POVRATAK MITA
Protivurečni
procesi „demitologizacije“ i „remitologizacije“ nisu nepoznati drevnim
civilizacijama, u kojima stari mitovi katkad bivaju destruirani
(demitologizacija) i zamenjeni novim (remitologizacija). Drugim rečima, ovde su
demitologizacija i remitologizacija međusobno uslovljeni i zavisni procesi. Oni
ne dovode u pitanje samu mitsku osnovu tradicionalne zajednice; štaviše, oni je
održavaju večito aktuelnom i živom.
Mit,
naime – sem u izuzetnim slučajevima krajnje degradacije i sekularizacije jedne
tradicije i kulture – za nas nije fikcija primitivnih, praznoverica ni
nesporazum, već krajnje sažet izraz najviših sakralnih istina i principa koji
se, u meri u kojoj je to moguće, „prevode“ na konkretan jezik zemaljske
stvarnosti. Mit je sakralna istina izrečena popularnim jezikom. Tamo gde se
pretpostavke za njeno razumevanje gube, jedan mitski sadržaj mora biti odbačen
da bi na njegovo mesto stupio drugi.
Opasne intiucije
Mit je, u
tradicionalnim kulturama, i veliko polje antiteze, na kome se, kako to pokazuje
kapitalno delo J. J. Bahofena Matrijarhat, sučeljavaju dva velika i
nepomirljiva principa: uranski i htonski, patrijarhalni i matrijarhalni,
projektujući se zatim na sve drugostepene modalnosti, od državnog i društvenog
uređenja do umetnosti i kulture. S pojavom indoevropskih, patrijarhalnih
osvajača na tlu stare, matrijarhalne Evrope otpočinje borba dva oprečna
principa čije pojedine epizode osvetljava Bahofenova studija. U datom slučaju,
stare matrijarhalne mitove i kultove smenjuju patrijarhalni, kroz paralelne i
naizmenične procese de- i remitologizacije, a tragove ove borbe takođe nalazimo
u pojedinim mitskim sižeima, koje je moguće razumeti i kao veoma sažetu
religijsko-političku istoriju, na način na koji ih tumači Robert Grejvs, u
svojim Grčkim mitovima.
Nasuprot tome, demitologizacija koja u Grčkoj
dostiže svoj vrhunac posle Ksenofana (565-470), potpuna je i radikalna. Za njom
ne sledi nikakva remitologizacija, ona je posledica posvemašnje desakralizacije
i profanizacije kulture, čiji je rezultat gašenje mitske i buđenje istorijske
svesti, kada čovek prestaje da sebe doživljava kao mitsko, i počinje da sebe
shvata kao istorijsko biće. Pojava koja ima analogije sa dva momenta u
istoriji: najpre, sa demitologizacijom koju donosi rano hrišćanstvo. Za prve
hrišćanske bogoslove, mit je suprotnost Jevanđelju, a Isus je istorijska
ličnost, čiju istoričnost crkveni oci dokazuju i brane pred neverujućim.
Nasuprot tome stoji stvarna remitologizacija srednjeg veka, sa čitavim nizom
primera revitalizacije drevnih mitskih sadržaja, često međusobno sukobljenih i
nepomirljivih, od gralskih mitova i mita o Fridrihu Drugom, do eshatoloških
mitova epohe krstaških ratova i raznovrsnih milenarističkih mitova. U pitanju
su, bez sumnje, samo reaktuelizacije mnogo starijih mitskih sadržaja i njihovih
„opasnih intuicija“, koje nadilaze svoje povode i svedoče o živom prisustvu
mitskih sila unutar istorijskog sveta, koje nikakva demitologizacija ne uspeva
da zatre ili ugasi.
Potrošačka mitologija. Ponoć istorije
Drugi
primer radikalne demitologizacije je demitologizacija koja nastupa s epohom
iluminizma da bi svoj vrhunac doživela u „tehnološkom univerzumu“. Ona je (kao
i prethodne) neposredan izraz degradacije i pada modernog čoveka, koji više
nije mitsko ni istorijsko biće, već puki „potrošač“ unutar „potrošačke i
tehnokratske civilizacije“ ili naprosto dodatak tehnološkom univerzumu.
