MITSKA AMERIKA
Istorijski događaji ne objašnjavaju se jedino putem svesnih namera njihovih protagonista. Takođe ne ni isključivo putem njihovih ličnih svojstava i osobina, premda, naravno, nije nimalo beznačajna psihološka struktura nekog važnog istorijskog aktera, njegove idejne ili filozofske dispozicije.
Sem faktora čisto kvantitativnih i merljivih (ekonomskih, socioloških, itd), na istorijske događaje odvajkada utiču i daleko suptilniji modaliteti realnosti, ne manje stvarni ako se tiču kvaliteta a ne kvantiteta, i ako izmiču fizičkom opažanju. (Sve to, uostalom, u potpunosti važi i za mnoge druge sfere ljudske delatnosti koje su daleko više ordinarne od sfere politike.) Ne jednom, neka „apstraktna“ ideja, koncept ili mit zapečatili su sudbinu čitavog naroda ili civilizacije (primer Inka koji su u španskim konkvistadorima „prepoznali“ Bele bogove). I same političke ideologije, najzad, pripadaju sasvim osobenoj realnosti koja je u velikoj meri nezavisna od bilo kojeg pojedinca. (Štaviše, one su često u stanju da sebi u celini potčine, da „apsorbuju“ neku konkretnu individuu.)
Na još dubljem nivou, političke realnosti ukorenjuju se u nesvesnom, u zaboravljenim i duboko potisnutim arhetipovima. Međutim, aktiviranje tih arhetipova – po pravilu naglo i neočekivano – može da isprovocira eruptivne provale neslućenih, u dubine kolektivno nesvesnog zapretenih energija, kako pojedinaca, tako i čitavih naroda, i to tim pre ukoliko ovi arhetipovi više izmiču svesti. Primer takve, iznenadne provale daje nam Nemačka u doba nacional-socijalizma. Pojedinačna istraživanja
metafizike istorije sugerisala su da je ovom prilikom, najpre kroz lik nemačkog vođe, došlo do buđenja arhetipa Votana, drevnog paganskog božanstva starih Germana (naravno, u svom izobličenom, patološkom vidu, što je posledica predugog i veštačkog potiskivanja).
Zaključimo, međutim, da se upravo iz tih razloga svaka relevantna politička analiza ne ograničava samo na striktno racionalne i empirijske momente. Naprotiv: ona mora da teži tome da jedan politički fenomen obuhvati u njegovoj ukupnosti, uzimajući uvek u obzir i faktore duhovne, religijske, filozofske, dubinsko-psihološke ili simboličko-geografske.
Tajna američkog prestiža
Amerika danas predstavlja prvorazredan geopolitički faktor. Ona je i model kome se danas, hotimično ili ne, saobražava svako moderno društvo, postajući u stvari sve više paradigmom same modernosti. To je tajna američkog prestiža. Ali, iza privida ultramodernog i ultraracionalnog društva, orijentisanog isključivo na suvi pragmatizam, u kome se sve podređuje „biznisu“ i ekonomiji, i njihovom besomučnom aktivizmu, ipak se naziru i obrisi jednog bezmalo mitskog kontinenta. Njegova slika deluje skoro magnetskom snagom i malo koga ostavlja ravnodušnim, izazivajući čas odbojnost a čas želju za podražavanjem, u đavolskim krugovima amerikanizma i antiamerikanizma. Ovaj se paradoks naprosto ne da racionalno objasniti.
Mit o Americi
Mit o Americi ili „mitska Amerika“ doista postoji. Na najelementarnijem nivou, ta je činjenica dostupna gotovo svakom stanovniku planete, i to najpre kao jedno, još uvek maglovito i nejasno, osećanje. Ali, od slučaja do slučaja, ona se konkretizuje i postaje očigledna: u njenim simbolima i „ikonama“, na celuloidnim platnima, u profilima gradova i u ogromnim praznim prostorima „Novog sveta“. Svest o tome nalazi svoj izraz u „mitovima“ i čudnoj ideologiji ove zemlje. U pojedinim poglavljima ove knjige već je bilo reči o poistovećivanju Amerike sa postapokaliptičnim „Novim Jerusalimom“, „Novom zemljom“ Apokalipse, koje pronalazi svoje utemeljenje u ekstremnim formama protestanske (puritanske) religioznosti. U ovom poglavlju još jednom ćemo se osvrnuti na manje eksplicitnu ali ništa manje značajnu jednačinu koja glasi: Amerika jednako mitska Atlantida. Tom nesvesnom kompleksu, kojeg budi kod ostalih naroda, Amerika duguje jedan znatan deo svog današnjeg prestiža i sjaja.
