Povratak mita, Intervju sa Borisom Nadom
(Intervju sa piscem Borisom Nadom, povodom njegovog novog dela „Povratak mita” u izdanju Niškog kulturnog centra)
Razgovor vodio Vukašin Lutovac
Knjiga je nastala kao posledica razmišljanja o mogućem porazu – istorijskom, nacionalnom, ličnom...
- Borise, prvo mi recite nešto o svojoj novoj knjizi koja je upravo izašla iz štampe. Mene je ta vest najiskrenije obradovala.
– U pitanju je svojevrsna rekapitulacija, ili retrospektiva, pod naslovom „Povratak mita“, koja obuhvata poslednjih 10 godina (1999-2009). Knjiga je izašla kao peta knjiga biblioteke „Almagest“ Niškog kulturnog centra. Sadrži celovitu „Ideju centra“, koja je prethodno objavljena u časopisu „Unus mundus“ (tokom 2008, u dva dela, naslovljena kao „Otkrivanje Hiperboreje“, odnosno „Između Raja i Pakla“), ali sada u nešto izmenjenom i redigovanom obliku. Sadrži i knjigu „Nova Itaka“, koja je, sama po sebi, svojevrsna rekapitulacija, koja obuhvata period 2000-2007. godine – jedan (mogući) izbor veoma raznovrsnih tekstova: eseja, priča, kratkih proza i pesama.
„Nova Itaka“, koja je sada objavljena kao deo „Povratka mita“, donekle se razlikuje od prvog izdanja koje je štampano 2007, kao prva knjiga edicije Posebna izdanja časopisa „Unus mundus“ i Niškog kulturnog centra; u svom drugom izdanju, ona je značajno dopunjena a pojedini tekstovi su zamenjeni drugim. Tome je dodat jedan poetski ciklus, pod nazivom „Argonauti“, a zatvara je kratki prozni ciklus „Simboli Hiperboreje“.
Treba reći i da knjiga „Povratak mita“ zapravo ima svog koautora – veoma osobenog pesnika i pisca i, uz to, urednika časopisa „Unus mundus“, Stevana Bošnjaka, na čiji predlog i prema čijoj zamisli je ova knjiga i nastala.
— Poglavlje „Povratak mita“ je, po mom mišljenju, jedan od ključnih tekstova tog novog, dopunjenog izdanja „Ideje centra“. Možete li nam ukratko izneti njegove osnovne ideje?
– Prema veoma uvreženom mišljenju, totalitarizam je pobeđen 1945, pobedom nad Trećim Rajhom, ili 1989, rušenjem Berlinskog zida, što je, iz mog ugla, „preterano optimističko viđenje istorije“.
Ideja iznesena u „Povratku mita“ je dijametralno suprotna: totalitarizam nije mogao biti pobeđen rušenjem Sovjetskog Saveza, jer je ozloglašeni istočni totalitarizam samo reakcija na zapadni totalitarizam. U najkraćim crtama: njegove duboke korene treba tražiti u crkvenom raskolu, dakle zapadnoj verziji hrišćanstva, potom u reformaciji koja je, u krajnjem, proizvela protestantski fundamentalizam. Njegov prirodan i logičan završetak je „potrošačka civilizacija“, oličena u današnjim SAD ili EU, koja očigledno nastaje po američkom obrascu, a to je upravo tehnokratija, u kojoj je čovek samo i jedino „potrošač“, konzument; dodatak velikih tehnoloških sistema. U tom smislu, zaista je moguće govoriti o „kraju istorije“ (naravno, na način različit od Marksa ili Fukujame). „Postistorija“ se razlikuje od istorije po tome što čovek ovde zaista više nije suveren ni gospodar; on postaje igračka u rukama nepoznatih sila. U zrelom istorijskom periodu čovek je vladao sobom a istorija je bila posledica njegovih dela, misli, strasti ili volje.
Sada se nazire nešto sasvim drugačije i različito; to je tehnokratska utopija, totalitarizam u svom dovršenom obliku, a šta je on ustvari i kako će se ubuduće razvijati možemo nazreti kroz savremene Sjedinjene Države Amerike ili Evropsku uniju. Treba podvući da ni SAD ni EU nisu stvorene na osnovu neke ideje već kao puka tržišta; ne iz hrabrosti i snage, već iz sebičnosti, kukavičluka i slabosti. To je, u poslednjoj instanci, samo posledica unutrašnje kapitulacije modernog čoveka.
