ISTOK
Svi mi znamo šta je to Istok.
Raskošne palate i kitnjasti hramovi, zemlje kao što su nepristupačni Tibet ili divlja, surova Mongolija. - Bagdad i Vavilon, gradovi načičkani minaretima i stotinama zlatnih kapija, čije tesne ulice i bazari vrve od tamnoputih trgovaca i kosookih neznanaca… Zemlje, koje počivaju u svetlosti večite zore, prvog svitanja, zemlje kuge i antraksa, zemlje nezamislivih bogatstava, poput onih koje su nagomilali Krez ili Mida i, u isti mah, zemlje zastrašujuće bede.
Istok se, pred našim očima, pojavljuje u drevnom sjaju, sjaju koga je opisao još Herodot, kao istoričar ali i kao putnik, a potom i mnogi drugi pustolovi, poput Marka Pola, sve do Ferdinanda Osendovskog ili Aleksandre O Nil. Nepregledne pustinje i oaze u kojim se zaustavljaju karavani, vrletne planine i beskrajne ravnice, otadžbine ratnika-konjanika ili onih koji se kreću na kamilama... Svet koji ne prestaje da zapanjuje i da iznedrava užase i kraljeve, čarobnjake i osvajačke horde. On takođe ne prestaje da izaziva strah i podozrenje. Danas je to jedan opustošeni Istok, ali i nadalje Istok za koga je upamćeno da je još doskora stvarao basnoslovna carstva i obrazovao vojske koje su plavile sve pred sobom, poput onih koje su predvodili Darije, Atila ili Džingis kan. Ka tom Istoku danas se zapućuju reke turista i dokonih, blaziranih putnika, koji, slikajući se ispod piramida i razrušenih utvrda, ne primećuju da ovaj svet ponovo počinje da vri i da su njihova putovanja jedva nešto bezbednija od onih koja su se odvijala u doba Marka Pola. Oni slede svoje varljive, nestalne slike, nalik na fatamorganu koja brzo nestaje u usijanom pustinjskom vazduhu.
Istok Hiljadu i jedne noći, Istok Sindbada Moreplovca; začarane zemlje, predeli s one strane vremena i Istorije, koji tonu u jutarnjoj izmaglici… U čemu je tajna ovog nestvarnog sveta? Kakvi to vetrovi neprekidno duvaju iz dubine, iz samog srca azijskog beskraja, preko Skitije i Trakije sve do Germanije, donoseći uvek nove narode i misli koje potresaju svet? Sa takvog Istoka potekle su, u mešanju ljudskih rasa, gotovo sve velike svetske religije. (One, naravno, imaju i svoj unutrašnji, skriveni krug: setimo se samo Starca s planine i njegovih ismaelita, «asasina», nemilosrdnih ubica, koji su bez pogovora izvršavali svaku, pa i najokrutniju, samoubilačku zapovest; na francuskom se i danas za ubicu kaže «assassin».) Upravo takav Istok je, primećuje Evola, stvorio viziju sveta u kojoj je polazna tačka Bezuslovnost, Apsolut – za razliku od Zapada, koji samo povremeno pokazuje takvu težnju, „što mu nikako ne ide u prilog“. Pred tim čak i „nebesko kraljevstvo i kraljevstvo samog Bića izgledaju ograničeni“, a stari Istok je, sem toga, znao i za određenu tradiciju kadru da takav ideal postvari.
Zapad veoma dugo muči ne samo slika semitskog Boga – Boga koji je prozvan Alahom – već i preteći romor starozavetnih proroka. Glasovi, koji dopiru iz pećina i pustinja. Sv. Jovan Bogoslov uznemirio je zapadni svet nastranom maštom i furioznom retorikom Apokalipse, bliskog i predstojećeg Kraja; nemir koji traje sve do danas, nanovo oživljavajući od daha savremenih profeta Armagedona. Šta tek reći za budizam, u njegovim beskrajno raznovrsnim oblicima, od zena, svedenog na japanski način, koji odbija teološke rasprave, do lamaizma Tibeta i Mongolije, koji počiva na ritualu iznimne složenosti? Šta da se kaže za hinduizam, za hramove Cejlona ili Kambodže, sazdanim od preteranosti ili, pre, čudovišnosti tropske mašte?
Sent-Iv d’Alvedr učinio je na Zapadu popularnim mit o podzemnom centru sveta, Agarti, skrivenom negde u zabitima himalajskih planina. Ferdinand Osendovski, s predanošću svojstvenom Rusima, postao je opsednut ovim mitom i, u knjizi Zveri, ljudi i bogovi, izvestio o potrazi za Agartom i Kraljem sveta koju je preduzeo ruski beli general, „krvavi baron“: zloglasni baron Ungern. Rene Genon je nastavio da razvija ove ideje, dodajući mitu o Kralju sveta i mit o „sedam Đavoljih kula“, od koji se po jedna navodno nalazi u Siriji, u Mesopotamiji i u Turkestanu, a još dve na Uralu ili u Zapadnom Sibiru.
Može biti da je tako. Može biti da se tajno Središte Sveta, i njegov tajanstveni antipod, zaista nalaze u Aziji, na Istoku, i da njihova nevidljiva suprotstavljenost održava ovaj svet: u haosu, u vatri, u ratovima i nemirima. Ne može biti da je vrelo Istoka zauvek presahlo, i da će njegova čarolija da se raspline, kao i svaka iluzija, ostavljajući za sobom samo jedan užasan leš, gnjilo i mrtvo telo, u večitom raspadanju.
Odlomak iz knjige "Nemi Bogovi".
KOMENTARI