IDEJA CENTRA
Ideju centra srećemo u mnogim i raznovrsnim tradicijama: sva istraživanja potvrđuju njenu izuzetnu proširenost i drevnost. Do te mere, da ne možemo odbaciti pretpostavku o njenoj univerzalnosti. Predaleko bi nas odveo već i pokušaj da, na ovom mestu, pobrojimo različite simbole i načine predstavljanja takvog centra. Ali, upravo ideja centra u indoevropskim tradicijama prosijava njegova najviša i najpotpunija značenja.
Idealno, takav Centar prethodi svakom prostoru: on ga definiše i određuje, kako hronološki, tako i kvalitativno i hijerarhijski. Premda nevidljiv u tvarnom svetu, on nije subjektivan već objektivno postojeći. On prethodi i samom subjektu koji ga spoznaje. On je, štaviše, s njim identičan, kao što je u potpunosti identičan samom sakralnom principu kosmosa. Na pitanje „Ko si ti?“, slavna vedska formula odgovara „To si ti! (Tat tvam asi).“ Bez postojanja takvog Centra, konačno, nije zamislivo ni postojanje bilo kakvog poretka, samog Reda („kosmos“ etimološki znači red), ni bilo kakve hijerarhije.
„U središtu svetlosti neba“
Ideja Centra u indoevropskim tradicijama predstavljana je i simbolisana na veoma različite načine: u nizu simbola, od „polarnog krsta“ preko „ose“ ili „Drveta Sveta“, pa do samog Svetog Grala (potraga za Gralom ustvari je potraga za izgubljenim Centrom). Jednu od najupečatljivijih predstava upravo takvog Centra, međutim, ostavio nam je Platon, u svojoj Državi. Platon ovde govori o mestu gde se vidi „svetlost koja ide preko celog neba i zemlje“: „svetlost uspravna kao neki stub a koja bi se najpre mogla usporediti s dugom (…)“. Tamo – „u središtu svetlosti neba“, Platonovi ljudi „videli su krajeve traka koje njega drže – jer je ova svetlost nebeska spona, te ona drži celo nebo kao užad koja se stavlja oko trijera – a na kojoj se nalazi pričvršćeno vreteno Nužnosti, pomoću kojeg se stavljaju u pokret sve sfere“ (Platon: Država, 616-618).
To je sama svetlosna osovina sveta, koja povezuje nebesko i zemaljsko, ljudsko i božansko. Ta je osa nematerijalna i nadvremenska, a ljudska istorija je udaljavanje od tog Centra, dakle udaljavanje od primordijalnosti. Nije slučajno što je upravo moderna kultura lucidno definisana kao kultura čoveka „gubitka centra“ (Zedlmajr). To je jedna od najprodornijih i najpronicljivijih definicija savremenog doba, savremenog čoveka uopšte. Moderni čovek je onaj koji je izgubio centar, ili čovek doba gubitka centra. U doba „gubitka centra“, i sama Ideja Centra poprima negativne konotacije i značenja, kroz kritike svih vrsta i oblika „centrizma“. Pozitivan smisao, naprotiv, dobija „decentralizacija“: gubitak Centra i izmeštanje iz Centra, i to u značenju oslobađanja od „diktature“ centra.
Drugim rečima, moderno doba je doba u kome se duh odmeće od sopstvenog centra – bića, i u kome se oblasti duha otcepljuju, odvajaju od bića, a oblasti psihe od duhovnog. Posledica toga je „slobodan duh“ – duh slobodan od bića – koji se okreće svojim spekulacijama, nagrizajući konačno i samo biće svojim dilemama i sumnjama. Savremena filozofija, s retkim izuzecima, proizvod je tako „oslobođenog“, autonomnog duha.
Analogno, „slobodna i autonomna umetnost“ jeste umetnost odvojena od svih viših normi i zahteva te nije slučajno što ona neretko postaje puko sredstvo izraza psihopatoloških sadržaja umetnika. Konačno, kao poslednje preostalo poimanje ideje centra ostaje ono najniže, prostorno, gde je centar mišljen samo kao puko središte percepcije, i u kome i sam prostorni centar postaje krajnje relativizovan i promenljiv.
