Balkan
Začarana zemlja je s tri strane okružena morem.
Putevi vode kroz uske klance, potom šumama bora ili hrasta, divljim i gustim kao Hercinska. Narodi su bezbrojni, jezici i narečja nerazumljivi, imena nemoguća za pamćenje. Mnogo pre Vizantije, ovde su se pojavili rimski stegovi; jednog dana narodi su pokoreni, osvajanja dovršena, ali nikad u potpunosti i za stalno. Singidunum je pripao vučici, kada su, posle iscrpljujućeg rata punog preokreta, dugog jedan i po vek, keltski Skordisci položili oružje pred legijama. Beše to otprilike u doba kad je razapet Hrist.
Sve to nije promenilo stvari u njihovoj suštini. Šta su pastiri u svojim skromnim kolibama, sa svojim stadima, raštrkanim po sirotinjskim pašnjacima, marili za moćni Senat i rimsko pravo? Da li su uopšte ispravno razumeli činjenicu da su od sada pripadali imperiji, najsilnijoj na svetu i da je cezar u Rimu postao bog?
Aleksandar Makedonski, kao i junaci Homerove Ilijade, Ahilej ili Agamemnon, Ajant Mali i Ajant Veliki ili Spartanac Menelaj, behu, naravno, Balkanci.
Od Sparte do Miloša Obilića i Karađorđa, od Termopila do Kosova polja ili Bune na dahije – od bitke do bitke – život se na Balkanu ne menja ni za jotu. Civilizacije su ovde samo uzgredan proizvod; junaci i njihove čete a ne armije promenjivih imperija su njegova istinska vojna sila i njegova čast. Tako se ovde živelo od pamtiveka, uspomene su hajduke nadživele u pesmama, što se pevaju uz gusle.
Isti agon, kaže Gezeman, pokreće stare homerovske i srpske junake, ove potonje sve do duboko u XIX vek.
* * *
Jedan engleski putopisac beleži kako su se u Šumadiji čitava sela pred turskim odredima povlačila u šume i u planine, sa celokupnom svojom imovinom koja se sastojala samo od stoke i onog što se moglo poneti u rukama. Uporišta Osmanlija behu u gradovima, a tako vladahu i Mlečani u primorju i zaleđu. Drugde na Balkanu život se nastavljao sa svojim herojskim zapletima i u homerskim dimenzijama. Bune koje su dizali hajduci i harambaše, poput Stojana Jankovića i Georgija Crnog Petrovića, su pozne Ilijade, sa dvobojima i opsadama gradova, tim čudnije što se odvijaju u sasvim različito, istorijsko doba. Ključ za tu povest je agon.
Nekog Francuza ozlojedila je, možda s pravom, uobraženost Crnogoraca, i on reče da, kada bi se Crnogorcima „oduzelo sve ono što drugi narodi za njihove potrebe proizvode, ostali bi i bez kape, u samoj košulji i opancima, sa guslama u ruci“, te da „niko od prostih Francuza nema toliko nerazložnog narodnog ponosa koliko ga ima jedan njihov kozar“.
Ali Gezeman primećuje da taj crnogorski kozar „nije nipošto čovek iz naroda po evropskom shvatanju. Njegov ponos nije nikako bez razloga, jer on je ispunio zakon života, on je, kao one ličnosti iz Kiplingovog romana, obrao plod svoga života: čast koju donosi ispunjeni agon“.
* * *
Tamo gde prestaju gore, prestaje Balkan. Počinje drugi svet, u kome je važnije izgledati nego biti. Nije isključeno da je Balkanu vreme kao krv isteklo u nepovrat.
Oni koji ga nisu razumeli, imali su pravo da ga se stide, kao nedostojni sinovi svojeglavog oca.
O njemu su stranci pisali studije, pune podsmeha i poruge.
Retki su oni koji su mu odali poštu. Sve je manje danas onih koji ga vole i koji mu praštaju, i kojima je poznata tajna njegove svireposti.
Stihovi koje je zapisao Branimir Štulić stižu od nas kao pozni odjek iz velike davnine:
„Bijes je tvoja pjesma, Ahilejev inat besmrtan i strašan, Loše uspomene Ahajcima nanose, Krasnim junacima podzemlje ogadi, A smrt i pustoš darivajući skupa, Ne da se goste ptice i psine eh, već da božja volja bude ispunjena“.
Ko to može razumeti?
Dnevna zapovest
Dnevna zapovest trećeg dana boja bila je kratka.
Naspram njih stajala je premoćna, milionska vojska.
„Doručak ovde, večera u Hadu“, rekao je kralj Leonida, videvši da su izgubljeni, opkoljeni sred klanca.
Niko među tri stotine vitezova nije se pobunio ni zavapio nad svojom sudbinom – dnevnu zapovest primili su ćutke, naizgled ravnodušni.
Uzeše mačeve u ruke.
Svoja tela izložiše suncu, i sečivu.
Smrt beše neopoziva.
Izbegoše joj samo dvojica. Oni koje je Leonida u smiraj tog dana poslao da se vrate u Spartu, sa lošom vešću.
Tamo ih je čekala sramota.