Sve to implicira duboke promene u umetnosti, u kulturi uopšte, koja se postepeno pretvara u „potkulturu“, neku vrstu komercijalne aktivnosti ili socijalnog inženjeringa, koji na svoje konzumente ima efekat anestezije, ili narkotika koji oslobađa utopijske fantazije masa.
— Moramo se osvrnuti na vaše delo „Gozba pobednika“. Čini mi se da Drvodelja i njegovi sledbenici nisu izmišljeni likovi, ili je to ipak samo slučajnost?
– Slučaj, naravno, ne postoji. Knjiga je nastala kao posledica razmišljanja o mogućem porazu – istorijskom, nacionalnom, ličnom. To je, takođe, priča o gubitku slobode, koga većina prihvata sasvim dobrovoljno ili sa olakšanjem, dok mu se manjina nepomirljivo i ogorčeno suprotstavlja.
Tako je treći deo ove knjige, pod nazivom „Završna bitka“, ustvari napisan prvi, negde krajem 1991, u Zagrebu, dakle na samom početku poslednjeg rata. Doživljaj je bio snažan, sam od sebe se pretakao u reči; iz njega je rođen Drvodelja, kao jedan od arhetipskih likova diktatora i rušitelja, kakvim obiluje tzv. antiutopijska književnost HH veka. Ime ga dovodi u vezu sa Bratstvom Drvodelja, u kome drvodeljski zanat simboliše umeće stvaranja neofita iz mase „neprosvećenih“. On se u romanu brutalno suprotstavlja Namesniku, čiji je totalitarizam nešto „staromodniji“, pomalo „istorijski deplasiran“.
Ustvari, i jedan i drugi su samo lice i naličje jedne te iste stvari, a njihov sukob odlučuje sudbinu jedne civilizacije.
Nešto kasnije, u ruke mi je dopao kratki roman Nemca Ernsta Jingera „Na mermernim liticama“, u kome je opisan veoma sličan lik: Veliki Drvoseča, koji korak po korak, ali veoma promišljeno i surovo uništava jedan sredozemni grad-državu i jednu visoko razvijenu i rafinovanu kulturu.
Knjiga je završena onog trenutka kada sam shvatio da originalnost zapravo ne postoji a da se građa za delo nalazi svuda oko nas. „Crveni kaputi“ imaju snažnu političku konotaciju, a podsećaju i na „crvene mundire“ (englesku kolonijalnu vojsku) iz nekad veoma popularnog stripa. Drvodelja opisan u knjizi nosi crte jugoslovenskog diktatora Tita ili hrvatskih Franje Tuđmana i Ante Pavelića, ili američkog predsednika Bila Klintona, a može izgledati i kao personifikacija Ujaka Sema, onako kao što taj, bezmalo mitski lik podlog i beskrupuloznog razbojnika s maskom dobričine, doživljavaju potlačeni širom planete.
Ustvari, ti „crveni kaputi“ su pozajmica od jednog bavarskog, seoskog proroka, koji je u kasnom XVI ili prvoj polovini XVII veka predviđao pojavu „gvozdenih konja“ i najezdu „ljudi u crvenim kaputima“. „Kada se jednog jutra budete probudili“, rekao je jednom svojim seljanima, „ljudi u crvenim kaputima već će biti tu, u vašim dvorištima, i gledaće u vas kroz prozore vaših kuća…“ Mnoge su njegove reči uveseljavale, a neko se potrudio i da ih zapiše.
Vaše pitanje možda potvrđuje da lik Drvodelje nije „izmišljen lik“, te da on pokazuje volju da živi samostalno i nezavisno od svog autora.
— Da li je moguće izgraditi Zamak sličan onome koji je opisan u „Gozbi pobednika“?