„Onaj koji okreće točkove“
Ali, doba „gubitka centra“ ima još jedan, skriveni smisao, predstavljen, na samom svom početku, mitom o potrazi za Gralom. Gral (Graal) je, kako je već rečeno, metafizički centar koji je izgubljen, što ima smisao istinske (isprva duhovne, potom i fizičke) katastrofe. Kako bi je predupredili, ili makar obuzdali, vitezovi Okruglog Stola se zapućuju u potragu za iščezlim središtem.
Simbol takvog Centra je i mitska Hiperboreja: izgubljeni severni prazavičaj, ka kome se, slično mitskim junacima Perseju ili Heraklu, zapućuju usamljeni ljudi doba „gubitka centra“. Osvajajući tako izgubljeni Centar, oni iznova stiču „besmrtnost“, dosežući punoću najboljeg i prvobitnog stanja. Centar je ona daleka tačka koja, sama ostajući nepokretna, omogućava pokrete točka sveta, i otuda se savršeni čovek u hinduističkoj tradiciji opisuje kao cakravarti*, kao „onaj koji okreće točkove“. Mitska slika ove predstave je vedski Indra koji, stojeći u osi sveta (na samom polu), okreće sama nebesa. Osvajanje Centra je osvajanje stanja punoće samog bića.
Tema gubitka Centra, odvajanja ali i potrage za izgubljenim Centrom, otuda postaje važna tema jednog broja dela savremene umetnosti. Ona je i velika razdelnica, koja, na jednoj strani, odvaja sve one koji se, slično junaku romana Kod Hiperborejaca Crnjanskog, odvažuju na takvu potragu, i, na drugoj strani, one koji se okreću i udaljuju od Centra, ništeći i negirajući samo njegovo postojanje. Treba reći da takva razmatranja izlaze daleko van oblasti puko estetskog, mišljenog u skučenim i uskim okvirima modernih poimanja, i da zalaze u oblasti metafizičkog, u smislu realizacije krajnjih mogućnosti koje su uopšte date ljudskom biću. Ali, ona su u tesnoj vezi sa idejom Lepog. Ideji Centra inherentna je ideja Lepog jer je lepota delo mere, simetrije i reda, kao što odvajanje i gubitak Centra neizbežno vodi ka anarhiji i entropiji, odnosno, ka samom dnu „estetike ružnog“.
Tako, na jednoj strani, ostaju umetnička dela čija struktura verno odražava poredak večnosti, a na drugoj, dela koja su bez strukture, ili čija je struktura slučajna, haotična, nasumična i proizvoljna. Na jednoj strani su dela čiji autori slede velike uzore umetnosti tradicije, umetnosti doba u kojim je centar bio očigledan i dostupan svima, na drugoj dela koja su plodovi „eksperimenta“, destrukcije i razgradnje.
Na suprotnoj strani od svetlosti Centra je tama, haos i slučaj ništavila, kojim se najzad okončava zaborav i bekstvo od bića.
Praistorijski korenovi
Dela umetnosti koja u savremenom dobu inkarniraju ideju centra plodovi su intuicija, velikih metafizičkih osvešćenja i pregnuća njihovih autora. Njihovo poslednje značenje uistinu je metafizičko jer nadilazi puku pojavnost i njene kategorije. Roman Kod Hiperborejaca Miloša Crnjanskog izuzetno verno i tačno prenosi ideju centra, što znači: ideju centričnosti položaja čoveka u svetu, te centričnosti sveta i centričnosti njegovog ustrojstva. Ona su, u krajnjem, takođe i eksteriorizacije unutrašnjih sadržaja njihovih stvaralaca. Ali, takvi sadržaji uopšte nisu nikakva osobenost autora, obeležje njihove individualne psihologije, već samo poseban izraz opšteg, odnosno, izraz jedne tradicije ideja i vrednosti.
Doduše, isto to važi i za autore čija dela negiraju tu istu tradiciju ideja. Prenoseći, često veoma sugestivno, doživljaj haosa, slučaja i tame htonskog, nasuprot svetlosti i poretka nebeskog, oni isto tako nastavljaju jednu, premda sasvim oprečnu, tradiciju vrednosti i ideja. U krajnjem, to su suprotnosti dve različite psiho-ideologije, te dva različita, međusobno isključiva i nepomirljiva, tipa čoveka.