Amerika ili Atlantida?
Dovođenje u vezu Amerike s nestalom Atlantidom je prirodno, pa čak i neizbežno – i odvija se kako na nesvesnom, tako i na svesnom nivou, bilo kod samih Amerikanaca, bilo kod naroda koji se potčinjavaju novim kolonizatorima sa Zapada. O tome, konačno, svedoči i lakoća s kojom se ukorenjuju termini koji, u suprotnom, ne bi imali naročito mnogo smisla, kao što su „Atlantska zajednica“ – sinonim za „Evroameriku“, „evroatlantske integracije“ ili samo ime Severnoatlantskog vojnog saveza. Nadalje, „atlantizam“ je opšteusvojena oznaka za geopolitičke doktrine koje slede savremene SAD – nekoć Britanska imperija. Takođe, „atlantizam“ je i oznaka za „imperijalni“ mentalitet, psiho-ideologiju talasokratskih, merkantilističkih i kolonijalnih
sila koje se, još od najranijih vremena, vezuju za Atlantski okean. Od Atlantika do Atlantide, međutim, na simboličkoj ravni, deli nas samo jedan korak jer je severni deo ovog okeana upravo prostor mitske Atlantide.
Simboličko poistovećivanje je nesumnjivo premda, naravno, Amerika nije drevna Atlantida (zapadni paleokontinent) nego kontinent koji se, još u protoistorijsko doba, morao nalaziti zapadno od nje. Niti su današnji Amerikanci oni mitski Atlanti o kojima govori Platon. Opis koji nam daje grčki filozof je u tom pogledu savršeno precizan: on govori i o „kopnu nasuprot ostrvima koje je okruživalo more“, kopnu u kome je moguće prepoznati samo američki kontinent, zapadno od atlantidskog ostrva.
Mit o Atlantidi
Podsetimo se, u najosnovnijim crtama, mita o Atlantidi, koja se, prema predanju, u davna protoistorijska vremena, nalazila negde u Severnom Atlantiku, zapadno od Heraklovih stubova, danas Gibraltarskog tesnaca. Uzevši grubo, Atlantida je potonula pre nekih desetak hiljada godina, u nekoj vrsti geološke kataklizme koja je zadesila ondašnje čovečanstvo. Jedno od najpoznatijih svedočanstava o tome ostavio je već pomenuti Platon koji nam, u svom Timeju iKritiji, prenosi ono što je njegov učitelj Sokrat saznao od grčkog mudraca Solona a ovaj, opet, od nekog egipatskog sveštenika.
Sažimajući Platonov izveštaj, podvucimo sledeće: ti su mitski Atlanti zapravo bili nosioci jedne duhovne, superiorne civilizacije. Pomorci prispeli sa ostrva na zapadu, na kome su živeli u neuporedivom blagostanju, oni su ujedno i prvi kolonizatori Evrope. Kataklizma koja ih je zadesila – usled „Božjeg gneva“ – u stvari je posledica duhovne katastrofe: „Bog nad bogovima, Zevs (…)“, lakonski zaključuje Platon, „odluči se da ih kazni…“
Od mnogobrojne potonje literature posvećene Atlantidi, koja danas obuhvata na desetine hiljada bibliografskih jedinica, spomenimo i danas već klasično delo Ota Muka koji je ovom mitu pribavio i izvesnu naučnu argumentaciju. Ovaj autor, naime (i ne samo on), mitske Atlante identifikuje sa kromanjonskim čovekom, nosiocem pomorstva i zemljoradnje, čija se kolonizacija takođe odvija u smeru severozapad – jugoistok.