– To je, u prvom redu, pitanje elite. Nesumnjivo je da elite i danas postoje – a dokaz za to je i činjenica da, recimo, veliki sistemi (poput zdravstva, obrazovanja, saobraćaja, itd.) još uvek funkcionišu, uprkos „idiotizmu plebsa“ ili, što je još gore, „idiotizmu na vlasti“.
Kada kažem „elita“, ne mislim, naravno, samo da duhovnu ili ratničku kastu: eliti nesumnjivo pripada i učitelj ili srednjoškolski nastavnik koji, uprkos „obrazovnim programima“, uči đake da ispravno i jasno misle i pišu; na arhitektu koji nas katkad, sred „urbanih džungli“, iznenadi ponekim lepim detaljem; na veterinara koji uporno održava neku farmu u zabiti, mimo volje menadžmenta kompanije; ili na seljaka koji, uprkos svakoj ekonomskoj logici, iz godine u godinu obrađuje svoju njivu…
Zamak čini bilo koja grupa ljudi predanih i posvećenih istom cilju i okupljenih oko zajedničkog ideala, sada nužno „bez kapetanija i kapetana“. Zamku, konačno, pripada i svaki osamljenik, koji je sam za sebe, ne znajući za postojanje sebi sličnih, „poput plamena jedne sveće, kadar da obasja noć“.
Takav Zamak se, dakle, gradi i izgrađuje svakodnevno, i on postoji na sasvim konkretan, realan način – kao „zajednica plemenitih“. Zasada, naravno, ne na način opisan u „Gozbi“, ali mi živimo u vremenu u kome se sve veoma brzo menja.
To je, po svemu sudeći, takođe znak da živimo u uslovima katastrofe. A uslovi katastrofe, kao što je poznato, uopšte ne pogoduju pseudoeliti (premda ih ona sama stvara), ali istinsku elitu, katkad i mimo njene volje, vraćaju na pravo mesto.
— Gde ste sve putovali u mislima dok ste pisali knjigu „Nemi bogovi“? Gde vas je lepota najviše privlačila pa ste se tu najviše i zadržali?
– U prostorno-vremenskim zamkama. U onim tačkama gde se ukrštaju vremenske i prostorne perspektive – prošlost, sadašnjost i budućnost, i gde se, po prirodi stvari, osećam mnogo prijatnije nego u realnom vremenu i prostoru. To su, dakle, prevashodno duhovni prostori. Taj prostor je moguće nazvati „ukronijom“ (za razliku od „utopije“, koja je nepostojeće mesto); reč je o onoj tački u kojoj se stiču sva vremena i različiti prostori, što je u osnovi postupak sličan onom koji je primenjen u „Gozbi“.
Čitava knjiga, uostalom, počiva na tom osećanju, ili intuiciji: da mit i legenda nisu izmišljene i neistinite priče, već ono što je jedino istinito i stvarno, i što jedino zaslužuje da bude upamćeno i ispričano, bez obzira što se, kako kaže Novalis, „nije dogodilo nikad i nigde“.
Po prirodi stvari, ja sam u prvom redu pokazivao zanimanje za našu, dakle indoevropsku tradiciju i predanja.
— Sećate li se kada se u vama prvi put javila želja da nešto napišete?
– Ne. Što možda znači da je postojala oduvek. Dečja avanturistička književnost, (romani poput Vernovog „Carevog glasnika“ ili „Ostrva s blagom“ Stivensona, koje danas, izgleda, više niko ne čita), predstavljali su verovatno posebno snažan podstrek.
— Odakle tolika ljubav prema pisanoj reči?
– Jezik je najsavršenija forma ljudskog izražavanja, savršenija od muzike jer sadrži i muziku a, po potrebi, i sve ostale umetnosti.
Običaj zapisivanja ispevanog ili izgovorenog je, međutim, relativno pozan. Pre toga, pesma se prenosila usmenim putem, s kolena na koleno. Ep i mit pripadaju herojskom dobu poezije. Pesnik je najpre drug i pratilac heroja. Ratniku je neophodan pesnik, da bi opevao njegova dela, i sačuvao ih u pamćenju potomstva: „u tom aristokratskom društvu, pesnik je velikašu pravi partner; bez njega bi velika dela pala u zaborav; bez njega hvala i kuđenje ne bi imali dejstva“ (Ž. Odri). Takve su i pesme koje bardi pevaju na ratničkim gozbama.
