HIPERBOREJCI
„Ko smo mi? Pogledajmo se u lice! Mi smo Hiperborejci. Dosta dobro znamo koliko po strani živimo. Ni po zemlji, ni po moru nećeš naći put koji vodi Hipeborejcima (...) S one strane severa, leda, smrti – tamo je naš život, tamo je naša sreća.“ - Fridrih Niče
"Svi smo mi na polarnim predelima , sa polarnim Suncem u vezi... Ti ledeni krajevi su cilj svih naroda, a svako ko je zavirio u to carstvo leda, postao je drukčiji. Mene ta zajednica mrtvih istraživača, u polarnim krajevima, najviše i zanima. Zašto su išli tamo? Zašto su se promenili?" - Miloš Crnjanski: Kod Hiperborejaca
"Negde u tami Severa, među inim zemljama i narodima, počivala je i Hiperboreja – nevidljiva, druga otadžbina. Ka njoj su svi težili; ne samo polarni putnici i istraživači nego i čitavi narodi. Tamo gde su sve mogućnosti iscrpene, vraćamo se ishodištu, početku. Otuda je osvojiti Pol ili iznova pronaći Hipeboreju – zemlju s one strane severnog vetra – moglo postati ravno otkrivanju izgubljenog životnog smisla. Možda su, uostalom, već i koračali njenim svetim tlom, ne znajući to. Neko ostrvo, izgubljeno u pustoši Severnog mora, moglo je biti vrh mitske planine Meru. Svetilišta, poput onih viđenih u dalekoj Laplandiji, na poluostrvu Kola – kamene mogile, s jelenskim rogovima na vrhu – bila su putokaz ili sećanje na nju. Sada su, međutim, napuštali Sever poraženi, bolesnih očiju i izranavljenih tela, radujući se zemlji kao deca". - Boris Nad
Mitovi o Hiperboreji
Mitovi o Hiperboreji, zemlji praotaca na dalekom Severu, zemlji koja počiva „iznad severnog vetra“, veoma su duboko utkani u mitologije i kolektivno nesvesno skoro svih indoevropskih naroda (i, naravno, ne samo njih). Sama po sebi, ova činjenica ima ogroman značaj. Ali važnije od činjenice njihove rasprostranjenosti jeste pitanje šta oni uopšte znače. Ako hiperborejski mitovi zaista imaju tako važnu ulogu u nesvesnom indoevropskih naroda, oni je imaju zahvaljujući svom sopstvenom značenju, svojim unutrašnjim sadržajima. Jer, mit za nas nije „lažna priča“, praznoverica ni nesporazum. Mit je bezvremena stvarnost, koja se, možda, „nije odigrala nikad i nigde“, ali koja se neprekidno ponavlja u istoriji i, štaviše, stvarnost koja je određuje i definiše.
Značenja mita su mnogobrojna, i moguće ih je tumačiti u najrazličitijim ključevima. Podrazumeva se, takođe, da oni imaju i svoj doslovni, „naturalistički“ smisao: svaki istinski mit nije iskljičivo fantazija, uobrazilja, ono što je u njemu sadržano odgovara nekim konkretnim uslovima, u vremenu i prostoru, na Zemlji. Drugim rečima, mit se nije morao dogoditi na način na koji je opisan, nikada se zapravo na taj način nije ni dogodio, ali se mogao dogoditi, i događao se, u određenoj meri. „Istinito je samo ono što se nije dogodilo nikad i nigde“ (Novalis).
Hiperborejski mitovi nisu samo neposredne i jasne evokacije Zemlje besmrtnosti na dalekom severu kontinenta. Kada se, u ruskoj bajci na primer, pominju trojica braće, od kojih treći i najmlađi beše Ivan, koji je živeo u nekoj dalekoj zemlji u kojoj je vladala stalna tama, sve dok Ivan nije ubio džinovsku zmiju i oslobodio Sunce... – to je, za nas, očigledna i jasna evokacija arktičke noći, dakle Severa, Hiperboreje. Ivan tu ponavlja arhetipski poduhvat Indre koji je ubio zmaja Vritru, kako bi povratio Sunce i oslobodio nebeske vode. Mitovi o Hiperboreji imaju i tu prednost što, slično mitovima o Atlantidi, predstavljaju sećanje na realnu zemlju (premda se njihova značenja time ne iscrpljuju), ali su, za razliku od atlantidskih mitova, relativno usko lokalizovani, u okolopolarne oblasti: samo ovde moguće je tragati za njihovim materijalnim tragovima i potvrdama.