Već je, uostalom, rečeno da njihovo poreklo treba tražiti duboko u tami praistorije. Već najstariji duhovni spomenici i simboli čovečanstva osvedočavaju istu osnovnu dihotomiju svetonazora i osnovnih ideja, dihotomiju koja se u samoj osnovi može svesti na dihotomiju matrijarhalnog i patrijarhalnog (J. J. Bahofen), ili, u terminima Dragoša Kalajića, uranskog i htonskog. Paradoksalno, mnoga dela moderne umetnosti, njeni programski tekstovi, proglasi i manifesti, jednako verno prenose osnovne sadržaje i ideje drevne htonske psihologije i forma mentis – do te mere, da možemo da kažemo da je gotovo celokupna moderna umetnost samo ponavljanje, ili preformulisanje, prastarih i arhetipskih, htonskih obrazaca mišljenja. Primerice, kako je to svojim radovima ukazao Kalajić, pojedina dela savremenog body art-a (ali i mnogih drugih avangardnih umetničkih praksi), moguće je tumačiti i kao obnavljanje drevnog dionizijskog rituala „komadanja raskomadanog“; u pitanju su, doduše, ekstremni izrazi savremene umetnosti, ali ovde važi pravilo da upravo ekstremne forme nekog fenomena otkrivaju njegove istinske, premda često skrivene, sadržaje.
Pravo poreklo i ishodište ova dva svetonazora nalazimo u davnoj protoistoriji. Štaviše, najpotpunije i najčistije izraze uranske, „nebeske“ tradicije pronalazimo u drevnim duhovnim spomenicima, kakvi su, na primer, Rg-vedske himne ili Upanišade, te u raznovrsnim epovima i mitovima, širom indoevropskog, ili arijskog, kontinenta duhovnosti. Ono bitno što prenosi ova prastara tradicija, jeste patrijarhalna etika, koju nije moguće svesti na moral, jer je svaka etika, kao što je već rečeno, imperativ, zapovest bića, dok je moral proizvod pukih spekulacija duha. Sem toga, etika je uvek afirmativna, nalažući kakav čovek mora ili kakav treba da bude, za razliku od morala, koji počiva na zabrani, izričući jedino šta čovek ne sme da radi.
Sve ostale kulture i tradicije, s izuzetkom indoevropske, izvode se iz teluričkih, htonskih kultova i oblika religioznosti. Tamo gde se uranski sadržaji, u stranim kulturama, ipak pojavljuju, treba pomišljati na, bilo posredne bilo neposredne, uticaje indoevropske tradicije.
Ako je, uostalom, istinski nosilac uranske duhovnosti i tradicije indoevropski čovek, ostaje otvoreno pitanje ko je pravi nosilac suprotne, htonske tradicije. Neosporno je da iste osnovne vrednosti i ideje, koje izviru iz htonske religioznosti i kultova, dele brojne drevne kulture skoro celokupnog indomediteranskog kompleksa, koji obuhvata prostran južni pojas evroazijskog kontinenta, kao što je nesumnjivo ishodište uranske tradicije krajnji sever ovog kontinenta.
Boravak u paklu
Činjenica da jedan deo književnih i umetničkih dela 20. veka afirmiše upravo uransku etiku, (za razliku od promenljivog i relativnog morala, kojeg usvaja htonski čovek), ima vanredan značaj dokaza životnosti patrijarhalne etike i tradicije.
Ustvari, to je jedan od retkih, preostalih i usamljenih, izraza iste te, istorijski poražene, tradicije. Zapravo, ova tradicija još uvek živi jedino kroz lični etički primer, kroz herojsko delo i kroz apsolutni čin, te kroz retka umetnička dela koja predstavljaju njene, manje ili više čiste, manifestacije.
Vremena u kojima je ona obrazovala i nadahnjivala čitave ljudske zajednice – „zajednice plemenitih ljudi“ – pripadaju davno prošloj (proto)istoriji. Danas je uranski pojedinac usamljen, i sve usamljeniji, „izgubljen“ sred neprijateljstva „htonskih“ masa. Romane kao što su Roman o Londonu i Kod Hiperborejaca Crnjanskog, Izgon Momčila Selića, te Na mermernim liticama Ernsta Jingera, zato je moguće čitati i kao svedočanstva o prolasku takvih junaka kroz istinski pakao modernog sveta, kroz samo središte vrtloga modernog nihilizma, i to u njegovim najekstremnijim i najdestruktivnijim formama. Njihov boravak ovde, u svetu koji je postao uistinu čudovišan, i koji danas čini tačnu suprotnost onom ogledalu nebeskog reda koji je delo Tvorca, zapravo je boravak u paklu. Takav junak prolazi kroz njega kao kroz rat. On zaista i živi u stalnom ratu: ratno stanje, sred neprijateljskog okruženja, kao pod opsadom, postaje njegovo najobičnije, svakodnevno iskustvo. Ali, iskustvo nihilizma je neophodno. Na kraju tog puta mora se iznova pronaći svetlost, koja je sama svetlost Reda, svetlost sakralnog principa kosmosa.
