija. Jedan britanski novinar je nedavno konstatovao da je ukrajinska kriza sahranila objektivnost zapadnog novinarstva. Ali nas to ne treba da čudi, setite se na koji način su donedavno tretirani Srbi, a to se nastavlja i danas.
Razlozi za rusofobiju na Zapadu su očigledni: Rusija je odviše snažan protivnik ili rival. Jedino Rusija može okončati zapadnu hegemoniju (ne Kina, ne Indija ili Brazil). Jedino je Rusija, makar i potencijalno, onaj drugi geopolitički pol, od koga toliko zaziru stratezi tipa Bžežinskog ili Kisindžera. Njen povratak na istorijsku scenu, prisajedinjenjem Krima, bio je poslednji znak za uzbunu. Prethodilo mu je ekonomsko uzdizanje Rusije, potom modernizacija njenih oružanih snaga, čiji je glavni arhitekta bio Putin. To je ostvarenje njihovih najcrnjih noćnih mora.
Kakva je uloga Kine u evroazijskom projektu? Da li je Kina partner ili rival Rusije?
— Kina je najpre civilizacija za sebe. Veoma posebna civilizacija, koja traje 5.000 ili 6.000 godina i, ako je verovati Gumiljovu, upravo ulazi u novi ciklus svoje etnogeneze, s obnovljenom snagom. Posledica toga je buđenje Kine iz viševekovne letargije i njen povratak na svetsku scenu, najpre kao ekonomskog, a danas sve više i vojnog džina, i ta činjenica se naprosto mora uzimati u obzir.
Kina može biti i partner i rival Rusije, pravoslavne civilizacije uopšte. Kisindžer je smatrao za svoj veliki uspeh to što je inicirao približavanje SAD i Kine ranih 70-tih. To „otopljavanje“ je završilo Tjenanmenom. Kinesko rukovodstvo je tada izabralo poziciju nezavisne sile i odbacilo „demokratizaciju“ na zapadni način, kakva je pokopala SSSR. Današnja Kina, koja je u međuvremenu postala glavni pretendent na prvu ekonomiju sveta, sasvim ispravno procenjuje geopolitičku realnost: njen smrtni neprijatelj ne može biti Rusija, već jedino Sjedinjene Države.
Kina je povodom ukrajinske krize pokazala zadivljujuću odmerenost i faktički, na svoj odmereni i elegantni način, podržala ruske akcije na Krimu. To ne treba da nas čudi. Pitanje izbora između multipolarnog sveta i američke hegemonije je za Kinu, kao i za Rusiju, pitanje opstanka ove velike civilizacije.
Autori Teša Tešanović / Aleksej Dimitrijević
Izvor Srbin.info, 14. 05. 2014.
KOMENTARI