Postapokalipsa (Tehnokratija i apokalipsa)
1.
„Smrt i stradanje“, kaže Tarkovski, „u suštini su jednaki ako strada i umire
ličnost ili se završava ciklus istorije i umiru i stradaju milioni.“
To je tako, naime, sa stanovišta pojedinca, kao i demona koji se hrane
umirućim.
Sa smrću svakog pojedinca, kako primećuje Ernst Jinger u svom delu Kod zida vremena, gasi se
svet „kao njegova predstava“. Trne jedna slika sveta, i nastavlja se jedino ono
što predstavlja njegove etičke posledice, ukoliko ih jedan pogled na svet
uopšte proizvodi. Za veliku većinu ljudi, to, s razlogom, ne možemo reći.
Njihov nestanak neće proizvesti nikakve, vidljive ili nevidljive, promene, sem
što će za sobom ostaviti prazninu. Desiće se na način prirodne kataklizme, koja
sa sobom odnosi desetine ili stotine hiljada ljudskih žrtava, zemljotresa ili
poplave, ili rata na primer. Potom će se jutarnje sunce uzdići iznad ruševina,
spasilačke ekipe pohitaće u pomoć onima koji još daju znake života... Ili će se nad njima, u dugoj agoniji, sklopiti još jedna
teška noć, puna vapaja umirućih. Izjutra će se nad njihovim gradovima iznova
pojaviti bombarderi ili krstareće rakete; udar ništavila će biti snažan ali ne
snažniji od onog koji mu je prethodio. Nešto kao svetlost se pomalja nad njima.
Ne gase je užas ni beznađe; možda su se tako osećali osuđenici na smrt, bačeni
u arenu s lavovima...
2.
Uništenje jednog grada – na primer, Troje, koju su osvajači u toku jedne noći
predali plamenu, ili Kartagine, čija su polja zasejali solju – nije isto što i
prolazak „prve zemlje i prvog neba“. Ovde je reč o izolovanoj katastrofi,
apokalipsa pogađa svet u celini. Osim toga, smak sveta, o kome govori Sveti
Jovan Bogoslov i prvi crkveni oci, ne spada više u domen očekivanih događaja.
„Smak sveta“, to je nešto što se dešava pred našim očima, nešto što je već u
toku. Svakog dana nestaje po neki njegov deo: sa radijacijom i naftnim mrljama,
sa istrebljenjem stanovništva, sa bombardovanjem uranijumskim projektilima, s
atomskim pečurkama koje, za svega nekoliko trenutaka, desetine i stotine
hiljada ljudi razvejava u prah, da bi na istom mestu nikli apsurdni spomenici
tehničke i tehnokratske civilizacije, svedočeći doduše o napretku, ali jedino o
napretku tehničkog hibrisa. Uzeti u celini, sa svim svojim posledicama i
kumulativnim dejstvima, ovi događaji zaista pokazuju apokaliptički karakter.
3.
Mi, već odavno, živimo u „doba gubitka“; navikli smo na njega i srodili smo se
sa njim. Svakog dana nestaje po neki etnos a sa njim i jezik, a to znači jedna
drevna kultura. Svakog dana, posledično, nestaje poneka životinjska ili biljna
vrsta. Jalovi trud da se ponešto od tog obilja sačuva puni jedino muzeje,
akademije, institute i biblioteke, nalik na grobnice, a ne na Nojev kovčeg,
kojim odjekuje rika i glasanje stotina vrsta, koje će potom naseliti zemlju.
Iluzija je da gramatike ili rečnici mogu da nadomeste prazninu koju svojim
nestankom otvara neki jezik ili jedna iščezla ljudska rasa. Iluzija je da
poznavanje lanca DNK, „genetske informacije“, nadomešta prazninu nastalu
iščezavanjem jedne biološke vrste, čak i ukoliko bi nauka jednom zaista
omogućila čudo njenog „vaskrsenja“ putem rekonstrukcije genetskog koda.
Izlazeći iz plamenom zahvaćene Troje, begunci su, između ostalog, na svojim
ramenima izneli dečaka Eneja. Ništa slično ne možemo očekivati od naučnika,
skriba, epigona i specijalista za uske oblasti, koji ne operišu sa živim
telima, već sa leševima, sa telima u raspadanju, rasejanim po pustim obalama,
koje su nekad davno ispunjavali žagor i vriska, a kojim sad vlada jedino mrtva,
grobna tišina.
4.