Istina, u pitanju je svetlost koju takav čovek već poseduje u sebi samom jer on već poseduje sopstveni centar, budući je on istinsko ovaploćenje, inkarnacija principa reda. Borba koju takav junak vodi jeste borba za ispoljavanjem tog istog reda u okolnom svetu. Načelno, on je ravnodušan prema njenom ishodu, jer pobeda ili poraz u njoj ne mogu promeniti njegov položaj a još manje njegovo biće. Jedini razlog zbog koga on u njoj uopšte istrajava jeste sama borba, jer je to ista ona borba koja se širom kosmosa, stvorenog sveta, vodi između principa reda i haosa, između principa svetlosti i tame, između poretka i anarhije. Jasno je, uostalom, da potpuna pobeda bilo kog principa nije moguća, pa ni poželjna, jer bi označila kraj kosmičke igre, a time i kraj stvorenog sveta, koji počiva na dualizmu.
Čudovišnosti ovog sveta, to jest himere savremenog doba, jesu utopije, od liberalne do tehnokratske, od komunističke do androgine. Utopije i jesu eminentni izraz htonske psihologije i htonskog mentaliteta; nezadovoljan onim što jeste (ili tačnije, onim što nije, budući da takav čovek pre nije nego što jeste), on je prisiljen da neprestano traži zamenu, nadomestak za izgubljenu, ili nepostojeću, punoću bića. Njegov princip je zato ne stalnost i nepromenljivost, već neprekidna i besciljna promena, kako bi se saobrazio silama, prirode ili istorije, koje ga determinišu. Njegov prostor je zato utopija (čije je odredište „nigde“), koja je prostor bekstva od istine bića. On egzistira, dakle ne postoji, odnosno postoji van bića, i daleko od centra. Njegova egzistencija je, jednom rečju, panično bekstvo od bića.
Uranski čovek i uranska tradicija jesu njegov istinski neprijatelj jer u njemu, kao u ogledalu koje pokazuje istinu bića, otkriva upravo svoju prepolovljenost i nedostatnost. Doduše, mi ne znamo, niti možemo da znamo, kakvi motivi ga zaista pokreću, niti možemo da opišemo njegov stvarni položaj, jer ne posedujemo neko slično iskustvo – ali, ako je položaj čoveka koji poseduje centar onaj „u središtu svetlosti neba“ (Platon), ovaj se može opisati jedino kao mesto u samom srcu pakla.
Odluka Suda mrtvih
Na kraju tog puta mora se pronaći svetlost… Nasleđe o kome je ovde reč ne potvrđuje niti može da potvrdi puka pobeda u pojavnom, u istoriji. Na ličnom planu, za čoveka uranske tradicije, uostalom, bitka je već unapred dobijena, i to osvajanjem centra, osvajanjem stanja punoće bića. U istorijskom svetu, pobeda ili poraz predstavljaju tek efemerne ali moguće ishode na koje on ne može uticati i prema kojima je zato uistinu ravnodušan. Za njega važi ono drevno geslo, koje je izrekao još Đordano Bruno: „Borio sam se, i to je dovoljno.“
Naravno, ishod njegove borbe nije nipošto slučajan, jer on, u krajnjem, zavisi ne od „istorijskih okolnosti“ već od sudbinske predodređenosti, u stvari, od same sakralne istine istorije. Ali za čoveka uranske, za razliku od čoveka htonske tradicije, imperativ nije pobeda već vernost biću. To što su istorijski uslovi, za njega, i za tradiciju koju on predstavlja, nepovoljni, ne predstavlja njegov problem. Jer, kako kaže jedan od junaka Jingerovog Heliopolisa: „Mi ne znamo, niti imamo pravo da znamo, šta je istorija u svojoj biti, u Apsolutu, s one strane vremena. Nagađamo, ali ne znamo odluku Suda mrtvih“.
