ANDROGIN
Mit o androginu proishodi iz kompleksa verovanja matrijarhalnih tradicija; štaviše, on je eminentno matrijarhalni simbol, kojeg i nije moguće razumeti van kompleksa matrijahalnih verovanja i ideja. Naravno, u najstarijim spomenicima patrijarhalne, uranske duhovnosti nije moguće naći bilo kakav trag ideje o androginu.
Najstarija, nama poznata formulacija ovog mita je ona koju nalazimo u Platonovoj Gozbi, a koju Platon stavlja u usta Aristofana. Ali, trag iste ideje ne pronalazimo ni u najdrevnijim slojevima htonske, matrijarhalne duhovnosti, koja poznaje isključivo ženska božanstva. Njena relativno pozna pojava u humusu htonskih verovanja, u principu je znak i posledica slabljenja matrijarhalnih kultura, te njihovog poraza i konačno sloma pred patrijarhalnim vrednostima. „Formativni princip mita o androginosti treba tražiti upravo u polju istorijske i prve velike antiteze uranskog i htonskog principa, odnosno, u polju sukoba osvajačke, indo-evropske i domorodačke civilizacije juga evroazijskog kontinenta“ (Dragoš Kalajić: Mapa (anti)utopija). Mi ćemo simbol androgina posmatrati isključivo s tog a ne sa metafizičkog stanovišta, budući da on, prema našem uverenju, i ne poseduje neki bitan metafizički sadržaj.
Naime, Eros i polnost ukorenjeni su u najdubljim slojevima bića: postoji se samo kao muškarac ili kao žena. Polnost označava upravo primordijalno svojstvo bića a ne sekundarne anatomsko-fiziološke osobenosti ili čisto biološke funkcije. Kroz muškarca i ženu ispoljavaju se kosmički principi. I to je najdublja osnova ljubavne drame, koja nužno implicira metafizički tragizam, i nema ničeg zajedničkog sa banalnim „traganjem za zadovoljstvom“, o kome govori frojdizam. Takva ljubavna drama pretpostavlja dvojstvo, dijadu, postojanje razlika, i to razlika koje su, po mogućstvu, izoštrene do svojih krajnjih granica. U svom čuvenom delu Vajninger govori o Apsolutnom muškarcu i Apsolutnoj ženi, koji se, različito i uvek nepotpuno, ostvaruju u svakom konkretnom muškarcu i ženi. Ali cilj tu ne može biti prevazilaženje razlika nego, naprotiv, ispoljavanje principa u svojoj čistoti. Cilj je pre egzaltacija dualizma, do ekstrema. Uranskoj duhovnosti stoga je potpuno nepoznata kako ideja androginije, dvopolnosti, u bilo kojem vidu, tako i ma kakva nostalgija za navodno primordijalnim androginim stanjem.
Napad na Nebo
Tom istom polju istorijske antiteze uranskog i htonskog pripadaju i najstariji androgini kultovi, kao što je kult bradatog Zevsa (koji je predstavljan sa šest dojki), poštovanog u Labrandi u Kariji, zatim italski kult „ćelave Venere“ ili bradate Afrodite na Kipru. Androgin je i bog Dionis koji, u jednom Eshilovom fragmentu (fragment 61), biva pozdravljen sledećim rečima: „Odakle dolaziš, mužu-ženo, koja ti je domovina? Kakvo ti je to odelo?“ Ali, kako primećuje Mirča Elijade, „u početku je Dionis bio zamišljan kao krupna, bradata figura, dvostruko moćna zbog svoje dvostruke prirode. Tek kasnije, u doba helenizma, umetnost ga je prikazivala kao efeminizovanog“ (Mirča Elijade: Mefistofeles i Androgin).