To vreme je, naravno, daleko iza nas; mi živimo u svojevrsnom interregnumu, u doba kada je taj aristokratski stil razoren, uništen, a ništa novo se ne pomalja na vidiku.
Raspadu tog „aristokratskog stila“ usleđuje raspad jezika. Umetnički jezik potom postaje predmet „umetničkog eksperimenta“ ili psihološke introspekcije samog umetnika, sredstvo izraza njegovih ličnih, neretko i psihopatoloških, sadržaja, usled čega se i ideal doličnosti i suvislosti izraza gubi. Posledica toga je čudovišnost moderne i postmoderne umetnosti, koja prestaje da bude izraz bića, i postaje oblast i plen ličnih fantazija i fantazmi.
Mi, dakle, živimo u interregnumu, u kome se sustiču elementi prošlog i budućeg, olimpsko i titansko, arhaično i moderno, istorijsko i aistorijsko, sakralno i profano, ljudsko i demonsko… Jezik, čak i ovako degradiran, međutim, može postati sredstvo buđenja bića.
„Ići u lov na reči“, kaže jedan od junaka romana „Heliopolis“ Ernsta Jingera, „bila je vrhovna umetnost strelca. Naravno, taj cilj nikad neće biti dosegnut: on je bio u jednoj idealnoj tački, bio je postulat, i granica. U svim tim preobražajima, njegova misija bila je: sa rečima, uputiti smisao ka neopisivom; sa zvucima, ka izuzetnim harmonijama; sa mermerom, prema nedodirljivim predelima; sa bojama, ka nadzemaljskom bljesku“.
—Pisac se postaje ili rađa?
– Nažalost, rađa. (Kažem „nažalost“, jer je položaj pisca danas, po definiciji, krajnje nezavidan, u svakom pogledu.)
Naravno, postoje i pisci koji to postaju manje ili više slučajno, iz nekog drugog razloga: zbog kratkotrajne i prolazne „slave“, novca ili, podjednako iluzornog, priznanja okoline.
— Da li čovek treba da poseduje neke određene vrline da bi napisao dobru knjigu, na primer, roman?
– Osećaj za lepo nasuprot (post)modernoj opsednutosti ružnim, istinoljubivost i otmenost nasuprot svuda preovlađujućem prostaštvu – to bi, za početak, bilo sasvim dovoljno. Ostalo će, valjda, doći samo po sebi.
Ideal je, u stvari, tačna i istinita reč: samo takve reči mogu da postanu „strele reči“.
Homer govori o „perolikim rečima“, vedska formula o „rečima koje diraju srce“. Sledeći formule koje se prenose tradicijom, postiže se suvislost i doličnost, i isključuju lične frustracije i psihizmi, što, opet, ne isključuje inventivnost ni inspiraciju pesnika.
Legendarni narod Narti, prema osetskom predanju, poseduje magični bakrač, koji omogućava da se proveri istinitost takvih reči. S druge strane, po iranskom predanju, kada je kralj Jima „počeo da uživa u lažnim i pogrešnim rečima“, izgubio je svoju slavu (harizmu) ratnika. Upravo u njima, u tim „lažnim i pogrešnim rečima“, počiva istinski uzrok dekadencije.
— Kako uspevate da održavate aktivnim svoje stvaralaštvo, pored posla, svakodnevnih teškoća i obaveza? Ja sam negde pročitao da pisac može da zaustavi vreme…
– Pitanje je moguće preformulisati: čime bih se drugim uopšte bavio?
