TEHNOKRATIJA
Razvoj tehničkog sveta – koji je, naročito tokom dva poslednja veka, suštinski menjao čovekov položaj u svetu, utičući na ljudsku egzistenciju odlučnije od bilo kojeg političkog pokreta ili doktrine – gotovo da nigde i nije temeljitije razmatran. Još uvek važi primedba koju je Ernst Jinger izrekao na jednom mestu u svom Radniku (Der Arbeiter, 1932): „ono što savremenici umeju da kažu o tehnici ne govori mnogo“. Odnos prema tehničkom svetu (sem nekoliko izuzetaka) nije predmet interesovanja humanističkih nauka. Njime se gotovo i ne bave filozofi ni mislioci našeg vremena, politički ideolozi, pa čak ni ljudi od struke, još manje pesnici.
Dobija se utisak da se razvoj tehničkog sveta odvija samostalno, pa i sasvim nezavisno od samog čoveka i njegovih želja. Stvarnost nam to svakog dana iznova potvrđuje. Mi smo se već u velikoj meri udaljili od optimizma devetnaestovekovnog kulta tehničkog progresa – bliži nam je motiv pobune mašina protiv sveta ljudi. Polako se oslobađamo i zablude da tehnički svet olakšava ljudski život. On ga, doduše, u mnogim aspektima čini lagodnijim, ali ga, zauzvrat, beskrajno usložnjava, šireći svuda oko sebe fine ali neraskidive mreže zavisnosti. Jedna od iluzija našeg vremena je i da tehnika predstavlja puko sredstvo ekonomije. U stvarnosti, ne podređuje se tehnika ekonomiji već, upravo suprotno, ekonomija biva podređena tehnici, razvoju tehničkog sveta. (Ekonomske kategorije pristupačne su bez ostatka tehničkom razumu; one, u stvari, i govore njegovim egzaktnim jezikom – to ne važi za politiku u klasičnom smislu, još manje za umetnost, ili religiju).
Razvoj sveta tehnike sledi svoju unutrašnju logiku, zaista nezavisnu od ljudskih želja ili utopijskih nadanja. On za nas ima karakter sudbinskog, neizbežnog, i to ne usled toga što u naše vreme drugačiji način života više nije zamisliv, već zato što je doslovce nemoguć. To se danas najjasnije pokazuje na globalnom, planetarnom nivou: oni narodi koji nisu u stanju da nauče njen skučeni ali precizni jezik preuzmaju na sebe drugorazredne, podređene uloge. Već je mnogo toga o globalizaciji izrečeno jezikom ekonomskih i socioloških analiza – malo ili gotovo ništa s aspekta razvoja sveta tehnike. Nema sumnje da tehnika danas predstavlja moćno oružje globalizacije, neuporedivo efikasnije od mnogih „globalističkih“ institucija i organizacija (ekonomskih ili političkih), kao i da „jedinstvo sveta“ upravo kroz tehniku pokazuje svoje novo i dosad nespoznato lice.
Obećanje raja i stvarnost pakla
Suština promena koje u ljudski život unosi razvoj tehničkog sveta pri tom i dalje ostaje zagonetna – a to, u još većoj meri, važi za samo biće tehnike. Uticaj koji tehnika vrši na ljudski život pokazuje se, u najmanju ruku, kao ambivalentan. Na prvom mestu, on se otkriva kao destrukcija, koja pogađa svet u celini. Razaranje pogađa skoro sve sfere ljudske delatnosti i interesovanja: od prirodnog okruženja do socijalnih odnosa, od duhovnosti i tradicije do odnosa prema sakralnom. Ta destrukcija svega ustaljenog podseća na lavinu koja stalno narasta i ne pokazuje znakove posustajanja. Destrukcija dobija na zamahu, kako u svom obimu, tako i u dubini, upravo u onoj meri u kojoj se povećava efikasnost tehničkih sredstava.