Mit o androginu, u tom polju antiteze, nesumnjivo je imao i „spoljašnu“, političku funkciju, kao odgovor poražene, matrijarhalne kulture na trijumf osvajača. Tu funkciju potvrđuje i izvorno prikazivanje figure Dionisa, s naglašenim atributima snage, navodno „dvostruko moćnog zbog svoje dvostruke prirode“. Istovremeno, on je i „unutrašnji“ izraz krize i odgovor na slabljenje matrijarhalnih kultura, verovatno izazvan ili podstaknut istim tim uzrokom.
U Platonovoj Gozbi, androgini mit iznosi komediograf Aristofan, što mu daje blago ironični i šaljivi prizvuk: Aristofan tu ne iznosi mišljenje samog Platona, kako bi to hteli njegovi pozni komentatori, već orfičke ideje. (Tu blagu ironiju potcrtavaju i reči koje Aristofan izgovara pre same besede: „strahujem za ono što mislim reći, ne da bih što šaljivo rekao – jer to bi bio dobitak i pravo polje moje Muze – nego da ne bih rekao što smešno“ (Platon: Gozba, HIII, 189 b). Međutim, matrijarhalno poreklo i inspiracija mita koga iznosi Aristofan i ovde je savršeno očigledno: „kao kolevka ovakvih orfičkih misli uzima se Vavilon. Među odlomcima vavilonske praistorije nahode se i takvi stavovi koji nepodeljeno sve (prvobitno jedinstvo matrijarhalnih kultova – prim. B. N.) označavaju kao ženu, koju Val raseca na dve polovine, nebo i zemlju...“ (Miloš N. Đurić: Napomene i objašnjenja za Platonovu Gozbu). Ženski princip je ovde primaran. Sveštenici Astartinog kulta bili su evnusi. U nekim mesopotamijskim kultovima i u misterijama Kibele, muškarci su se podvrgavali samokastraciji, čime se postizala željena „transformacija“ u ženski princip. U izvesnim kultovima na tlu Grčke, boginjama se prinosilo slomljeno oružje, dok su Amazonke uzimale u ruke svete hiperborejske sekire, simbol patrijarhalnih osvajača.
Drugim rečima, ne samo da je ovde težište na ženskom principu (a ne na jednakoj udaljenosti od dva pola), već se ženski princip u potpunosti poistovećuje sa samim Primordijalnim Jedinstvom, kao što mu se pripisuje i prokreativna moć: i u najstarijim (matrijarhalnim) teologijama pre-arijske Grčke ženska božanstva rađala su sama. Zemlja sama rađa zvezdanu noć, Hera sama rađa Hefesta i Tifeja, koji su isto tako htonska božanstva. Ali to nije posledica „Herine androginosti“ (M. Elijade), već pretpostavljene superiornosti ženskog principa kojem se, kako je već rečeno, pripisuje isključiva moć stvaranja, prokreacije. Sinovi se, tako, u matrijarhatu smatraju za „apatores“ (bez oca) i „unilaterales“ (rođeni samo s jedne, dakle ženske, strane).
Aristofan u svojoj besedi iznosi još jednu tvrdnju koja ukazuje na sekundarnost androginosti u odnosu na ženski princip. Naime, on kaže da je „muški rod prvobitno potekao od sunca, ženski od zemlje, a onaj u kome ima dela i jedan i drugi rod od meseca, jer i mesec ima dela i u jednom i u drugom rodu“ (Gozba XIV, 190, b). „Lunarni“ princip je međutim pozniji, a njegova funkcija je upravo premošćavanje nepremostivog: onog jaza koji deli matrijarhalno od patrijarhalnog, uransko od htonskog, Nebo od Zemlje.
U istoj verziji mita androgini se dovode u vezu sa pobunom Efijalta i Ota. Taj „napad na Nebo“ androgina, koji su „pokušali otvoriti put na nebo kako bi navalili na bogove“ (Platon), ukazuje da je pravi a skriveni cilj mita o androginosti upravo sam uranski princip. Zevs potom, braneći Olimp, raseca androgine, a uranski Apolon od njih pravi rodove, poništavajući dvopolnost; htonskom Hefestu je međutim data moć da rodove iznova „stapa i spaja“ u jedno.