Pisanje, s jedne strane, podseća na veoma mukotrpan fizički rad – s druge, ono donosi iskonsku, skoro elementarnu radost. Pisanje samo, a ne ono što dolazi kao njegova posledica, i tu nema nikakvog „straha“ ili „užasa pred praznim listom papira“, koje, katkad, ispovedaju pisci; naprotiv. Ta radost je opisana na jednom mestu u „Gozbi pobednika“: „Već tada sam poznavao i jedno savršenije zadovoljstvo, sreću uporedivu jedino s onim trenutkom pred bitku kad strah iščili, a oružje koje počiva u ruci licu daje svečan, gotovo spokojan izraz. Za mene, sve bi počinjalo stavljanjem prve reči na prazan list hartije. Tek potom, dolazilo bi uzbuđenje koje je dolazilo kao posledica uspešnog rada(…) Gasio bih tada sveću i dugo ostajao da ležim budan na postelji.“
Tako da je teško reći da li je u pitanju unutrašnja prisila ili naprosto fanatizam – bez koga se, inače, svaka umetnost pretvara u puki pragmatizam – ili neka vrsta egoizma, koji se ne obazire mnogo na zahteve i očekivanja okoline.
Što se tiče moći o kojoj govorite, nju, pretpostavljam, poseduje svako od nas,
potencijalno svako ljudsko biće. Verovatno svačiji život sadrži te „bezvremene trenutke“; u suprotnom, on nije ni vredan življenja.
Susreti s onim što je večno izlaze van režima vremena i njegovih ograničenja, a to, razume se, ne važi samo za pisca već i za čitaoca. Možda čak i više za čitaoca, koji je kadar da u delu pronađe i otkrije ono što ni sam pisac nije najbolje razumeo dok ga je pisao.
— Preko kojih pisaca i mislilaca ste se zainteresovali za Tradiciju?
– Sledeći neki svetao, uzvišen primer, učenik ne sledi toliko učitelja, koliko najdublji zov sopstvenog bića. S druge strane, u tradiciji nema ništa lično, nema lične svojine, jer sam pojam tradicije označava prenos, odnosno ono što je vredno prenošenja, pamćenja i znanja. Kako kaže Borhes: „Potpisujem ovo delo kako bih na sebe preuzeo teret njegovih mana; ono što je u njemu dobro, pripada jeziku i tradiciji“.
Lektira Crnjanskog, za mene lično, bila je jedan od tih prelomnih trenutaka. Prethodila joj je lektira jednog sasvim osrednjeg autora (Miroslava Krleže), čija su dela tada, početkom 80-tih, zapremala veliki deo školskih programa. Sećam se da sam „Roman o Londonu“, prvo delo Miloša Crnjanskog koje sam u životu pročitao – u to doba, kao i danas, osporavanog i „politički nekorektnog“ autora – pronašao na sasvim neočekivanom i naizgled nemogućem mestu: u biblioteci kasarne JNA u Đupriji. To je, za mene, bilo važno otkriće.
Među mnogim drugim, pomenuo bih knjigu „Mapa (anti)utopija“ Dragoša Kalajića, koja je, nažalost, veoma malo čitana i uglavnom loše shvaćena, a predstavlja izvanredan uvod u svet tradicije koju si ti pomenuo – i, na drugoj strani, svet antitradicije. (Doživela je, do sada, koliko je meni poznato, samo jedno izdanje 1978, unutar časopisa „Zamak kulture“.)
Uopšte, Kalajićevi uvodi, predgovori i pogovori za čitav niz dela i autora tih, 80-tih godina prošlog veka, bili su dragocen putokaz za sve one koji se nisu zadovoljavali tadašnjom oficijelnom „socijalističkom kulturom“; koji su, dakle, govoreći današnjim rečnikom, bili „politički nekorektni“ (a tada „moralno-politički nepodobni“). Pomenuću samo prvo srpsko izdanje Tilakove „Arktičke pradomovine Veda“.
— Kome treba da služi književnost, ako uopšte treba nekome da služi?
– Književnost treba da služi, jedino i isključivo, samoj sebi. Književnost je jedan od retkih preostalih prostora duhovne slobode, kojeg, nažalost, olako i prečesto, izdaju sami pisci. Tako da književnost danas, kao i tzv. elitna kultura uopšte, uglavnom nastavlja da luta između komformizma i negacije, između negacije i skepse, između skepse i ironije i nazad ka komformizmu, i u suštini ostaje samo sredstvo demitologizacije i zatiranja „opasnih intuicija“, koje su sadržane u mitu, u priči (narativu) u pravom značenju tog pojma, čime se omogućuje manje ili više bezbolno integrisanje u tehnološki univerzum, uz iluziju slobodne volje.
