ODIN
Jednom će ukleti brod sačinjen od noktiju
mrtvih pomračiti svet.
Prethodiće mu duga trogodišnja zima, zavijanje
vuka, kukurek tri crvena petla kao i mnogi drugi, jednako opominjući znaci. Dok
se uspinje na svoj Vazdušni tron – jednu neizmerno visoku kulu koja nadvisuje
sve što su ikad sazdali bogovi ili ljudi – Odin ga svako veče posmatra kako
raste.
Do tada, međutim, sve dok ne kucne taj čas,
Odin će svakog jutra, sa vrha svoje kule, s radošću posmatrati svet,
nepregledne zemlje divova i ljudi, videći zemlju kako svetluca pod prvim
jutarnjim suncem.
I tada na Odinove ispružene ruke sleću dve
ptice, dva gavrana; ime prvog je Misao, ime drugog je Sećanje.
Zemlja je sada zelena i plodna, ali nije uvek
bilo tako. Da bi ova zemlja postala dobrim zavičajem za ljude, trebalo je
izvojevati mnoge teške borbe sa stenovitim džinovima. Lepota sveta je
propadljiva. Nastupiće vreme kada će sve to nestati u vatri. Najaviće ga
Hejmdal, čuvar mosta koji povezuje nebo i zemlju, jedanput snažno dunuvši u
svoj rog.
Biće to kad se probudi džinovska zmija
Midgard, zelena kao more, od čijeg će moćnog pokreta zadrhtati svet. Biće to na
dan kad se most Bifrost, uz stravičnu huku, sruši pod teretom nebeskih vojski.
Biće to onog dana kad nebeski vukovi proždru Mesec i Sunce, i kad gusta
pomrčina preplavi svet, a Odin i Tor, i mnogi drugi bogovi, padnu u
neravnopravnoj borbi.
Borba će biti svirepa ali kratka. Ishod te
bitke na kraju sveta već je unapred odlučen. Bogovi, a i svi ljudi koji će se
boriti na njihovoj strani – svi oni koji su se ikad hrabro borili na ovoj
zemlji – ne mogu ga promeniti. I ma koliko se ovog puta hrabro borili, crni
Surtus Loe, koji će u bici jahati ispred sinova Muspela, ipak će na kraju
zapaliti zemlju svojim mačem sjajnijim od sunca, plamen će buknuti na sve
četiri strane sveta. Jedna za drugom, zvezde će zgasnuti. Zemlja će na koncu
ipak potonuti u Okean, Nebiće će odneti pobedu nad Bićem. Biće to najslavnija i
najteža bitka koja će se voditi od postanka sveta, bitka u kojoj se od bogova i
ljudi ne zahteva pobeda, ništa više već samo da svoju dužnost, ne obazirući se
na ishod, ispune do samog kraja.
Odin to zna. (On poznaje tajnu runa.) On zna i
da će, ne otrpevši uvredu, jednog dana ipak baciti svoje koplje, što će doneti
smrt mnogim, pa i njegovom sinu, a time će ujedno otpočeti koban lanac događaja
koji mi znamo kao ”Sumrak bogova”. Odin zna i da će on prvi stradati u toj
borbi, progutan, proždran od čudovišnog vuka Fenrira. On to zna jer je devet
dana i devet noći okrenut naglavce visio nad bezdanom, obešen o koren velikog
jasena, i jer je žrtvovao sopstveno oko da bi pio iz Mimirovog izvora, Izvora sećanja.
Odin je na to
spreman. Kad bude kucnuo čas, on neće, poput lakomislenog Freja, zažaliti za
svojim izgubljenim mačem. Na dan neopisivog sumraka on će odvažno stupiti na
bojno polje, predvodeći Ajnheriare (biće mu čak draga njihova svađa). Pokazavši
najzad svoje lice pod zlatnim šlemom, neće oklevati da smrti pogleda pravo u
oči.
Kada, posle svega, na zemlji – zemlji
vaskrsloj poput proleća – prvi ljudi izađu iz Šume sećanja, preživeli Asi će se
sećati njegovih dela i setiće se Odinovih magičnih runa.
Treba primetiti
da je, sa stanovišta mita, činjenica da mi danas više ne posedujemo
odgovarajući ključ za misteriju runa ne samo očekivana, već i zakonomerna.
Znanje je sećanje. Sećanje na Fimbultirove zlatne rune, znanje Zlatnog doba,
obnoviće se u vatri sloma a potom i vaskrsnuća božanskih i ljudskih moći, u
vatri u kojoj će se obnoviti i čitav kosmos.
Boris Nad
KOMENTARI