Postoji, uostalom, jedna krucijalna razlika između savremenih tehničkih sredstava i antičkih mašina. Ta temeljna razlika počiva na drevnoj distinkciji između motora – principa koji je pokreće – i mašine. Jedrenjak ili vodenica ne poseduju sopstveni motor (pa prema tome ni sopstveni fiat princip). Energija koja ih pokreće uzeta je iz same prirode. Njen fiat princip, dakle, jeste isti onaj kao i celokupne prirode.
Uticaj drevnih mašina, kao što su vodenica ili vetrenjača, ograničavao se stoga samo na neznatnu promenu u predelu prirode, i na eksplikaciju prirodnih procesa, a ni u kom slučaju na promenu njenog supstancijalnog stanja. Izumi i naprave iz doba „civilizacije mašina“, ne samo što menjaju supstancijalno stanje prirode, već čine i jednu vrstu njenog surogata, zamene prirodnom okruženju. Na to upućuje sam pojam „tehničkog univerzuma“.
Taj „univerzum“ je nužno nepotpun, jer se on pokazuje sposoban samo za uništenje, ne i regeneraciju materija koje uzima, u stvari otima, iz prirode, vraćajući ih u vidu otpada koji, najčešće, ni sama priroda više nije u stanju da „regeneriše“, uključujući ih iznova u sopstvene tokove „razmena materije“. Taj „univerzum“ je neka vrsta parazita, koja iscrpljuje prirodu, zauzvrat stvarajući sopstvene imitacije prirode pa i „veštačke rajeve“ kojima se čovek svojom voljom prepušta. Svoje prirodno okruženje menja za hibris. On nije u stanju da shvati da je to put koji vodi ne ostvarenju obećanog „Zemaljskog raja“ već „Zemaljskog pakla“. Upravo je obećanje „Zemaljskog raja“ obećanje tehnokratske utopije.
Gradovi epohe „civilizacije mašina“, okruženi nepreglednim industrijskim pejsažima, pružaju nam jasne predstave o tome.
S druge strane, još ostaje otvoreno pitanje da li će se, s one strane destrukcije, otvoriti mogućnost izgradnje nečeg sasvim različitog od tehnokratske civilizacije. Zasada, čovek tehničkog doba živi isključivo u horizontalnoj ravni. Njemu nedostaje sakralna dimenzija kao i „kultna supstanca“, jednom rečju, bilo kakav odnos s Apsolutom, sa sakralnim.
Pakao industrijskog rada
Već je primećeno da za duhove iz prethodnih razdoblja tehnički svet ima demonski karakter. U međuvremenu, čovek se privikao na ovu promenu, prihvatajući ovaj gubitak kao svoje normalno stanje; štaviše, on ga većinom nije ni svestan. To je, među ostalim, meastralno predstavio Tolkin u Družini prstena, a posebno u drugom delu svoje obimne trilogije, naslovljenom kao Dve kule. Opustošeni industrijski pejsaži, ogromne površine neplodne zemlje, zatrovane vode i vazduh, plamenovi i otrovni gasovi što sukljaju iz džinovskih kovačnica... Konačno, zajedno s tim menja se i čovek. Vilenjaci i ljudi napuštaju predele koje odsada nastanjuju orci.
Sred njih se podižu gradovi „civilizacije mašina“ i „radionice“ tehničkog sveta, sa svojim visokim dimnjacima i halama koje ispunjavaju mašine sa sevajućim zupčanicima, postrojenjima i pećima koja izbacuju milione i milione tona materijala.
Dok se oko njih šire opustošeni predeli, ti gradovi podsećaju na džinovske mravinjake u kojima se odvija upravo frenetična aktivnost, aktivnost koja ima svoj sopstveni ritam, i koja više ne zavisi od ritma dana i noći i smene godišnjih doba. Čovek više ne živi u svojoj prirodnoj sredini, niti se njegov život ravna prema kalendaru. Ritam prema kome se ravna je mehanički. Ti gradovi su postali pravi simbol ovog vrlog novog sveta, čiji su neobuzdani rast i ekspanzija vernicima kulta tehničkog progresa i tehnokratske utopije, još do skora, ispunjavale grudi neobuzdanom nadom da će priroda moći biti pobeđena. Megalopolisi se i danas šire ali jedino u prostornom smislu: statistike pokazuju da broj njihovih stanovnika iz godine u godinu opada. Mnogi njihovi delovi i četvrti, ispunjene „mašinama za stanovanje“, postale su, u međuvremenu, nepogodne za život. Život u njima, koji se odavno više ne predstavlja kao idiličan, zahteva brzinu prilagođavanja za koju čovek očigledno nije sposoban: on ih napušta, bolje bi bilo reći, beži iz njih. Ali, nije moguće pobeći iz pakla tehnokratske utopije.