Treba, međutim, primetiti da se uloga književnosti u nacionalnoj kulturi menja, i da više ne može da se meri s onom koju je imala tokom XIX, pa i XX veka. U jednoj ruskoj dokumentarnoj, istorijskoj seriji, autor navodi primere Dostojevskog i Turgenjeva, koji su, u poznom XIX veku, kako on kaže, „vladali umovima svojih savremenika“, tada nepomirljivo podeljenih na slovenofile i zapadnjake. Turgenjev, međutim, živi u kući u Francuskoj koja je verna kopija kuće ruskog mužika, Dostojevski sledi životne navike od kojih su neke neodvojive od životnog stila zapadnjaka. („Ko je, međutim“, pita se uzgred autor ove serije, „vladao njihovim umovima?“) Danas književnost više nema tu ulogu, čak ni u Rusiji, a treba se setiti da su pisci, oni „režimski“ kao i „disidenti“, igrali veoma značajnu ulogu i u SFRJ, još osamdesetih godina prošlog veka, te da su njihove podele, ideološke, političke pa i nacionalne, anticipirale društvene i političke promene i najavile raspad dotad zajedničke države.
To sada više nije slučaj; kulturu je, u „tranzicionoj Srbiji“, u velikoj meri zamenila estrada, sa svojim samozvanim „majstorima mišljenja“ i „javnim ličnostima“ – uglavnom glumcima, pevačima, ljudima bez profesije i biografije, dakle, polusvetom – a zauzvrat je i sama kultura estradizovana, pa smo tako dobili pisce koji su zapravo istinski predstavnici turbo-folka u književnosti.
Uticaj knjige danas je, posledično, ograničen na ekstremno uzak krug (iz koga bi, naravno, trebalo izuzeti konzumente „zvanične kulture“ i većinom anglosaksonskih bestselera, koji i nisu fenomen kulture nego potkulture).
Nije, međutim, isključeno da se među tim pasioniranim poštovaocima pisane reči krije elita buduće Srbije.
— Da li sam u pravu, ako kažem, da je Srbija danas kulturno zaostala zemlja?
– Srbija je danas, na prvom mestu, osiromašena i „tranzicijom“, odnosno pljačkaškom privatizacijom upropaštena zemlja, koja je, i kada je reč o knjizi, kao i u svim drugim oblastima, pretvorena u koloniju. Mi smo, dakle, postali kolonija strane, i to uglavnom trećerazredne, knjige. Ali ogromnom broju osiromašenih, obespravljenih pa i gladnih, knjiga, naravno, nije prevashodna briga. Tako da i izdavanje knjige, ukoliko ne spadate u uski krug privilegovanih i sponzorisanih, privatno ili sredstvima iz državnih fondova, već predstavlja istinski podvig i iziskuje žrtvu. Isto to možemo reći i za čitaoca koji knjigu kupuje.
S druge strane je naša politička, finansijska i kulturna pseudoelita, čija se kulturna interesovanja završavaju u krugu beogradskih splavova i „fensi klubova“; tako da naša „književna elita“ danas, s retkim izuzecima, zapravo izgleda kao turbo-folk scena. Turbo-folk je skrivena istina te, duhovne i političke psuedoelite, i dokaz da u današnjoj Srbiji ne postoji ozbiljna državotvorna volja.
U velikoj meri, ovakvo stanje je posledica ciničnog odnosa vlasti, koje istinsku nacionalnu kulturu podržavaju samo na rečima a u stvarnosti zatiru, kad god i gde god mogu.
Kapitalne kulturne institucije, kao što su Narodna biblioteka i Narodni muzej godinama su zatvorene, pod izgovorom „rekonstrukcije“, i nedostupne posetiocima. Utisak „kulturne zaostalosti“ stvara i duboko provincijalna, otužna umetnost koja nas, obilno finansirana državnim novcem, danas predstavlja na manifestacijama tipa Venecijanskog bijenala, svedočeći samo stvarnu inferiornost te pseudoelite. Otuda je i u narednim godinama moguđe očekivati jedino da Srbija nastavi da pada, jer je toj lažnoj eliti potpuno strana ne samo ideja da kultura može preporoditi Srbiju, već i sama ideja preporoda – za početak, neminovno kulturnog – ovako izrođene Srbije.
