MAČ BOGA RATA
Sauromati, koje je hteo da pokori Jason, vođa Argonauta, pominju se u povesti o Zlatnom runu, kao potomci Amazonki i Skita. Amazonke su počele da pustoše zemlju slobodnih Skita, a kada su oni otkrili da su osvajači žene, umesto da s njima ratuju, poslali su im grupu mladića; njihovi potomci su Sarmati.
Sve što nam istorija saopštava o Skitima i Sarmatima oskudno je i protivurečno.
Skiti se pojavljuju navodno oko godine 700. do 750. pre nove ere, i to pošto su „potisnuli Kimerijce od Male Azije“. „U Skitiji postoje još i sada Kimerijske tvrđave, Kimerijske skele, a postoji i jedna čitava pokrajina koja se zove Kimerija, pa ima i takozvani Kimerijski Bospor“, kaže Herodot. „Izgleda da su Kimerijci, pobegavši od Skita u Aziju, naselili poluostrvo na kome se sad nalazi helenski grad Sinopa.“ Skiti su, kako tvrde istoričari, bili narod iranskog porekla, koje Grci opisuju kao veoma okrutne varvare što posvuda oko sebe seju stravu. Jedan od razloga je hrabrost koju su pokazivali u ratovanju; Skiti su bili konjanici, koji su se u borbi pouzdavali u svoje duge lukove i oštre mačeve. Drugi je, možda, skitski bog rata, koga su poštovali u vidu mača i kome su, prema običaju, žrtvovali svakog stotog zarobljenika.
Grci su, kako izgleda, znali za dve Skitije. Prva je Velika Skitija (Skufija), otprilike jug današnje Ukrajine; druga je Mala Skitija, koja odgovara sadašnjoj Dobruđi. Negde oko 400. godine, ili nešto kasnije, Sarmati pristižu iz centralne Azije, da bi, posle rata dugog skoro dve stotine godine, sarmatski car Gatal konačno pobedio Skite – bilo je to, kako se tvrdi, leta 179. pre Hrista. Potom će se deo Skita povući na Krim, gde su upamćeni kao Toroskiti.
Otada se nekadašnja Skitija, o kojoj izveštava još Herodot, pominje kao Sarmatija. Prema Velesovoj knjizi, Skiti su sami sebe nazivali „Rusičima“, prema drugim izvorima „Skolotima“; „Skit“, ili tačnije „Skif“ je grčko ime a ne samonaziv za mnogoljudan i slobodan narod koji je nastanjivao prostrane oblasti na istoku. Od svega nekolicine skitskih reči, koje su do nas doprle, jedna je „sangi“, koja ima isto značenje kao i slovenske sanke; to su kola koja idu po snegu.
Iako je stara Skitija nestala, Skiti se pominju i vekovima posle. Učitelj imperatora Julijana (početak IV veka nove ere), zabeleženo je, bio je Skit. U Vizantiji, nastavili su da ih nazivaju „Skutai“, stotinama i stotinama godina otkada su Skiti, navodno, nestali sa istorijske pozornice. O Skitima, kroz čiju je zemlju putovao, govori i Romej Prisk, koji je 447. godine posetio Atilin dvor. Činjenica je, ipak, da se njihova zemlja otada, pa sve do IV veka nove ere, naziva Sarmatijom a ne više Skitijom, kako je zabeležio i Tacit, koji kaže da Sarmatiju od Germanije deli „zid sačinjen od uzajamnog straha i planina“.
***
Herodot tvrdi da „Skiti izbegavaju da se služe tuđim običajima, a osećaju odvratnost prema običajima drugih naroda, a naročito prema helenskim“, o čemu posebno svedoče dva slučaja. Prvi je slučaj Skita Anaharsida koji je proputovao mnoge zemlje a po povratku, ploveći kroz Helespont, svratio na Kizik, gde su se održavale svečanosti u čast Majke bogova. Tu se zarekao da će, ukoliko se živ i zdrav vrati kući, Majci bogova prineti istu takvu žrtvu. To je i učinio, ali ga u tome zatekne neki Skit, a kralj Saulije, kad to lično vidi, „odapne strelu i ubije ga“.