Pažljivo čitanje knjige Otkrovenja Svetog Jovana Bogoslova otkriva nam da
hrišćani ranih vekova nastupajući i bliski smak sveta nisu iščekivali sa
strahom; štaviše, on je predmet brojnih žudnji i želja, za njega se vezuju
mnoge nade. Njegovo odgađanje ili izostanak dovodi do očajanja. „Izgled na smak
sveta je jedino što stvari ovde čini podnošljivim“ (E. Jinger, Kod zida vremena).
Jagnje, kao središnja figura Apokalipse, ima moć da „učini da se ljudi
međusobno ubijaju“; ono lomi pečate, pokreće sile i jahače katastrofe, donoseći
pomor „mačem, kugom, smrću i zverima zemaljskim“ (VI, 8). Apokalipsa je „dan
njegovog (Jagnjetovog) gneva“, pred kojim će se, kako tvrdi Jovan Bogoslov,
sklanjati „kraljevi zemlje i velikaši, hilijarsi i bogataši, moćnici, svi
robovi i slobodni ljudi“ (VI, 15-16).
U stvari, uništenje je ovde cilj a ne tek puko sredstvo, i to ne jedino društva
i njegovih stega, već i same flore i faune, Sunca, Meseca i zvezda, sve do
žuđene „nove zemlje i novog neba“, koji će, kako obećava Otkrovenje, konačno
smeniti „staro“. Furiozna retorika i nastrana mašta Apokalipse kulminiraju
pozivom na pravu kanibalsku gozbu:
„Hajde, sakupite se na veliku večeru Božiju da jedete meso kraljeva i meso hilijarha
i meso moćnika, i meso konja i njihovih jahača, i meso svih slobodnih ljudi i
svih robova, i svih i velikih i malih!“
Ne možemo a da se ne zapitamo: šta izaziva toliki gnev Jagnjeta i onih koji ga
slede, koga ne može da ugasi ni krv miliona, prave hekatombe ljudskih žrtava,
„mesa robova i slobodnih ljudi“, nego tek pomračenje Sunca i zvezda, sve do
željenog kraja sveta, kada će se pojaviti „novo nebo“, jer će prvo proći?
Prema jednom tumačenju, figura apokaliptičkog Jagnjeta je izraz psihološke
realnosti u kojoj su živeli prvi hrišćani; razapeti između, s jedne strane,
položaja na samom dnu društvene lestvice, te izloženi progonima, žudeći za
mučeničkom smrću, i, s druge, željom za osvetom, velikim revanšom nad
imperijalnim Rimom. Otuda samu figuru Jagnjeta obeležavaju neverovatne
kontradikcije i krajnja protivurečja: ponizna krotkost i neviđena krvožednost,
pastirska briga za „stado“ i „pomori smrću“ tog istog stada, koji se neće
okončati sve dok se ne ugase Sunce i zvezde.
Taj svirepi spektakl gromova i nebeskih truba, okrutnih smrti i reka krvi,
nateraće crkvenog oca i teologa Tertulijana da usklikne „neverujućim“ sa
bestidnom radošću:
„Volite spektakle? Sačekajte najveći spektakl Sudnjeg dana, poslednji i večni
Sud univerzuma. Oh! kako ću tada uživati, kako ću likovati kada budem posmatrao
kako toliko mnogo suverena i lažnih bogova užasno ječe u najdubljem ambisu!
Toliko mudrih filosofa kako se prevrću u živim vatrama, sa njihovim učenicima!
Toliko slavnih pesnika kako drhte pred sudom, ne Minosa, već Isusa Hrista!
Toliko glumaca tragičara kako mnogo glasnije izražavaju svoj bol! Toliko
igrača...“ (Tertulijan, O spektaklima).
5.
Ali, ovaj spektakl uništenja je, kaže se, „onostran“. Ni Sveti Jovan ne otkriva
u potpunosti njegove tajne: kada sedmi pečat bude slomljen, nastupiće tišina,
jedan glas će ga potom upozoriti da ne zapisuje sve ono što vidi.