Herojski impuls koji je pokretao čoveka kao mitsko, pa i istorijsko biće,
utrnuo je. Destruktivne snage demitologizacije neprestano čiste i odstranjuju
mitske primese iz prostora potrošačke civilizacije i ljudske memorije uopšte,
zatirući „opasne intuicije“ koje su u njima sadržane. Unutar tehnološkog
univerzuma, koji je samo krajnja faza pada (modernog) čoveka, konačno se
zatvara horizont ljudskog, jer ovde čovek raspolaže samo jednom moći i samo
jednom slobodom: moći da troši i slobodom da kupuje i prodaje. Ta sloboda i ta
moć svedoče o smrti čoveka (kakvog poznaju mit i istorija), jer unutar
tehnološkog univerzuma i potrošačke civilizacije sve što nadilazi „potrošačku
životinju“ jednostavno ne može da postoji. „Smrt umetnosti“ o kojoj govore
istorijske avangarde je jednostavna posledica smrti čoveka, najpre kao mitskog,
potom i kao istorijskog bića.
Naravno,
proces demitologizacije nikad ne može biti završen, iz prostog razloga što
destrukcija ne dotiče same mitske sile. One se i nadalje pojavljuju i vraćaju
kroz istoriju, bilo pod maskom „istorijskog“, bilo kao nešto što se
suprotstavlja istoriji. Ovo važi i za jednodimenzionalni univerzum tehnokratske
utopije. Usled toga, u potrošačkoj civilizaciji realni mitski sadržaji bivaju
zamenjeni simulakrumima mitskog: samoniklim subkulturunim ideologijama i
„mitovima“, odnosno „potrošačkom mitologijom“, čiji su junaci ličnosti comic stripa,
poput Supermena.
Ali,
iscrpljivanje dugotrajnih i destruktivnih procesa demitologizacije, ne znači
povratak u mitsko vreme.
„Stojimo u ponoći istorije; otkucalo je
dvanaest i mi gledamo ispred sebe u mrak u kome se naziru buduće stvari. Taj
pogled prate jeza i teške slutnje. Stvari koje vidimo ili koje mislimo da
vidimo još nemaju ime, bezimene su. Ako im se obratimo, ne pogađamo ih tačno i
izmiču omči naše vlasti. Kad kažemo mir, može doći do rata. Planovi o sreći
pretvaraju se u ubilačke, često preko noći.“
Ukratko:
„Grubi upadi koji na mnogim mestima pretvaraju istorijske krajolike u
elementarne skrivaju promene tananije ali prodornije vrste“ (Ernst Jinger: Kod
zida vremena).
U osvit istorije
U spisu „Kod zida vremena“ Nemac Ernst
Jinger govori o prelazu iz mita u istoriju, o trenutku u kome mitsku svest
smenjuje istorijska. Istorija, naravno, ne postoji koliko i čovek: istorijska
svest odbacuje kao neistorijske ogromne prostore i epohe („praistorija“), te
narode, civilizacije i zemlje, jer „neka osoba, neki događaj mora imati sasvim
određene osobine da bi bio istorijski“. Ključ za taj prelaz, prema ovom autoru,
pruža upravo Herodotovo delo, kroz koje čovek danas „prolazi kao kroz zemlju
obasjanu zracima zore“:
„Pre njega (Herodota) je postojalo nešto
drugo, mitska noć. Ta noć, međutim, nije bila tama. Bila je pre san i znala je
za drugačije povezivanje ljudi i događaja od istorijske svesti i njene
selektivne snage. To unosi zrake zore u Herodotovo delo. On stoji na vrhu
planine koja razdvaja dan od noći: ne samo dve epohe, već i dve vrste epohe,
dve vrste svetlosti.“
Drugim
rečima, u pitanju je trenutak prelaza iz jednog načina postojanja u nešto
sasvim različito, što nazivamo istorijom. To je trenutak smene dva ciklusa,
koje ne možemo poistovetiti sa smenom istorijskih epoha – u pitanju je pre
duboka promena u načinu postojanja čoveka. Sakralno na način prethodnih epoha
se povlači, drevni kultovi nestaju a na njihovo mesto stupaju religije, koje i
same, ubrzo potom, postaju a-istorijske ili antiistorijske, čak i kad pokreću
događaje i istorijske zaplete. Krstaški ratovi, na koje poziva zapadna crkva,
produbljuju podele i raskole a na kraju porađaju reformaciju, koja započinje s
religijskim zanosom i željom za povratkom na „biblijske početke“, da bi se
okončala istorijskim pokretom koji otvara put nesputanom razvoju industrije i
tehnike – nesputanom normama (hrišćanske) tradicije i slobodnom od čovekovih
nadanja i želja.