Đe pogubih od sebe boljega
Pre nego što konj stade da mu posrće, pre nego što isteče tri stotine godina, i pre nego što se nadneo nad vodu bunara i u njoj ugledao svoje lice, pa Šarcu odsekao glavu, pa prebio sablju na četvoro i slomio svoje koplje, a perni buzdovan hitnuo u debelo i sinje more,
Kraljević Marko, kaže pesma, nameri se na Musu Kesedžiju, koga, posle teške borbe, ubi na prevaru kad drugačije nije mogao, rasporivši ga nožem sve do bijelog grla,
Te vide u Muse tri srca junačka, troja rebra jedna po drugijem; i kako mu se jedno srce umorilo, drugo se jako razigralo, a na trećem ugleda ljutu guju kako spava.
Kad se zmija probudila a mrtav Musa poče po ledini da skače, Marko Kraljević gorko zaplače:
„Jao mene do Boga miloga! Đe pogubih od sebe boljega!“
Ko može razumeti žal junaka? Svet je otada postao gori a ne bolji, i ko će se danas, u času kad pobeđuje, setiti da zagleda u srce pobeđenog?
Ko danas traži boljeg od sebe, i ko se pita da li ga je pobedio veštinom ili vrlinom?
The Questing Beast
Upitan ko je i šta je postigao u životu, vitez Ivejn, jedan od vitezova Okruglog stola, kaže:
„Ja sam, kao što vidiš, vitez koji traga za onim što ne može da nađe…“
Drugim rečima, cilj potrage koja ga vodi na opasna i začarana mesta, u opasnost i pogibelj, kroz mračne šume i preko slanih mora, nije toliko Gral, koliko sama potraga za Gralom.
On od sebe uvek zahteva više nego što može da da. To ga čini stalno napetim – preosetljivim i nervoznim u miru, bezumnim u borbi. On ne brine za njen ishod, ne misli o pobedi ni o porazu već jedino na svoju čast. Ponekad čini grube greške ili previde; katkad ga upravo želja za savršenstvom vodi u zabludu.
Jednog dana probudiće se iz zagrljaja voljene, shvativši da mu je baš prepuštanje ženi donelo njen prezir. Saznanje da ju je zanemario odvešće ga pravo u ludilo i naterati da živi poput zveri u šumi. Njemu, koji oduvek živi tako da sam propisuje sopstvene zakone, nasuprot svim drugim, obično je teško da u životu pronađe pravu meru. Povrediće onog koga nije smeo, zaboraviće da zaštiti slabijeg od sebe ili će naprosto, u odsudnom času, propustiti da postavi pitanje koje mu čast nalaže…
Priča o vitezu zapućenom u bespoštednu potragu za sopstvom i integritetom ima svoje naličje u priči o tajanstvenoj Zveri koja traga (The Questing Beast), koja je plod incesta i perverzne želje. Artur ju je prvi put video u kobnoj noći u kojoj je začet Mordred. Ona ima telo leoparda i zmijsku glavu, zečje šape i lavlje kandže, iz stomaka joj dopire pseći lavež; simbol nesklada i nedostatnosti; monstrum haosa i anarhije, nesrećna zver je podjednako upućena na neprekidno traganje iz kojeg ne može da se izbavi, sem sopstvenim uništenjem. Ona je, u određenom smislu, slika u ogledalu viteza-lutalice, ali slika u zamućenom, izobličenom i razbijenom ogledalu – njegova slika u negativu.
Teško je, u oba slučaja, zamisliti srećan kraj. Ostaje neizvesno da li su se ikad sreli.
Poznato je da je Saracen Palomides godinama sledio Zver koja traga i da mu je ona stalno izmicala.
Prema nekim tvrdnjama, nikad ju nije stigao, prema drugim, zatekao ju je na obali jezera, gde je zastala da se napije mučena, kao i obično, strahovitom žeđi, a zatim je bez milosti proburazio kopljem. Kada je zver potonula u vodu, nad jezerom se podigla oluja i začuli su se stravični urlici demona iz pakla.
Kraj koji ne zadovoljava, bar ne u potpunosti. Da li zato što je ovaj dualizam potpun i nerazrešiv, te i ne može biti okončan jednim okršajem, ili zato što smo se, usled malodušnosti, odvikli da prihvatamo srećan kraj, odbijajući mogućnost da potraga i borba uopšte mogu da imaju povoljan ishod?
U ranijim verzijama ove pripovesti, svaka potraga za Gralom se završavala srećno; Parsifal ispravlja svoju grešku, zadobija Gral i obnavlja opustošeno kraljevstvo. Opustošena zemlja se budi; šuma iznova prolista. Docnije, njegova potraga postaje uzaludna, a vitez-lutalica se, posle konačnog poraza, prepušta besciljnim lutanjima ili se povlači u askezu, i u tom bednom stanju provodi ostatak života.
Ranije, u srećnija vremena, tvrdi Borhes, svaka priča imala je srećan kraj.
Ali izgleda da je naš vitez, zagledan, s jedne strane, u svoje idealno sopstvo, a s druge, u svoj demonski odraz, rođen za značajnije stvari nego što su pobeda, sreća ili ljubav.
Boris Nad
KOMENTARI