Možda zato, u svom Slovu o
Apokalipsi, slavni ruski reditelj Andrej Tarkovski predlaže da se pitanje
tumačenja Apokalipse prenebregne, da se tumačenja izostave, u nemom očekivanju
susreta s Apsolutom, kao „poslednje karike u lancu“, sa kojom se okončava
ljudska epopeja:
„(...) grubo govoreći, mi smo navikli da se otkrivenje tumači, da ga tumače. To
je baš ono što, po mom mišljenju ne treba raditi, zato što apokalipsu nije
moguće tumačiti. Zato što u apokalipsi nema simvola. To je slika. U tom smislu,
ako je simvol moguće interpretirati, onda sliku nije. Simvol se može
dešifrovati, tačnije iz njega se može izvući određeni smisao, određena formula,
dok sliku ne možemo da razumemo, nego možemo da je doživimo i primimo jer ona
ima beskonačan broj mogućnosti za tumačenje. Ona kao da izražava beskonačan
broj veza sa svetom, s apsolutnim, s beskonačnim. Apokalipsa je poslednja
karika u lancu, u ovoj knjizi, poslednja karika koja završava ljudsku epopeju,
u duhovnom smislu reči.“
6.
Pitanje ko je pravi autor Apokalipse – da li Jovan Zevedejev, autor Jevanđelja
po Jovanu i jedan od „najdražih Hristovih učenika“ – ili neko drugi, nije bez
značaja. Prvo je bilo gledište svetog Jeremije Lionskog, kao i Ipolita Rimskog,
a naposletku ga je usvojila i sama crkva; suprotno mišljenje zastupali su sveti
Dionisije Aleksandrijski i prezviter Gaj. O značaju te knjige govori i
činjenica da je apokaliptika zapravo jedan biblijski a posebno ranohrišćanski
književni žanr, i da je crkva, među tolikim drugim, jedino Jovanovu Apokalipsu
prihvatila kao svetu knjigu i uvrstila je u Novi
zavet.
Tome, kao simptom, treba dodati ogroman interes za Apokalipsu koji se javlja u
naše vreme, kada hrišćanska vera, kao i zanimanje za nju, generalno opada, a
crkva i doktrina koju ona zastupa dospevaju na društvenu marginu. Povratak
religioznosti, do koga dolazi u trenutku kad naučna slika sveta počinje da
slabi, nije i povratak hrišćanstvu, već nečemu što, iz hrišćanske perspektive,
više podseća na religiju Antihrista.
Tokom II veka u Maloj Aziji nastaje montanistička crkva, na čijem čelu je
stajao prorok Montan, koji se predstavljao kao Hristov izaslanik i predviđao
bliski kraj sveta. Pokret predstavlja reakciju na „stagnaciju crkve“, u stvari
na gubitak hilijastičkih tenzija svojstvenih ranom hrišćanstvu, te pokušaj da
se one ožive, obećanjem predstojećeg i žuđenog Kraja sveta. Montanov pokret
najavio je brojne hilijastičke i milenarističke pokrete, koji će se ubuduće
razvijati pod okriljem crkve ili mimo nje, sve do današnjeg dana. Izgleda da
takva očekivanja svoju kulminaciju doživljavaju na američkom tlu, u veoma
bizarnim tumačenjima Svetog pisma, sa pokretima poput adventističkog, čiji su
proroci preskazivali tačan datum apokalipse; činjenica da kraj sveta nije
nastupio u zadatom roku, nije im oduzela na snazi. U tradiciji čiji je
začetnik, kako izgleda, sam Kristofor Kolumbo (o čemu svedoče njegove reči
upućene španskom kralju Huanu: „Bog me je učinio vesnikom novog neba i nove
zemlje u kojoj je govorio u Apokalipsi od Svetog Jovana (...) i pokazao mi
mesto na kome ću je naći“), Amerika dobija istinski eshatološku dimenziju –
motiv koji se pronosi sve do današnjeg dana, u očekivanju „vremena velike
nevolje“ (tribulation period) i vaznesenja pravednika (rapture)
američkih dispenzacionalista i evangelističkih televizijskih propovednika.
Ruski bogoslov Aleksandar Menj iznosi mišljenje da je „očekivanje takvog kraja“
bolesna pojava u duhovnom životu crkve, koja se kosi sa hrišćanskim pogledom na
svet, a da su apokalipse (raznih autora, pa i ona Jovanova) samo „odbljesak
proročanskih vizija, ali ne i one same“. Kroz njih, po Menjovom shvatanju, više
ne prosijava istinsko Otkrovenje, već jedino čovekova mašta, snovi i fantazije.
Drugim rečima, ovde i nije reč o izvornom Hristovom učenju, već samo o
„fantazijama“, koje se uglavnom temelje na pozajmicama iz tuđih,
bliskoistočnih, pretežno haldejskih izvora, uz mnoštvo starozavetnih, hrišćaninu
već uveliko nerazumljivih simbola, što objašnjava žestoke rasprave vođene
unutar crkve povodom Apokalipse, kao i činjenicu da se ova knjiga, premda
kanonizovana, ne upotrebljava u bogosluženjima.