„Ni Grk ni Jevrejin, ni muško ni žensko“
Uranskoj duhovnosti strana je ne samo androginija već i bilo kakva sakralizacija sfere seksualnosti (falusni kultovi nisu patrijarhalni, već plod matrijarhalne sakralizacije seksualnosti). Sakralizovano, u uranskoj duhovnosti, može biti ne ono „što nastaje i nestaje“, već samo ono što pripada „predelima svetlosti“ inteligibilnog sveta. Poreklo kulta Dionisa je orijentalno, a njegovo pozno širenje označava početak sumraka virilne duhovnosti helenskog sveta, kao što širenje motiva androginije karakteriše period rimske dekadencije. Imperator Heliogabal, transvestit koji ulazi u Rim jašući na magarcu okrenut naopačke, i koji u Rim uvodi falusni kult, u znaku totalne inverzije patrijarhalnih vrednosti, takođe je orijentalnog porekla. Mitovi o androginiji imaju nesumnjivo ne-indoevropsko poreklo kao što je njihovo značenje izrazito antipatrijarhalno.
Hrišćanska učenja i predanja iznova aktuelizuju motiv androginosti: tako je i sam biblijski Adam je prvobitno androgin, od koga Jahve, ili Jehova, iseca deo tela, da bi od njega stvorio ženu. Apostol Jovan smatra androginiju za znak duhovnog savršenstva. U Poslanici Galatima (3, 28) kaže se: „Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema muškoga roda ni ženskoga; jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu“ (prev. Vuk Stef. Karadžić) - što nije isprazna retorika već jasno obećanje povratka prvobitnoj androginosti ili prvobitnom jedinstvu, edenskom stanju Adama, pre stvaranja Eve.
Još su eksplicitnija razna gnostička i parahrišćanska učenja. U gnostičkom Jevanđelju po Tomi, samom Isusu se pripisuju sledeće reči: „Kad učinite da dvoje <budu> jedno (...) I kad muško i žensko spojite u jedno, da muško više ne bude muško, a žensko da ne bude žensko, tada ćete ući u Carstvo“. Prema Jevanđelju po Filipu, razdvajanje polova (stvaranjem Eve) izjednačuje se sa samim načelom smrti: „Hrist je došao da ponovo (...) ujedini to dvoje. Onima koji su umrli zato što su postojali u razdvojenosti, vratiće on život kad ih ponovo ujedini!“
Premda ovo nisu kanonska Jevanđelja, ona su jasno svedočanstvo o izvorima i o atmosferi u kojoj se razvijalo originlno hrišćanstvo: ono izrasta na talogu matrijarhalnih, uglavnom bliskoistočnih, kultova i učenja. Hrišćansko predanje o prvobitnoj Adamovoj androginosti daje osnovu za kasnija shvatanja kakvo je ono koje iznosi mistik Skot Eurigena, po kome je Hrist činom vaskrsenja postao androgin, ujedinjujući polove u sopstvenoj prirodi, jer više „nije bio ni muško ni žensko, iako se rodio i umro kao muško“. Tu hrišćansku reakuelizaciju i dalje možemo posmatrati u smislu pomenute istorijske „antiteze“ uranskog i htonskog, patrijarhalnog i matrijarhalnog. To je period slabljenja patrijarhalnog i revanša matrijarhalnog principa, svojevrsne antipatrijarhalne revolucije. Izvorno hrišćanstvo karakteriše izrazito htonski, matrijarhalni karakter, što će imati odlučnu ulogu u daljnjoj istoriji androginog simbola i ideologija matrijarhata.