— Da li oni koji čitaju mogu lakše pobeći iz stvarnosti?
– Verovatno. Ali svako bekstvo od stvarnosti je samo oblik iluzije, a danas, kao ni u bilo kojem drugom vremenu, uopšte nije preporučljivo živeti u iluzijama. „Odlučio sam da živim u stvarnosti“, kaže anonimni junak „Gozbe“, „pa makar živeo u samom paklu“.
— Kako ocenjujete današnju književnu scenu u Srbiji?
– Ako misliš na „zvaničnu“ književnu scenu, na književni „mainstream“ – situacija je beznadežna, čak i gore od toga. Ona funkcioniše po principu klanova i na nju ne vredi trošiti reči. Njene veličine se naglo izdižu, brzo troše i zaboravljaju s olakšanjem.
Samo zato da bi na njihova mesta stupile nove, u svemu slične prethodnim.
S druge strane, razume se, postoji nekolicina mladih autora koji se izdvajaju iz takozvane „tekuće književne produkcije“ (sam izraz je odvratan jer asocira na nešto tečno, što otiče kanalima).
— Šta mislite o Sofroniju Lužnjaku? Napisao je izvanredan komentar o vašoj knjizi „Nemi bogovi“, koji je objavila „Tvrđava“.
– Berislav Blagojević, alias Sofronije Lužnjak, već je dokazao svoj izuzetni talenat dvema objavljenim knjigama: zbirkom poezije „Trebao sam biti riječ“ i prozom „Lamentacije po Sofroniju“, koja bi, u nekim srećnijim okolnostima, postala bestseler. Imao sam prilike da u rukopisu pročitam njegovu novu zbirku proza i kratkih priča, koja još uvek traži izdavača, a koja nadmašuje ove dve izvanredne knjige. Ja, naravno, nemam uvid u sve ono što se štampa u Srbiji, ali bih Blagojevićevom dodao još najmanje dva imena: Laure Barne i Svetislava Pušonjića.
— Kojih pet knjiga meni i čitaocima preporučujete da pročitamo?
– Na prvom mestu, preporučio bih da se vratimo sopstvenom, uglavnom zanemarenom i zaboravljenom, nasleđu. Naša klasika nisu Dositej i Njegoš, već narodna epska poezija, koja nimalo ne zaostaje za Homerom, a podjednake je lepote i, možda će te začuditi, drevnosti. Potom, sva dela Crnjanskog (poput romana „Kod Hiperborejaca“ i tolikih drugih njegovih knjiga), koji danas, ponovo i posthumno, doživljava tihi izgon iz srpske kulture. To su, ujedno, polazne tačke za predstojeće, ali inače neminovno, prevrednovanje nacionalne književnosti.
To prevrednovanje, uostalom, neće moći da mimoiđe još najmanje dva autora: Arsena Lozanina i Stanislava Krakova, a pogotovu njegovo istinsko remek-delo, objavljeno pod naslovom „Život čoveka na Balkanu“.
Nacionalna kultura može biti autarhična, okrenuta samoj sebi, ali ne bi trebalo da bude provincijalna (kao što danas, većinom, jeste). Međutim, svaki izbor iz tzv. svetske književnosti, već silom svog obilja, nužno je arbitraran i proizvoljan. U ovom trenutku, pada mi na um ruski pisac Jurij Loščic, koji je napisao istorijski roman „Dimitrije Donski“ o Kulikovskoj bici, veoma važnoj u ruskoj istoriji, u najboljoj tradiciji ruskog istorijskog romana, u kome se, osim toga, pominje i naša Bitka na Kosovu polju (preveden je na srpski). Takođe, preporučio bih bilo koju knjigu Kurcija Malapartea (recimo, „Kožu“ ili „Kaputt“, što je već više od pet), pored koga Moravija, Kalvino ili Eko, nemaju šta da kažu.
— Koje će biti vaše naredno delo?
– Jedna zbirka neoromantičnih priča, koja nema mnogo dodirnih tačaka sa „Nemim bogovima“.
Intervju priredio: Vukašin Lutovac
KOMENTARI