Drugi je slučaj skitskog kralja Skileja, koji je, pošto mu je majka bila iz Istrije, zavoleo helenski način života. „On bi često dovodio skitsku vojsku u grad Boristenita“ (Herodot), ostavljajući vojnike izvan grada. Tada bi oblačio helensko odelo i po mesec dana, ili više, živeo među Helenima. Ovde je podigao i kuću i oženio se, ponašajući se za to vreme kao Helen i prinoseći žrtve njihovim bogovima.
Kada je bio posvećen u Bahusove misterije, padajući u bahantski zanos, što je inače izazivalo naročit prezir Skita, neki Boristenićanin otrči Skitima i reče im: „Skiti, vi nam se rugate što u nas ulazi božanstvo i što padamo u bahantski zanos, a, evo, sad je naš bog ušao i u vašeg kralja, i on je pao u bahantski zanos i sad je izvan sebe.“
Skiti ga najpre zbace s prestola, a njegov brat Oktamasad mu naposletku odrubi glavu.
***
Herodot govori o Skitima-zemljoradnicima i o Skitima-stočarima, „koji niti šta seju niti oru“; i u čijoj zemlji, „sem u Hileji, nema uopšte nigde drveća“. Preko reke Gera, međutim, počiva „Kraljevska zemlja“, u kojoj žive najhrabriji i najmnogobrojniji, „kraljevski Skiti“. Među brojnim narodima koji ih okružuju su i Neuri i Budini, u kojima su istoričari prepoznali Slovene, ili bar njihove neposredne pretke. Podela Skita na stočare i zemljoradnike tačno odgovara onoj koja je docnije važila i za Sarmate, budući da su i među njima postojali oni koji podižu kuće i oni koji su živeli na kolima, kao nomadi, goneći pred sobom stada.
Skiti su, doduše, bili konjanici, čije su glavno oružje bili luk i strela, dok su Sarmati, koji su takođe važili za izvrsne konjanike, radije koristili koplje. „Uistinu, ova razlika nije dovoljna za zaključak da se radi o dva različita naroda“, primećuje s pravom Radivoje Pešić. „Oružje i način borbe su mogli evoluirati u toku samo jednog stoleća“.
Huni su, predvođeni Balamirom, jednog dana iznenada pregazili Volgu pokoravajući Sarmate, da bi 405. godine nove ere, jednako nenadano, prošli Karpate, i za kratko vreme stvorili moćnu i prostranu državu, koja je obuhvatala čitav Balkan, pružajući se sve do Kipra i u Italiju. Leta 453. Atila naprasno umire, a Huni nestaju bez traga, slično Skitima ili Sarmatima vekovima pre.
Treba primetiti da se svi ti narodi u istoriji pojavljuju i nestaju naprečac, nastupajući „negde iz centralne Azije“, a da njihov jezik sve do danas ostaje nepoznanica, jednako kao i njihovo etničko ili rasno poreklo. Oni za sobom ne ostavljaju baštinike – što nije slučaj s najezdom Tatara ili Ugara.
Verovanje, uvreženo tokom XIX veka, da su Skiti turko-mongolski narod, opovrgla su kasnija istraživanja. To opravdava pretpostavku da ovde nije reč o invazijama naroda, već o plemenskim savezima, koje jednim te istim narodima nameću nove ratničke elite, dajući im, uzgred, svoja imena; u prilog tome govore podaci o promeni oružja i načina borbe.
Herodotov opis Skita u tom smislu dovoljno je jasan. U sarmatski plemenski savez ulaze brojni narodi kao što su Anti, Roksolani, Alani ili Jazigi, a isto to važi i za Hune, tim pre što se neki od njih iznova pominju kao hunski saveznici.