Grimasa užasa
Istorijski
svet, čije obrise naziremo kod Homera, koji se uobličava kod Tukidida i koji
svoj zenit doživljava negde krajem pretprošlog i početkom XX veka, s nejasnim granicama i u
vremenu i u prostoru, ali s jasnom svešću o svojim zakonitostima i uređenju,
počinje da se urušava; ogromno zdanje istorije postaje nestabilno, kao znak
prodora dotad nepoznatih, stranih sila. Te sile imaju titanski, elementarni
karakter, najpre vidljiv u tehničkim katastrofama, koje odnose na stotine i
hiljade žrtava a potom, u kataklizmičkim zbivanjima XX veka, u svetskim ratovima i revolucijama, na milione poginulih i
osakaćenih. Oslobađanje nuklearne energije, radijacija i ekološko uništenje
kojima su izloženi ogromni predeli, svakodnevni danak u krvi, bilo da se
podnosi „progresu“ u mirnodopskim uslovima, bilo da je neposredna posledica
vojnih intervencija i sukoba, predstavljaju nešto što izlazi van utvrđenih
okvira istorijskog sveta. Naravno, istorija se tu ne završava, kako je to
očekivao Marks ili Fukijama. Pre je primetno stvarno ubrzanje istorijskog
vremena, koje zgušnjava događaje i skraćuje rastojanja između ključnih
preokreta istorije. Reč je, međutim, o tome, da ovde više ne deluju samo sile
koje smo nazvali istorijskim, i da se uloga čoveka u tim događajima suštinski
menja: on više nije u stanju da deluje ravnopravno s bogovima, da ih sledi, da
im se suprotstavlja ili da ih čak potčinjava, kako je to predstavljao mit. On
više nije ni aktivni učesnik istorije, rukovođen strastima ili sopstvenom
voljom, kako se to dešava u zreloj istorijskoj epohi. On postaje igračka nečeg
nepoznatog, uključen u zbivanja koja ga nadmašuju, protiv njegove volje i mimo
njegovih zamisli.
Izraz
vedrog samopouzdanja postepeno smenjuje grimasa užasa. Čovek koji se do juče
smatrao suverenim i gospodarom, spoznaje svoju slabost. Sredstva u koje se
pouzdavao, pokazuju se nemoćnim ili se u odsudnom času okreću protiv svog
tvorca. Tehnološki sistemi i socijalna uređenja imaju svoje naličje, svoje
automatske crte, koje ne obuzdavaju već podstiču destrukciju, što čoveka stavlja
u položaj čarobnjakovog šegrta, koji je oslobodio sile kojima je nedorastao.
Korupcija, kriminal, nasilje i teror pre su posledica nego uzrok. Politički
odgovori, bez obzira na boju i predznak, ne nude rešenja nego uvećavaju rasulo.
Da nije nastupio čas panike, čovek bi makar stekao svest o sopstvenom padu.
Sve to je
bilo nezamislivo u zrelo istorijsko doba jer je čovek tada još vladao sobom, a
time i istorijom; istorija zato i nije mogla imati drugi smer ni smisao sem
onog koji joj sam čovek daje, sopstvenim delima i mislima. Svaki koncept
„smisla istorije“ je koncept nastajanja čoveka, dok u klasično istorijsko doba
čovek ne nastaje već jeste. Pitanje o „smislu istorije“ zato je bilo
besmisleno, i ono se zaista i ne može naći kod klasičnih pisaca, počev od
Herodota. Pitanje o „smislu istorije“, koji se uvek pronalazi van čoveka,
postaje moguće tek onda kad se i težište istorije pomera van samog čoveka, bilo
u sferu socijalnih, bilo u sferu tehnoloških odnosa.
Moderni
čovek prekasno otkriva svoju slabost; ali njegov slom ne optužuje mit ni
istoriju već upravo slabost i kukavičluk modernog čoveka. Svet „civilizovanih
vrednosti“, istorijski svet uopšte, koji je on sam stvorio, pokazuje se mnogo
slabijim nego što smo navikli da verujemo – slabiji strukturalno, duhovno i
etički. Na prvi znak uzbune, on počinje da se ruši, razotkrivajući, u stvari,
unutrašnju spremnost na kapitulaciju modernog čoveka.
Reč je o
„ponoći istorije“, koju će uskoro smeniti nešto različito, a taj momenat
prelaza obeleževa razmah titanskih sila, koje zahtevaju žrtvu u krvi.