Naknadna, srednjevekovna „korekcija“ prvobitnog hrišćanstva u pravcu patrijarhalnih vrednosti i sadržaja ipak ne uspeva da sasvim potisne ili zatomi ove otvoreno matrijarhalne sadržaje. Ispod prividno patrijarhalnog toka, hrišćanstvo u stvari postaje „mešovita“ religija, u kojoj paralelno opstaju eminentno matrijarhalni sadržaji, koji čas čine njegov podzemni i manje-više prikriveni tok, a čas, u eshatološkim tenzijama, izbijaju na površinu, u učenjima koja su na granici dogme i jeresi. Simboli, učenja, doktrine i ideologije projektuju se na „polje antiteze“ dva principa i, budeći drevne htonske sadržaje i arhetipove, stvaraju istoriju njihove neprekidne borbe.
Hermetički Androgin
I alhemijska učenja čine jedan od „podzemnih“ tokova kojim se tokom Srednjeg veka prenose matrijarhalni sadržaji. Jedno od imena „filozofskog kamena“ bilo je Rebis (doslovno: „dve stvari“), dvostruko biće ili hermetički androgin. On se rodio posle sjedinjenja Sunca i Meseca, ili, u alhemijskim terminima, posle sjedinjenja Sumpora i Žive. Androginu doktrinu, uostalom, sadrži već jedan od temeljnih i najranijih alhemijskih spisa, Corpus Hermeticum, prema kome Bog poseduje oba pola i, ispunjen njihovom plodnošću, rađa sve ono što želi da rodi:
– Šta? Kažeš da Bog ima dva pola, o Trismegiste?
– Da, Asklepije, i ne samo Bog, već sva životinjska i biljna stvorenja...
Alhemijskim učenjima inspiriše se i Jakob Beme preuzimajući od alhemičara čak i njihovu terminologiju (to će biti slučaj i sa mnogim kasnijim autorima koji su varirali mit o androginu). Jakobu Bemeu dugujemo i jednu poznu varijaciju biblijskog mita o primordijalnoj androginosti. Prema ovom mistiku, Adamov pad je posledica sna u kome je pao u prirodu te se, samim tim, degradirao u zemaljsko biće. Potom pada u požudu posmatrajući životinje kako se pare a Bog mu podaruje pol, čime počinje razdvojenost polova. To „rascepljenje“ androgina Beme poredi s Hristovim raspećem.
Mit o androginu u stvari čini bitan sastavni element brojnih ezoterijskih tradicija: od alhemije do kabalistike, od rozenkrojcerskih učenja do gnoze operativne masonerije. Treba primetiti da su sve ove tradicije tesno povezane, i to ne samo doktrinarno, te da sve one izviru iz istog, htonskog kompleksa verovanja, deleći često i iste ili srodne sadržaje.
Mit o androginu je eshatološki. Bespolnost, ili dvopolnost, navodno je obeležje prvobitnog, rajskog stanja, i ona će biti obnovljena čovekovom reintegracijom u Primordijalno Jedinstvo, čime se konačno prevazilazi svaki dualizam. Njegovo spajanje s milenarističkim i hilijastičkim tradicijama (čiji je deo i originalno hrišćanstvo) događa se, na primer, u delima Ritera, koji je usvojio đoakinsku ideju tripartitne istorije. Prvi deo istorije je, prema Riteru, onaj u kome je „Evu rodio muškarac, bez pomoći žene“; u drugom, „Hrista rađa žena bez pomoći muškarca“, da bi u trećem, konačnom i supremnom, androgina rodilo oboje, „i suprug i supruga, koji će se spojiti u jednom i jednakom sjaju“.
Androgina utopija: putevi sekularizcije Androgina
Nemački romantizam karakteriše upravo sinkretizam svih ovih tradicija, ali taj sinkretizam uopšte nije proizvoljan budući da sve one, kako smo već ukazali, potiču iz istih ishodišta. U traktatu O Diotimi Fridriha Šlegela, izostaje upravo ova eshatološka dimenzija, tako da njegovo delo više ne spada u domen ezoterijske misli već u oblast utopije. Šlegel u njemu odbacuje postojeće običaje i metode vaspitanja, u kojima vidi pravi uzrok podele na polove, predlažući vaspitanje koje bi prevazišlo ovu podelu, do željene androginosti.