Već pomenuti Prisk, koji je na čelu izaslanstva vizantijskog imperatora Teodosija putovao u prestonicu cara Atile godine 447, izveštava o svom putovanju kroz zemlje Skita. Njegov izveštaj pominje slikovite detalje, kao što su ječmeni hleb umesto pšeničnog, medovina umesto vina, koje od Skita dobijaju na putu, i dvorac od drveta a ne od kamena, u kome stoluje Atila. Jedan od njih je i običaj da se stranci dočekuju sa čašom vina, hlebom i solju, što je „kod Skita znak visokog uvažavanja“. Nadanje, Atila tokom prijema pije iz drvene čaše, njegova žena, tvrdi Prisk, naziva se Cerca, ali to nije lično ime, kao što je on (pogrešno) razumeo, već titula, budući da je ona Atilina supruga, carica. Običaj da poslanstva borave u šatorima blizu naselja a ne u kućama zadržao se u Rusiji sve do XVI stoleća. „Mnogi poslanici, kao i Fon Ulfeld“, beleži istoričar Uspenski, „putujući od granice do same Moskve, samo se jednom našao u kući; sve ostalo vreme bio je prinuđen da sa svojom svitom noćiva u šatorima ili pod otvorenim nebom.“
Sve to daje za pravo istoričaru Aleksandru F. Veljtmanu, koji u svom delu Atila i Rusija IV i V veka, nastavljajući se na istraživanja Venelina, u državi Huna vidi ne samo naslednicu drevne Skitije, već i neposrednu prethodnicu Kijevske Rusije.
***
Neke bogove Skiti su štovali više nego druge.
Skitskog boga rata, piše Herodot, predstavlja „jedan starinski gvozdeni mač“, kome Skiti podižu neku vrstu platforme od suvog granja, čije su tri strane strme, dok se uz četvrtu može penjati.
„Ovom maču prinose svake godine na žrtvu konje i druge domaće životinje, i to još više nego ostalim bogovima.“
Njemu žrtvuju svakog stotog zarobljenika, i to tako da im „poprskaju glave vinom, pa ih zakolju iznad jedne posude, a zatim tu posudu odnesu gore na gomilu granja i polivaju mač krvlju“. Od njihovih leševa odsecaju desnu ruku i bacaju je, ostavljajući je potom da leži na mestu gde je pala.
Kult koji pominje Herodot prepoznajemo u motivu „mača u kamenu“ iz arturijanskih legendi, budući da je skitski bog rata poštovan i u vidu mača uspravno pobodenog u zemlju. U Britaniju su ga doneli sarmatski legionari, najamnici u službi imperije, koji su ovde ostali i posle propasti Rimskog carstva.
Stoga ne iznenađuje što će se izgubljeni mač skitskih careva iznova naći u rukama Atile, vođe Huna. O tome govori sledeća legenda:
Neki seljak je u predvečerje terao stoku s paše. Došavši kući, primetio je da je jedna junica rasekla nogu. Vratio se istim putem nazad i na jednom mestu ugledao mač koji štrči iz zemlje. Beše to drevni mač posvećen bogu rata nazivanog i Ares ili Arej, Jaro u Slovena.
Na tu legendu nadovezuje se Prisk u svom diplomatskom izveštaju:
„On (Atila) je već jednom rekao u svom gnevu: `Vojskovođe vašeg cezara su njegovi robovi, a moje vojskovođe isto su tako carevi kao i vaš cezar. U znak pobede, Bog mi je dao (u nasleđe) sveti Arejev mač.` Taj mač poštuje se kod skitskih careva, kao posvećen Bogu rata. U starim vremenima on iščezava, ali danas je opet okrenut napred.“
Taj isti Arejev mač, dodaje ruski istoričar Veljtman, „u severnim mitovima je mač Sigurda Hunskog, kojim je porazio zmaja što je živeo u planini, po ruskim predanjima Zmaj Gorinič. Mi smo objasnili da je Sigurd, Sjurb – isto što i kimbrijski (srpski) Đorđe“.
Boris Nad
KOMENTARI