Ka postistoriji: buđenje mita
Istorija,
ponovimo to, ne traje koliko i čovek na zemlji. Ali svest o tome se javlja
kasno u istoriji, možda tek na njenom kraju, kad se menjaju granice i vremena i
prostora: na jednoj strani, otkrivanjem daleke prošlosti čoveka, s iščezlim
civilizacijama, potom prošlosti planete i kosmosa, i sa druge, kosmičkih
prostranstava, okeanskih dubina ili unutrašnjosti same zemlje, kroz arheološke
i geološke slojeve, na gotovo vernovski način. Nove perspektive izazivaju
vrtoglavicu. Praistorija i postistorija dobijaju na značaju tek kad zdanje
istorije postaje trošno. Ali okretanje čoveka od istorije ka nečem što još nije
u stanju da odredi ni jasno sagleda sada podseća na bekstvo.
Na ovaj
ili onaj način, tehnološki univerzum i potrošačka civilizacija doći će do svog
kraja, kao što se klasična istorijska epoha okončava tehnokratijom,
totalitarnim poretkom u svom dovršenom vidu, koji ne nastaje iz hrabrosti ni
snage već iz kukavičluka, slabosti i straha. Nemoguće je reći koliko dugo će to
trajati. Nevažno je i da li će do toga doći usled unutrašnjeg iscrpljivanja,
prenaprezanja ili katastrofe, ili svega toga zajedno. Ali, u svakom od ovih
slučajeva, slom je tek posledica nemoći čoveka da nadalje obitava unutar
istorijskog sveta, da njime vlada i to kao suvereno biće.
Povratak
mita, međutim, nije moguć u smislu povratka na stanje „pre istorije“. Mitske
sile ostaju prisutne, kao što je to bilo tokom celokupnog istorijskog perioda,
ali one ne mogu da uspostave prethodno stanje jer za to nedostaju pretpostavke;
u prvom redu, nedostaje „supstrat“, plodno tle. Moderni čovek je za to preslab,
u duhovnom, psihološkom pa čak i u „fiziološkom“ smislu.
Zajedno
sa istorijom, postepeno nestaje i kultura u svom sadašnjem značenju, koja je u
osnovi samo instrument socijalnog inženjeringa. U tehnokratskoj utopiji (za
razliku od kulture u istorijskom periodu), masovna kultura je samo jedan od
načina kojim se kanališu energije i usmeravaju utopijske fantazije i želje
masa; elitna kultura, koja neprekidno luta između
komformizma i negacije, između negacije i skepse, između skepse i ironije i
nazad ka komformizmu, u suštini ostaje sredstvo demitologizacije i zatiranja opasnih intuicija koje su
sadržane u mitu, čime se omogućuje manje ili više bezbolno integrisanje u
tehnološki univerzum, uz iluziju slobodne volje. Pojava i buđenje tih opasnih
intiucija i pritajenih arhetipova, na marginama tehnokratskog socijalnog
mehanizma, stvara konfliktne situacije i dovodi do zastoja u njegovom
funkcionisanju.
U
prostorima s one strane tehnokratske utopije, kultura će morati da preuzme
mnogo tradicionalniju ulogu nego što je ona koju ima u potrošačkoj
civilizaciji. Raspad istorijskog sveta u njegovoj poznoj fazi, kome upravo
prisustvujemo, dopušta nam da nazremo ponešto od toga.
Tokom
najvećeg dela istorijskog perioda, kultura je povlašćeno područje sveštenih i
mitskih sila. To je i jedan od puteva kojim mitske sile ponovo prodiru u
istorijski svet, ovaploćujući se u istoriji, za razliku od tehnološkog
univerzuma, u kome se one uglavnom ispoljavaju kroz folklorne stihije
potkulture, i to najčešće izobličene do neprepoznatljivosti, kao simulakrumi
mitskog a ne kao njegov verodostojan izraz. Oni pre svedoče o večitoj i
neutaživoj potrebi čoveka za mitskim sadržajima nego što predstavljaju znak
njihovog realnog prisustva.
Kultura u posttehnokratskoj eri biće upravo u
tesnoj vezi sa remitologizacijom, u smislu prepoznavanja i buđenja istinskih
mitskih sadržaja, u znaku revitalizacije i inovacije drevnih i tradicionalnih
formi, umesto, kao dotad, njihovog egzorcizma. Smisao i svrha demitologizacije,
nasuprot tome, mora biti ograničena na onu koju je imala u tradicionalnim
društvima: na čišćenje degenerisanih, „folklornih“ mitskih
formi, kako bi na njihovo mesto stupile one koji verodostojno predstavljaju
tradiciju.
Boris Nad
KOMENTARI