U oživljavanju motiva androginosti tokom nemačkog romantizma, potom dekadentizma HIH veka, treba prepoznati iste, ezoterijske uticaje: alhemijske kao u slučaju Ritera, te rozenkrojcrske i masonske, na koje se autori katkad i ekspilicitno pozivaju. Peladan, čije se interpretacije androginog mita kreću u rasponu od bizarnog do komičnog, bio je osnivač jednog paramasonskog reda, čije je ime „Kabalistički red ružinog krsta“. Balzak se u Serafiti insnpirisao učenjem Svedenborga. Ali se motiv androginosti jednako javlja ne samo u (para)hrišćanskoj mistici, već i u hrišćanskoj teologiji, od katoličkog teologa Kepgena (Gnoza hrišćanstva), koji u Hristu, vernicima i sveštenstvu prepoznaje androgine entitete, sve do pravoslavne, eshatološke misli Berđajeva, koja vaskrsnuće čoveka dovodi u vezu sa „transfiguracijom seksualnosti“ i „otkrovenjem nebeske androginosti“.
Razvoj simbola androgina, kako opaža Mirča Elijade, označava putanju postepene degradacije simbola: od metafizičkog koncepta ništenja i „izmirenja suprotnosti“, preko simbola duhovne i egzistencijalne punoće, sve do idolatrije pukog hermafroditizma, sa „izobiljem erotskih mogućnosti“, te, na samom dnu, „morbidnog, satanskog hermafroditizma Alistera Kroulija“ i engleske dekadencije. „Kod dekadentnih pisaca, androgin je shvaćen samo kao hermafrodit u kojem oba pola uporedo postoje (...) Ali dekadentni pisci nisu znali da je hermafrodit u antici predstavljao idealnu situaciju, koju su ljudi nastojali da ostvare putem obreda; međutim, ako je neko dete pokazivalo znake hermafroditizma, ubijali su ga njegovi sopstveni roditelji“ (M. Elijade).
Simbol androginosti se učestalo javlja i u delima umetnosti HH veka u kome je, uprkos sekularizaciji, ezoterijsko značenje ipak relativno očuvano. Pomenimo rad Marsela Dišana u kome je ovaj umetnik „transformisao“ Leonardovu Mona Lizu, docrtavajući joj bradu i brkove, te fotografiju Mena Reja koja predstavlja samog Dišana, travestiranog u ženu, koja svojim naslovom evocira ezoterijsku „mističnu ružu“. Andre Breton govori o „neophodnosti rekonstrukcije Primordijalnog Androgina“ kao o bitnom cilju nadrealističkog pokreta. Nema sumnje da je ova retorika pozajmljena iz ezoterijske i tradicije hrišćanskog misticizma, ali je isto tako nesumnjivo da je upravo nadrealističko prepuštanje strujama i tokovima „podsvesti“ širom otvorilo brane prastarim arhetipovima matrijarhalne, telurske religioznosti.
Kao i mnogi drugi eshatološki motivi, androgini simbol sledi isti pravac sekularizacije, koja eshatološke simbole prevodi u prostorne i utopijske, tako da je danas moguće govoriti i o „androginoj utopiji“. Prostor androgine utopije je prostor samog ljudskog tela. Tu spadaju i naučna predviđanja daljeg toka ljudske evolucije u pravcu „trećeg pola“, ili „evoluiranja“ muškog tela u žensko. Ali tu se gubi originalni sakralni sadržaj matrijarhalne duhovnosti u kome androgin simboliše sam „prvobitni totalitet“, stanje pre stvaranja, pre i posle svake diferencijacije, pre i posle svakog dualizma.