Ono što se spolja pokazuje kao industrijski haos, ustvari je pakao industrijskog rada. „Preobražaj“ koji se vrši u njegovim radionicama odnosi se kako na materiju tako i na samog čoveka. Obim energija koje se ovde koncentrišu doseže upravo fantastičan nivo i nije neobično što se one povremeno otržu kontroli, dovodeći do nepredvidljivih posledica, koje tehnički rečnik eufemistički naziva „incidentima“. To je pre danak u krvi. Iz njih dopire buka nalik na onu iz podzemnog sveta. Slika koja iznenađujuće podseća na mitske Hefestove podzemne kovačnice, iz kojih izbijaju vulkanske vatre i kuljaju otrovna, zagušljiva isparenja.
Ovu sliku potom postepeno smenjuje nova: to je hladna proračunatost sveta mašina upravljana računarskom tehnikom, a koje se svojim oblikom približavaju savršenstvu. To mogu biti džinovska tela interkontinentalnih raketa ili kosmičkih brodova, nuklearne centrale ili računski centri. Termin „veštačka inteligencija“ odnosi se na zagonetno srce tehnokratskog mehanizma, na njegov „nervni sistem“ s milionima sinapsi, koji imitira sam Duh i načine njegovog delovanja. Putem njega se nevidljivo upravlja svetom koji već ima otvoreno titanski karakter. I ratna tehnika dobija novo, dosad nepoznato i zastrašujuće lice, sasvim razičito od onog kojeg je imala tokom ratova HH veka. Princip mehanike, mehaničkog upravljanja se ovde napušta, zarad ovog drugog, neuporedivo sofistikovanijeg ali i efikasnijeg metoda kontrole, na koji, kao u svemirskoj tehnici ili savremenom ratu, udaljenost više nema nikakav uticaj. Veze postaju nevidljive kao fine niti ali one čine tkanje guste mreže koja prekriva ogroman prostor.
Pri tom, „tehnički univerzum“ se nalazi u neprekidnoj ekspanziji proždirući ne samo nove i nove prostore prirodnog ambijenta, već i samog „ljudskog univerzuma“. Ta neprekidna ekspanzija, koja pre podseća na eksploziju, prikriva činjenicu da se on sam neprekidno transformiše i menja i da njegov razvoj još ni izdaleka nije dovršen.
Tehnokratska utopija
Svet tehnike poseduje sopstvenu logiku razvoja, što znači da su i njemu zadata prirodna i neizbežna ograničenja. Vera u stalnost tehničkog progresa pripada „mitologijama“ građanstva XIX veka. Danas je već moguće zamisliti tačku u kojoj se taj razvoj dovršava, primerice zato što su tehnička sredstva dostigla stepen krajnjeg savršenstva. Moguće je zamisliti i tačku u kojoj svet tehnike počinje da se urušava, recimo, usled enormne složenosti koju je dosegao, ili u kojoj čak počinje da se sveti sopstvenom tvorcu. Mit o propasti Atlantide – kojeg nam prenosi Platon u svom Timeju i Kritiji – moguće je razumeti i kao povest razaranja, zapravo autodestrukcije jedne tehničke i tehnokratske civilizacije. Prema slovu mita, moćna Atlantida, koja je zapretila da će zavladati svetom, uništena je u ognju, posle čega je usledio potop; sve to nije trajalo duže od „jednog jedinog dana i jedne jedine noći“ (Platon).