Sa Menjovim mišljenjem mogli bi da se složimo, uz jednu, doduše suštinsku,
opasku: upravo ta „bolesna pojava“ u životu crkve, dakle hilijastička tenzija a
ne jevanđeljske poruke, predstavljala je osnovnu pokretačku strast i glavno
obeležje ranog hrišćanstva, koja je, u krajnjem, obezbedila njegov trijumf nad
svim drugim religijama, poput mitraizma, o čemu, među ostalim, svedoči i spis
imperatora Julijana, zvanog i Apostata (Otpadnik), Protiv Galilejaca.
Ako je ista ličnost – „Hristov najdraži učenik“ i jevanđelista Jovan – ujedno i
autor Apokalipse, onda rascep ne postoji; vizija objašnjava samu sebe, a Stari
i Novi zavet čine jedinstvenu celinu, na koju
se skladno nadovezuje Jovanovo viđenje.
Ako su Jovan Bogoslov i Jovan sa Patmosa dve različite osobe, to daje osnova da
se govori o dva aspekta ili čak o dve nepomirljive struje unutar hrišćanstva,
od kojih je jedna predstavljena upravo Jovanovim Jevanđeljem, a druga kulminira
Apokalipsom, nastavljajući se na Stari zavet.
7.
Spektakl apokalipse će se ostvariti upravo zato – ili jedino zato – kako bi
učenje (o apokalipsi) bilo potvrđeno.
Pojava Antihrista, te uzdizanje globalne (pseudo)civilizacije pod njegovom
vladavinom (mi možemo reći: uzdizanje tehnokratije) nije samo najavljeno u
proročanstvu, ono je i neophodno radi ostvarenja hrišćanskog eshatološkog scenarija,
čija je prava kulminacija nastanak „nove zemlje“ i „novog neba“. Iz tog razloga
žrtve traže svoje dželate a mučenici, kao u prvim vekovima hrišćanstva, vape za
stradanjem i prolivanjem krvi.
Užasni dani mučenika nove vere moraju se ponoviti, ali ovog puta u daleko
većim, zapravo globalnim razmerama, koje će pogoditi celokupno čovečanstvo,
kako bi krv martira i stradalnika vere isprovocirala pojavu Spasitelja,
istinskog Mesije i označila Kraj vremena. Antihrist u tom slučaju preuzima
ulogu Jude koji je svestan posledica svog čina i koji ne izdaje Hrista radi
trideset srebrnjaka već da bi proročanstvo bilo ostvareno a Isus bio žrtvovan
zarad spasenja svih ljudi... Drugim rečima, da bi se ispunile reči proroka.
8.
Negde od XV, ili početka XVI veka, na razvalinama hrišćanske civilizacije rađa
se nešto doista novo: civilizacija usmerena ka perspektivi beskonačnog širenja
i rasta, oslobođena srednjevekovnog tereta očekivanja bliskog i predstojećeg
Sudnjeg dana, užasne hipoteke očekivanja Apokalipse.
Promena je tesno povezana sa preorijentacijom s kopna na more. Kako, u svojoj Utopiji i raju, osnovano
zapaža Mirča Elijade: „Upravo u (...) mesijanskoj i apokaliptičkoj atmosferi
preduzimana su prekookeanska putovanja i došlo je do geografskih otkrića koja
su iz korena uzdrmala i izmenila Zapadnu Evropu“. Međutim, stvarni cilj
prekomorskih ekspedicija više nije oslobađanje Svetog groba ni uspostavljanje
hrišćanskog kraljevstva u Jerusalimu (kako je to bilo tokom krstaških ratova,
na zalasku Srednjeg veka), već osvajanje kolonija koje će obezbediti stalni
priliv zlata u metropolu, ničim ometano uvećanje njene moći i bogatstva.
Tom cilju od sada služi nauka i novi način društvenog ustrojstva; građanstvo
stupa na mesto plemstva, sela smenjuju gradovi, koji omogućavaju dotad neviđenu
akumulaciju znanja i materijalnih sredstava. Kolanje novca, finansijski tokovi,
dobijaju nov zamah, a banke pre neslućenu moć, koja uveliko podseća na raniju
moć crkve. Bez njih bilo koje preduzeće postaje nezamislivo, svejedno da li je
reč o ekspediciji u prekomorske zemlje ili osvajačkom poduhvatu; zabrana lihve
iz tog razloga mora da stupi van snage. Jedno za drugim, nižu se tehnička i
geografska otkrića, koja označavaju vrtoglavu promenu perspektive, sa kojom
pada geocentrična slika sveta. U toj novoj konstelaciji, Bogu pripada sasvim
skromno mesto, on prestaje da bude izvor kraljevske i ovozemaljske moći, pre
nego što njegove ingerencije budu ograničene samo na hramove i crkvene posede.