Prometejski moment androginije
Sakralni cilj androginosti je coincidentia oppositorum (Nikola Kuzanski), koja je izraz potrebe za prevazilaženjem dualnosti i totalizacijom (rasutih) delova. Ona je i izraz nedovoljnosti i nedostatnosti samog čoveka, te, po rečima Mirče Elijade, izraz njegovog „nezadovoljstva sopstvenom datom situacijom, onim što se naziva položajem čoveka u svetu“:
„Čovek se oseća rastrzanim i podvojenim. Teško mu je da potpuno pronikne prirodu te podvojenosti, jer se ponekad oseća odvojenim od `nečeg` moćnog, potpuno drukčijeg od sebe, a nekad se pak oseća odvojenim od jednog vanvremenog `stanja` koje nije kadar da definiše (...)“ (M. Elijade: Mefistofeles i Androgin).
Ali ta nepotpunost i nezadovoljstvo sobom i sopstvenim položajem u svetu može biti samo nedostatnost i nezadovoljstvo matrijarhalnog, htonskog čoveka, a ne i čoveka patrijarhalne, uranske duhovnosti, jer je njegovo mesto upravo središnje: on stoji u centru i poseduje sopstveni centar, što ga čini i celovitim i samodovoljnim. On stoji tačno u središtu sveta, kao most između Boga (bogova) i stvorenog (prirode), između infinitnog i infinitezimalnog, inkarnirajući i prosijavajući same uranske principe Svetlosti i Reda. On nije nešto različito od bogova pa prema tome ne može biti ni „nedostatan“, „rastrzan ni podvojen“. U Brhadaranyaka-upanisad (I, 4, 10), kaže se: „(...) onaj koji tako poznaje: `Ja sam brahman` – taj je Sve, i ni sami bogovi mu to ne mogu onemogućiti, pošto on poznaje sebe (atman) njih samih. Onaj koji obožava neko božanstvo, smatrajući da je ono različito od sebe, (od atman), (govoreći): `Drugo je Bog, drugo sam ja` – taj ne zna. Za bogove, on je kao životinja. Kao što se od bezbrojnih životinja hrane ljudi, tako se (takvim) ljudima hrane bogovi.“ Red i Svetlost koje suočava u stvorenom istovremeno je i odraz onog Reda i one Svetlosti koji su unutrašnji sadržaji samog čoveka a koji se u prirodi, (delu Tvorca), odražavaju kao u ogledalu.
Androgini simbol izraz je težnje da se pomenuta unutrašnja nedostatnost i podvojenost matrijarhalnog čoveka prevaziđe, i to integrisanjem navodno superiornog, ženskog prncipa, od koga je čovek, bilo sopstvenom greškom („grehom“ ili padom), bilo voljom bogova, ostao trajno odvojen. (U svim mitovima o androginu, ponovimo, težište nije na nekakvoj pretpostavljenoj sredini između dva pola, već upravo na ženskom principu.) Ali to predstavlja iskoračenje iz prirodnog reda, napad na utvrđeni poredak, ili, kako kaže Platonov Aristofan, „napad na same bogove“. To je ono što Julijus Evola, u svojoj Metafizici seksa, naziva „prometejskim momentom“ androginije. Zevs potom raseca androgine na polovine, a Apolon vraća utvrđeni red u kosmos, iznova ustrojavajući muški i ženski rod. Nije slučajno što takva uloga ponovnog dovođenja u red pripada upravo uranskom Apolonu: samodovoljnom i apsolutnom, te rođenom bez majke.
Upravo pomenuti „prometejski momenat“ nam otkriva još jednu suštinsku razliku između uranske i htonske duhovnosti. Uranskom junaku Heraklu „zapada isti cilj koji teže da postignu Titani“. Međutim, za razliku od Titana, Herakle ga i ostvaruje, što mu donosi besmrtnost, ali on ga ne „ostvaruje kao prekršilac dužnosti, već kao saveznik Olimpijaca“ (J. Evola). Drugim rečima, ovde nije u pitanju sam cilj već jedino put njegovog ostvarenja: Herakle osvaja besmrtnost i mesto na Olimpu te postaje ravan bogovima, ničim ne kršeći poredak koji je inherentan Kosmosu.