„Sud mrtvih“, to može biti jedino sud tradicije a ne istorije. Jedino tradicija jeste, po svojoj biti, nadistorijska. Sud istorije može biti pogrešan, sud nadvremene tradicije, koja i nije ništa drugo do „blago mrtvih“, za uranskog čoveka je jedino merodavan. Otuda i njegov pogled na istoriju odlikuje izvesni tragizam; on odbacuje sve moderne i nužno arbitrarne konstrukcije „smisla istorije“, dopuštajući samo eventualnost postojanja, ili postojanje njene sakralne logike, čiji je pravi smisao, po prirodi stvari, nama nedokučiv. Takav junak, uostalom, ne može da računa da će mu njen smer i „procesi“ biti naklonjeni. Istorijske okolnosti ostaju po njega nepovoljne a tako će, po svoj prilici, ostati, bar do kraja ovog vremenskog i istorijskog ciklusa. Ako uopšte postoji neka izvesnost s kojom on može da računa, to je pre izvesnost poraza. Njegovu poziciju stoga je moguće odrediti i kao poziciju „protiv istorije“.
Istinski tok istorije, dakle, nije evolucija već involucija, postepeno i sve brže otpadanje od sakralnog principa. To neumitno kvarenje pogađa sve stvoreno i, za čoveka uranske tradicije, predstavlja izniman ispit njegovog integriteta. Čvrstinu svog integriteta, za razliku od čoveka htonske tradicije, koji se svojevoljno povinuje hirovima i menama istorijskih preobražaja i „procesa“, on ispituje i sopstvenom borbom „protiv istorije“, njenih slučajnosti i kontigencija. Treba ipak reći da je takva pozicija, samo prividno i spoljašnje posmatrano, konzervativna. Premda se on u principu odupire svakoj istorijskoj promeni – znajući da svaka od njih ima za posledicu pogoršanje već ionako beznadežnog stanja – njegov stvarni cilj nije niti može biti očuvanje jednog, i nužno nesavršenog stanja, već upravo revolucionarni povratak u prvobitno i najbolje, dakle idealno stanje, ono stanje koje prethodi samoj istoriji.
Principijelno, to i nije moguće ostvariti unutar ovog vremenskog i istorijskog ciklusa. Ono što je moguće ostvariti, to nije neki politički i socijalni program, koji bi doveo do obnove, već su to jedino izrazi i manifestacije tradicije koju on sam, svojim integritetom i delima, predstavlja. Drugim rečima: on se ne može nadati pobedi. Smisao njegove borbe je jedino očuvanje sopstvenog integriteta, odnosno vrednosti koje on samim sobom predstavlja, kako bi one, jednom, van okvira ovog istorijskog i vremenskog ciklusa, postale osnova za novu kristalizaciju reda.
U toj borbi, dakle, on i ne očekuje potvrdu „suda istorije“ već jedino onog „suda mrtvih“ – mrtvih koje on, svojom vernošću sopstvu, zakonito potvrđuje i zastupa.
Tradicija koja samu sebe pronosi kroz vreme
S najvišeg stanovišta, međutim, on je „u pravu“ upravo koliko i zastupnici suprotne tradicije, tradicije koju smo mi, pozajmljujući termine, označili kao htonsku ili kao matrijarhalnu. Čovek, unutar istorije, pa prema tome i na planu lične egzistencije, ima slobodu da odlučuje između velikih i nepomirljivo suprotstavljenih principa Neba i Zemlje. Svaki čovek je uostalom poprište, arena velike duhovne drame koja se, uvek iznova, premda u različitim uslovima, ponavlja kroz istoriju. Jezikom velikih duhovnih simbola, to je izbor između svetlosti Raja i tame Pakla, između punoće i podvojenosti bića, ali ono što je za jednog Pakao, za drugog je Raj, i obrnuto.
Opredeljujući se za Zemlju nasuprot Nebu, doduše, htonski čovek je, nizom utopijskih pokušaja kroz istoriju, nastojao da stvori Zemaljski Raj, ali su svi takvi pokušaji redovno vodili ostvarenju istinskog Zemaljskog Pakla. Samo s tog aspekta, moguće je govoriti o neuspehu utopijskih pokušaja. Utopije su naprotiv, kako to primećuje Sioran, ostvarive, ali u duhu suprotnom od onog u kome su bile zamišljene. Tamo gde je maštao o slobodi, on se suočava s tiranijom. Tamo gde je maštao o miru, on se susreće s terorom.