Ali, nezavisno od njihove doslovne istinitosti, reč je prevashodno o arhetipovima Severa, koji poseduju svoju sopstvenu snagu i obrazuju skoro sasvim samostalnu realnost. Nezavisno od konkretnih istorijskih uslova, oni se povlače i iznova oživaljavaju, uvek s novom i ranije neslućenom snagom. Njihovu naročitu privlačnost, u svim epohama, nije potrebno posebno dokazivati. Oni s lakoćom nalaze svoje izraze: u mitovima i narodnim predanjima, u bajkama i pričama, u pesmama, pa čak i folkloru. Predaleko bi nas odvelo da samo pokušamo da pobrojimo njihove raznovrsne izraze i oblike, u mnogim i raznorodnim tradicijama. Oni su takođe i tema umetničkih dela ali, od pre nekog vremena, i naučnih studija, koje im, na različite načine, obezbeđuju makar privid naučne argumentacije. (Katkad, doduše, imamo utisak da njihov cilj uopšte i nije postavljanje neke nove hipoteze, teorije ili naučne istine: one su ponekad naprosto same sebi cilj.)
Svetlost sa Severa
Videli smo da su mitovi o Hiperboreji sve sem mrtva prošlost. Oni nisu proizvod uobrazilje pojedinih klasičnih pisaca a još manje mrtva praznoverica jednog davnog doba. Oto Muk, poklonik jednog drugog mita, onog atlantidskog, u knjizi Sve o Atlantidi (Alles uber Atlantis), pokušava da hiperborejski mit objasni putem izvesnih prirodnih fenomena, samih po sebi fascinantnih, koji pokreću fantaziju i bude izvesne sadržaje u posmatraču. Ali, i kad bi to bila sva istina o Hiperboreji, takvo prirodno okruženje moralo bi, s vremenom, privući ili stvoriti izvestan tip ljudi i onda, opet, prirodno dovesti i do stvaranja odgovarajuće rase i etnosa, kulture ili civilizacije ...
Mitovi o Hiperboreji i danas pokreću brojne istraživače i mislioce. Sever, polarne oblasti, koje su nekad privlačile polarne putnike, danas privlače arheologe i istraživače prošlosti. To nisu sterilna istraživanja: arhetipovi Severa i danas su
delotvorni i živi, i oni podstiču one koji ih slede na istinske duhovne pustolovine i otkrića. Veoma polako, neuporedivo teže nego druge oblasti i zemlje, Sever otkriva svoje duboko zapretene tajne. One, sem toga, spadaju u mnogo dublju prošlost nego neke druge. Neke indicije to potvrđuju: ispitivanja ugljenikom 14 pokazala su da su „megalitski spomenici Evrope i metalurgija Balkana stariji od pretpostavljenih mediteranskih prototipova. I ne samo metalurgija već i atraktivne male skulpture Balkana su za milenij starije od pretpostavljenih egejskih prototipova“ (Colin Renfrew: Carbon 14 and the prehistory of Europe, San Francisco, 1972). Nije li to putokaz za buduće istraživače – putokaz usmeren ka Severu a ne, kao dosad, ka jugu kontinenta?
Nekad, u XIX veku, arheologija se rukovodila principom Ex Oriente Lux (Sa Istoka svetlost). Potom je ovaj princip bio zamenjen novim: da se kulture neolita šire od severozapada ka jugoistoku, od Zapadne Evrope i Severne Afrike, preko južne Arabije, do Indije i Okeanije... Ali je danas skoro opšteprihvaćena pretpostavka da je kolevka najstarijeg čovečanstva Afrika, dakle, Jug.