Razvoj sveta tehnike sledi svoju sopstvenu logiku i odvija se zaista nezavisno od čoveka i njegovih želja, ali se on ipak odvija po opštem zakonu po kome se ravnaju i sve druge utopije: ako se realizuju, utopije se realizuju „u posve različitom duhu od onog u kome su bile zamišljene“ (Emil Sioran: Istorija i utopija). Drugim rečima, realizuju se njihovi skriveni sadržaji. Nije moguće predvideti cilj ni krajnji ishod razvoja tehnokratske utopije. Naime, to nije moguće na osnovu čovekovih želja. Jedna od paradoksalnih posledica razvoja sveta tehnike jeste i to što čovek postaje sve više proračunljiv i predvidljiv, sve više podložan manipulaciji i kontroli, dok sama tehnika izmiče svakoj kontroli. Ona se ponaša kao duh koji je pušten iz boce.
Ako je moguće odrediti njen cilj, krajnju tačku njenog razvoja, onda je to moguće samo na osnovu njenih unutrašnjih pokreta. Iluzija je naime da će se tehnički progres odvijati beskonačno, kao što je apsurdno predviđati beskrajni rast neke životinje ili biljke. S tim razvojem se menja i karakter (ne i biće), ispoljavajući crte koje su ranije bile samo latentne. Razvoj tehničkog sveta biće dovršen onog trenutka kad se dostigne savršenstvo tehničkih sredstava.
Karl Šmit je zapisao da je tehnika „sudbina naše zemlje“ koju ćemo morati deliti svi, bez izuzetka.
Stoleće Titana i stoleće Bogova
Knjiga Radnik Ernsta Jingera predstavlja jedan od retkih pokušaja da se biću tehnike pristupi na način koji nije usko određen svojim predmetom. To je precizna analiza „totalne mobilizacije sveta posredstvom tehnike koja se sprovodi kroz lik Radnika“. Ona počinje i završava se u prostorima koji daleko nadilaze skromne horizonte tehnokratske utopije.
Njen centralni subjekt je Radnik, figura metafizičkog značaja i ranga, očišćena od svojih ekonomskih sadržaja, koja se izdiže nad svim promenama modernog doba. Iz haosa ovih promena, koji razara sve staro i sve postojeće, jedino Radnik izlazi uvek ojačan: „(...) mera koja čini da (čoveka) tehnika ne uništava, već unapređuje, zavisi od toga koliko on (sam čovek) predstavlja lik Radnika“. Ovo zagonetno biće stoji u samom središtu tehnokratskog mehanizma i pakla industrijskog rada, revolucija i totalitarnih ratova HH veka. Jednom rečju, on stoji u samom srcu modernog nihilizma, u njegovim najekstremnijim i najdestruktivnijim formama. Radnik za njega nije ni klasna ni sociološka kategorija – on nije progresivan i nije konzervativan. On je istinski Titan novog doba. On prolazi kroz sve to kao daždevnjak kroz vatru ali ona menja i njegovo biće.
Nije slučajno što je Jinger svoje analize tehničkog sveta počeo od razmatranja savremenog rata, u koje je već prethodno uveo pojmove „materijalne bitke“ i „totalne mobilizacije“, a na koja će se, u svojoj analizi sveta tehnike, povremeno vraćati: „Radnik se Jingeru najpre javio u obliku vojnika velikih oružanih bitaka“ (Žilijen Ervije: Predgovor francuskom izdanju Radnika). Put Radnika kroz središte savremenog nihilizma podseća na rat, na prolazak kroz ratnu zonu u kojoj je sve ono što pripada drevnom nasleđu čoveka podložno uništenju.
Prilagođen najekstremnijim temperaturama koje ovde vladaju, Radnik se opisuje i kao „smireno biće“. Njemu još nedostaje „kultna supstanca“, bilo kakav odnos prema trancendentnom, ali upravo taj položaj u nepokretnom središtu ovih haotičnih promena omogućava mu hladnoću i objektivnost pogleda. Sudar s tom potpuno profanom realnošću koju, kako je već primećeno, karakteriše razmah titanskih, elementarnih sila, budi u njemu impuls koji ima transcendentni aspekt i koji ga motiviše na herojski čin. To ga može odvesti s one strane nihilizma novog doba, i to spontanim buđenjem sopstvene sakralnosti.