Sličnu, ili još težu grešku od one koju su počinili Titani i androgini, čini Prometej, koji između olimpskog (uranskog, nebeskog) i ljudskog (dakle: htonskog, zemaljskog) bira puko ljudsko, zatvarajući samom sebi put transcendiranja ljudskog ka božanskom. „Umesto olimpskog principa `jeste` bića, on traži `novo`, prevrtljiv, prepreden, lukav i podao; on hoće da prevari Olimp. No, njegova prevara izaziva smeh Olimpa, donosi bedu ljudskom rodu, a njegovo mesto zauzima glupi brat, Epimetej“ (D. Kalajić: Mapa (anti)utopija). Posledica tog prekršaja poretka je kazna kojom ga kažnjava sam Zevs.
Moderni Androgin
Androgin ostaje eminentni simbol savremenog doba, bez obzira na činjenicu što ogromna većina ljudi uopšte nije svesna njegovog dubokog značenja. Štaviše, snaga tog arhetipa i ne leži u razumevanju i svesti, već, upravo obrnuto, u njegovoj dubokoj ukorenjenosti u arhaičnim strukturama „kolektivno nesvesnog“. „Arhaičnost“ tu ne označava nikakav hendikep već snagu arhetipa. Naravno, treba imati na umu da se ta snaga ispoljava samo kroz odgovarajuću, htonsku psihologiju a da je njegova moć nad uranskom psihologijom ništavna. Ali uransku psihologiju mogu da poseduju samo elite, senzibilitet mase je telurički, matrijarhalni, htonski.
Polja ispoljavanja ovog simbola danas su praktično beskrajna: od popularne kulture do sfera „elitne“ umetnosti, od savremene nauke do savremene ezoterije, odražavajući istinu da je moderna kultura ustvari odavno matrijarhalna, u potpunosti prožeta njenim simbolima i figurama. Među tim simbolima, simbolu androgina u našem vremenu pripada središnje mesto. Degradiranost simbola, o kojoj govori Elijade, tu nije prepreka nego preduslov masovne rasprostranjenosti. Nesposobnost modernog čoveka da androginiju shvati drugačije sem kao fizički hermafroditizam samo je deo njegove opšte nesposobnosti da se uzdigne iznad kategorija pojavnog, da privileguje kategorije inteligibilnog naspram kategorija senzibilnog sveta.
Androgina je, u svojoj osnovi, i ideologija „jednakosti muškog i ženskog pola“. Isto važi i za homoseksualizam, kao i mekuštvo savremenog muškarca koji, sve češće, srozavajući svoje težište na puku seksualnu ravan, na sferu erotskog, ispoveda sopstvenu „senzualnost“. Nasuprot tome, manifestacije istinske virilnosti i, posledično, istinske ženstvenosti, u modernoj kulturi postaju krajnja retkost, limitni slučaj. Činjenica da se razlike između polova smanjuju čak i na poslednjoj, fizičkoj i anatomskoj ravni, navela je mnoge na zaključak da će „čovek budućnosti biti biseksualan“ (Umberto Veronezi). U stvari, ovo predviđanje je već realizovano budući da danas velika većina muškaraca i žena već žive, misle, izgledaju pa i sanjaju kao hermafroditi.
Uostalom, kako je već rečeno, za nas simbol androgina i nema eminentno metafizički smisao i značaj kakav pripada, recimo, muškom i ženskom principu, ili arhetipovima Apsolutnog muškarca i Apsolutne žene. Njegov značaj se pretežno iscrpljuje u drugim, i mnogo nižim oblastima nego što je to sfera metafizičkog. To su oni „mutni pokreti“ htonske duše koji rađaju utopijske strasti, tenzije i očekivanja. To je i oblast istorije, njenih pokreta i kontigencija.
Boris Nad
KOMENTARI