Nema sumnje da je, tokom arijskih migracija, zatečeno negroidno i mongoloidno stanovništvo starije, a da su Arijci došljaci, stranci na evroazijskom kontinentu. Danas, zahvaljujući pregaocima i junacima Severa, Pola, moramo da razmišljamo o novoj pretpostavci, koja svim navedenim daje sasvim novo i drugačije mesto i značenje. Ako je ishodište čovečanstva, ili barem jednog njegovog dela – indoevropske rase – Sever, savršeno je moguće da su se njihove migracije tokom neolita i posle njega odvijale putem i severozapada i severoistoka, ukrštajući se na Balkanu i na Bliskom Istoku, i stvarajući tako žarišta civilizacija koje su, međutim, potonje u odnosu na kulture severa Evrope i Evroazije.
Pre ili kasnije, ovakve pretpostavke moraće biti dokazane ili opovrgnute novim. Istraživanja Severa su tek na svom početku. Mitovi o Hiperboreji predstavljaće pri tom, nema sumnje, veoma moćan podsticaj. Ništa slično se, uostalom, ne vezuje za neku drugu oblast ili kontinent, izuzev prastarog predanja o Atlantima na Zapadu. Poreklo i tradicija Indoevropljana, (ili možda čak čitavog čovečanstva), njihova prapostojbina, kretanja i migracije naroda i rasa, tokom onog što nazivamo „praistorijom“, drevne religije... – sve se to, kao što smo videli, nalazi u tesnoj vezi sa hiperborejskim mitovima.
Ideja Centra
U svom poslednjem i najvišem značenju hiperborejski mit reprezentuje ideju Centra. Taj centar ima najpre metafizičko značenje: reč je o Centru kako inteligibilnog tako i senzibilnog sveta. Potom, on je i prostorno i vremensko središte, simbolisano „prvom i najboljom od svih zemalja“, Hiperborejom, u čijem se središtu nalazi mitska planina Meru, koja, opet, poseduje svoje sopstveno središte, a to je njen vrh. U vremenskom smislu, to je prvo i „Zlatno doba“, idealno sam Početak, jer reintegracija, metafizičko ostvarenje, koje i nije ništa drugo do „osvajanje Centra“, podrazumeva kretanje nasuprot struji vremena i istorije, koji imaju erozivan tok.
Taj centar je nematerijalan, metageografski, nadistorijski i nadtemporalan. On i ne postoji u pojavnom, pa prema tome i ne može ni biti uništen. To je centar koji sam čovek treba da osvoji ali je taj centar skriven, tako da je dostupan samo izuzetnim. Zato se, logično, simbolizuje i samim Severnim Polom: premda je on sam, kao „mirno mesto“, nepokretan, on čini da se sve oko njega okreće. Položaj čoveka u centru je „delovanje ne-delovanjem“. Ta nepokretnost određuje samu realnost i njene pokrete: u tom smislu, on je „snažniji od same stvarnosti“. Onaj ko poseduje centar poseduje i ostatak kružnice.
Otuda, u pojavnom svetu, osvajanje Pola u fizičkom smislu potencijalno ima vrednost metafizičkog čina. Na sanskritu, reč „uttara“ istovremeno označava „sever“ i „uzvišenu oblast“. Zapućenost ka Hiperboreji, idealnoj otadžbini, postepeno menja i samog junaka romana Kod Hiperborejaca Miloša Crljanskog. U svetu koji je eks-centričan, on je taj koji poseduje sopstveni centar – bezvremen, nevidljiv, i nematerijalan: „Svi smo mi sa polarnim predelima, sa polarnim Suncem u vezi... Ti ledeni krajevi su cilj svih naroda, a svako ko je zavirio u to carstvo leda, postao je drukčiji. Mene ta zajednica mrtvih istraživača, u polarnim krajevima, najviše i zanima. Zašto su išli tamo? Zašto su se promenili?“
Prema Hiperboreji prvi se zaputio (ili se u nju vratio) sam bog Apolon: sledio ga je Aristej, pesnik danas izgubljenih Arimaspijskih pesama. Junak Crnjanskog, kao i mnogi polarni istraživači, ponavlja njegov čin. To isto čine i svi oni koji se danas zapućuju ka Hiperboreji.
Boris Nad
KOMENTARI