Na toj „nultoj tački“ apsolutne objektivnosti, naime, ni tradicija ni sakralnost se više ne pokazuju kao nešto zastarelo i prevaziđeno, već kao bezvremeno: kao dah večnosti, kao večnost sama; Tradicija ovde više nije nešto anahrono, već upravo bezvremeno, kao bezvremeni početak. Ova „nulta tačka“ ujedno je i tačka „novog počinjanja“.
Perspektiva na koju ukazuje Jingerov Radnik je perspektiva stvaranja potpuno različitog društva i potpuno različite civlizacije. Civilizacije u kojoj čovek neće biti ovladan tehnikom, već će on sam vladati njome. Njen prvi preduslov je da Radnik ostvari svoj odnos s Apsolutom. Da bi smogao snage za to „novo počinjanje“, on prvo mora napustiti skučeni prostor tehnokratske utopije.
„XXI vek biće stoleće Titana“, glasi Jingerovo proročanstvo, „a XXII će biti stoleće Bogova.“
Apsolutni čin
Suprotna perspektiva od one na koju ukazuje Jinger jeste perspektiva jednog okamenjenog sveta, u kome se sve, pa i sam čovek, podređuje principu „funkcionisanja“ tehničkog univerzuma. Beskrajna ekspanzija, tehnički progres, usavršavanje tehničkih sredstava predstavljaju reči čije će značenje konačno biti zaboravljeno. Pre ili posle, razvoj „tehničkog univerzuma“ doći će do svog kraja. Pojam „kontrole“ moraće poprimiti znatno drugačije i šire značenje od onog koje danas ima. Već danas njegovo značenje obuhvata i „socijalne procese“. Treba primetiti da unutar „tehničkog univerzuma“ pojedinac ne postoji drugačije sem u značenju koji je još doskora imao atom u materijalističkim koncepcijama: kao „najmanja i nedeljiva čestica“. Nasuprot naciji, narodu, etnosu ili rasi, stoji bezlični kolektiv. Kolektiv ili društvo postaju predmet tehnika „socijalnog inženjeringa“, čija je ambicija da svako kretanje učini predvidljivim i podložnim tehnokratskoj kontroli. „Socijalni procesi“ morali bi biti usmeravani na način sličan nekom proizvodnom procesu. Tu utopijsku situaciju, među ostalim, opisuje i Zbignjev Bžežinski, u svojoj Tehnotronskoj eri. Izlišno je napominjati da ovde čovek više nije čak ni rob ni prosti produžetak mašine već da on postaje, u pravom smislu reči, izlišan, ili čak smetnja nesmetanom funkcionisanju „tehnokratskog univerzuma“.
To je perspektiva bivstovanja u jednoj horizontalnoj ravni, u kojoj su sve više ljudske mogućnosti zatvorene – ali odsada, zatvorene za društvo, a ne i za pojedinca. Izbor o kome je reč je izbor između savršenstva tehnike i savršenstva čoveka.
S one strane sumornih prostora tehnokratske utopije, bilo da se njen razvoj okončava samodovoljnim funkcionisanjem džinovkog mehanizma, bilo katastrofom, stoje prostori u kojima se potvrđuje Apsolutna osoba i njena etika. Apsolutna osoba je suverena, u bilo kojem periodu, i pod bilo kojim okolnostima. Ona se manifestuje uprkos okolnostima, i nasuprot njima. Ona je poslednji izraz tradicije, i to uranske tradicije, o kojoj je na jednom drugom mestu već bilo reči. Ona još može da se odvaži na Apsolutni čin.
A to „ne znači ništa drugo, nego da i našem vremenu nisu zabranjene poslednje mogućnosti koje čovek može da dostigne“ (E. Jinger: Radnik).
Boris Nad
KOMENTARI