Ali, utopijske energije i tenzije htonskog supstrata ne daju se iscrpsti ni potrošiti. Prividni „neuspeh“ jednog utopijskog projekta samo oslobađa prostor i energije za ostvarenje novih, što ima za posledicu progresivno, i sve brže, pogoršanje istorijskih uslova. „Neuspeh“ komunističke utopije, na primer, samo oslobađa energije za realizovanje liberalističke, ili bilo koje druge utopije, ali svaki od tih pokušaja ostavlja posledice koje su, u istorijskom smislu, nepovratne. Sa uranskog stanovišta, jedina značajna posledica svih ovih pokušaja je rušenje poslednjih ostataka i utvrda starih patrijarhalnih institucija i vrednosti. Sa htonskog, međutim, u pitanju je revanš nad nekadašnjim istorijskim pobednicima, u znaku zakasnele istorijske potvrde, htonskih vrednosti nad uranskim.
Već pomenuto razaranje „poslednjih ostataka starih patrijarhalnih institucija i vrednosti“ ipak stvara sasvim novu istorijsku situaciju za nosioce uranske tradicije. Nedostatak bilo kakve spoljašnje potpore i podrške patrijarhalnih institucija, koje su sve odreda razorene, prisiljava poslednje ljude uranske tradicije da oslonac traže isključivo u sebi samim.
Iznenadne spoznaje i manifestacije tog istupa „protiv istorije“, jasno svedoče o njenoj vanrednoj snazi i životnosti. Njena projavljivanja, u svom čistom stanju, mimo „smera istorije“, bez potpore bilo kakvih institucija, kroz usamljene napore, egzistencijalne prelome i iznenadne plodove spoznaja pojedinaca, potvrđuju da ona zaista poseduje moć da samu sebe pronosi kroz vreme.
Boris Nad
Napomene:
Cakravarti je zapravo latinična transkripcija sanskrtske reči čakravarti. Sanskrt budući veštački jezik arijske učenosti (učenost po sebi bivajući znak duhovnog opadanja), i ta izvedenica jednog prasrpskog izraza sačinjenog od dva takođe prasrpska (čakra – čekrk, točak, i varti – vrti) samo potvrđuje slutnje pionira srbistike Miloša Milojevića, Olge Luković Pjanović, Radovana Damjanovića i sve većeg broja drugih, da je prasrpski osnova svih indoevropskih jezika a srpstvo onoga što Boris Nad zove uranskom tradicijom.
Cakravarti je zapravo latinična transkripcija sanskrtske reči čakravarti. Sanskrt budući veštački jezik arijske učenosti (učenost po sebi bivajući znak duhovnog opadanja), i ta izvedenica jednog prasrpskog izraza sačinjenog od dva takođe prasrpska (čakra – čekrk, točak, i varti – vrti) samo potvrđuje slutnje pionira srbistike Miloša Milojevića, Olge Luković Pjanović, Radovana Damjanovića i sve većeg broja drugih, da je prasrpski osnova svih indoevropskih jezika a srpstvo onoga što Boris Nad zove uranskom tradicijom.
Rekonstrukcije vinčanske azbuke Radivoja Pešića, i etrurske Svetislava Bilbije bacaju, takođe, novo svetlo na delo Vuka Karadžića, koji je svojim reformom azbuke Srbima samo vratio što im je hiljadugodišnjim skolastičkim nadodavanjem oduzeto: njihovu izvornu fonetiku, slovenskom azbukom Ćirila i Metodija izobličenom da izrazi nesrpske glasove – smućene samoglasnike i semitske i nordijske sibilante – kojih u srpskom ni danas nema.
Usto, samo sanskrtsko pismo je očit primer učenjačkog zamumuljivanja, tako izraženog u svim starim pismima osim vinčanskog, feničanskog, etrurskog, helenskog i latinskog, izvedenih iz pretpostavljenog starosrpskog. Uranska tradicija na koju se poziva Nad po svemu sudeći nije imala potrebu da pismenost veštački odvaja od puka – od prostote i bukvalnosti ona se odvajala otmenošću, te su i Kelti, kao Srbi gorštaci, sve bitno prenosili usmeno, ostavljajući dijakritičke znake, akcente i akribiju po svemu sudeći semitskim i nordijskim pridošlicama nama poznatim kao stari Grci, i Rimljani.
Momčilo Selić
KOMENTARI