Španija i Portugalija nisu sasvim podesne za revoluciju koja je u toku, već
usled toga što ove zemlje ostaju izrazito katoličke i nemaju snage da izvrše
dovoljno odlučan raskid sa crkvom. U Francuskoj ona dovodi do krvavog sukoba
katolika i protestanata u Vartolomejskoj noći, a kulminira kraljeubistvom i
giljotinom, i revolucionarnim pokoljima, poput onog počinjenog u Vandeji. Na
ruševinama stare, rađa se sasvim nova vera.
Otuda su pobede jednog zabačenog kraljevstva, buržoaske i puritanske Engleske,
nad imperijalnom i katoličkom Španijom duboko logične i predvidljive;
predvidljiv je i njen poraz u sukobu sa puritanskim kolonistima Nove Engleske.
Nova, anglikanska crkva samo je nominalno hrišćanska, a ustvari je instrument
države i njene moći, koja, opet, služi isključivo uskim, sebičnim ciljevima –
kralja, dvora ili trgovačkog staleža, sa njegovim moćnim društvima i
kompanijama. Shvatanje da su ovozemaljsko bogatstvo i moć „znak Božje milosti“
u tesnoj je vezi s učenjem o predestinaciji, a ove ideje iznova oživljavaju
starozavetni koncept „izabranog naroda“.
Otuda se Novi svet otkriven na Zapadu u
puritanskim očima poistovećuje sa Zemaljskim rajem, ili Obećanom zemljom,
Hananom, osvajanje sa obnovom ili čak opštim spasenjem, a bog Engleske, kao u
spisima anglikanskog teologa Viljema Krešoa, sa bogom Izraela. Novo Zlatno
doba, prema uverenju puritanaca, bilo je na pomolu, a upravo Amerika je zemlja
na kojoj će „Gospod stvoriti novi raj i novu Zemlju“ (Edvard Džonson).
Bilo kako bilo, zastavu Progresa preuzimaju sledbenici najradikalnijih
protestantskih sekti, ovog puta na američkom tlu, kako bi, „daleko od istorije
i njenih zabluda“, što znači nesputani tradicijom a pogotovu onom evropskom,
osnovali „Božji Grad na brdu“. Amerika tako postaje zemlja očekivanog Drugog
dolaska Hrista, za nju se vezuju mnoge eshatološke nade. Do toga, međutim, ne
može doći na neposredan način, kako su to nekad zamišljali protestantski
teolozi, već jedino putem tehnokratije i doslovnog ispunjenja novozavetnih
apokaliptičkih proročanstava, koja će u budućnosti proliti more krvi.
Milenarizam se, malo-pomalo, preobražava u puritansku ideologiju rada i
napretka, prema kojoj će „Novi Jerusalim“ i Zemaljski raj biti „proizvedeni radom “. Otuda američki
kult progresa, novine i mladosti i, uopšte, „američka sklonost ka grandioznom“
(M. Elijade). Ipak, pre nego što „Božji Grad“ bude podignut na brdu, mora se
ostvariti uništenje svega starog, i „od Boga prokletog sveta“.
Antihrist će se pojaviti i ostvariti svoju vladavinu, kao oružje u tuđim
rukama, bilo da je svestan svoje prave uloge ili ne, kao sredstvo izazivanja
Božjeg gneva, kao slepo oruđe apokalipse, nemilosrdnog razaranja i Drugog
dolaska – povratka istinskog Boga na Zemlju.
Satanizam, kult Satane, po svemu sudeći, nije postojao sve do pobede
hrišćanstva (ovo mišljenje, među ostalim, deli i istoričar religija Mirča
Elijade); potom se, pod progonima, iz ostataka drevnih paganskih kultova, među
„vešcima“ i „vešticama“, „čarobnjacima“ i žrecima, u opoziciji prema crkvi,
zaista pojavljuju ubeđeni sledbenici Velzevuva, Satane, Kneza Tame, Lucifera.
Jednom prizvan, međutim, Đavo zaista dolazi po svoje.
Misija Antihrista je da isprovocira pojavu Mesije na Zemlji.
Boris Nad
KOMENTARI