To je najstariji i ujedno najpotpuniji izveštaj o nestaloj civilizaciji. Inače, Platonov izveštaj, nevelik po svom obimu, obiluje minucioznim a često i neverovatno preciznim detaljima iz života Atlantiđana, i u odnosu na njega svi kasniji izveštaji imaju samo drugostepeni značaj. (Neretko, oni se svode na puko ponavljanje onog što nam je prethodno već saopštio Platon ili su naprosto dokaz o plodnoj imaginaciji autora).
Amerika – nosilac atlantidskog blagostanja
Ali, nas ovde slabo interesuje doslovna istinitost atlantidskog mita. (U principu, mitovi su višeznačni i moguće ih je tumačiti, „dešifrovati“ u najrazličitijim ključevima, od onog najvišeg, koji se odnosi na duhovne realnosti, sve do najprizemnijeg, „naturalističkog“). Ovde nas u prvom redu zanima istinitost na nivou kolektivno nesvesnog i njegovih arhetipova. Uopšte uzev, izgleda da je ovaj mit, i to kod mnogih naroda, veoma duboko ukorenjen u strukture nesvesnog. O tome, uostalom,
jasno govori već i sama njegova popularnost, činjenica da Atlantida uvek iznova vaskrsava, čak i onda kada se čini da je sasvim zaboravljena. (Do te mere da je, u pojedinim istorijskim periodima kakvi su i nekoliko proteklih decenija, sasvim opravdano govoriti o pravoj „atlantomaniji“.)
Paralele Amerika – Atlantida nameću se same od sebe. Amerika je nosilac atlantidskog blagostanja, koje ističe Platonov mit (u predanju se ističe da je prevashodno reč o duhovnom blagostanju). Ona je isto tako i nosilac jedne „superiorne“ civilizacije; Amerikanci su takođe pomorci i kolonizatori Evrope, prispeli sa „ostrva“ na Zapadu, itd. Kroz Ameriku je dakle, u krajnjem, vaskrsao jedan odavno mrtvi, pod talasima okeana iščezli svet, prizivajući u svest apokaliptički motiv „vaskrsenja mrtvih“. Tu je i simbolika vode (mora, okeana): u svom negativnom aspektu, simbol smrti, haosa, Ne-bića. (U pozitivnom: regeneracije, „očišćenja od greha“.) To se, najzad, dobro slaže i sa simbolizmom samog Zapada koji je, u mnogim i raznovrsnim tradicijama, ne samo „prokleta strana sveta“, već i „zemlja mrtvih“, ono „carstvo senki“ na zapadu ka kome se zapućuju duše posle smrti.
Međutim, Amerika je lažno i parodično ovaploćenje atlantidskog mita, u kome se više, duhovne realnosti sistematski tumače i zamenjuju nižim, materijalnim: rajsko blagostanje Atlantide, njeno istinsko Zlatno doba, materijalnim bogatstvom Amerike, kao što se pretpostavljena superiornost spram „ostatka sveta“ ispoljava kroz blagodati potrošačke i tehnološke civilizacije. Tako se superiorni atlantidski kolonizatori, koji donose svetlost jedne duhovne civilizacije, pretvaraju u kolonizatore-porobljivače, izaslanike izrazito materijalističke civilizacije, koji nastupaju pod grotesknim znamenjima Miki Mausa, koka-kole i Mekdonaldsa.
Od eshatologije do utopije
Novi Jerusalim i nova Atlantida – u oba slučaja, reč je o arhetipovima rajskog blagostanja. Ono, međutim, može da usledi samo posle Kraja Sveta. Raj, Novo ili Zlatno doba leže s one strane istorije i pripadaju početku novog ciklusa vremena ili, u hrišćanskoj eshatologiji, vremenu posle Drugog dolaska Hristovog.
To su, takođe, u jedno kasno doba Evrope, i omiljeni prostori utopijskih projekcija, imaginarni prostori, razume se, kao u slučaju Nove Atlantide Frensisa Bekona, za razliku od Amerike koja to postaje na sasvim konkretan način, ubrzo po otkriću ovog kontinenta. Amerika se, dakle, veoma brzo pretvara u prostor realizovanja utopija. Eshatologija biva svedena na skromnu meru utopije, kao posledica sekularizacije (u stvari, parodiranja) jedne, u samoj svojoj osnovi, religijske ideje.
Tako su prvi pokušaj uspostavljanja jedne utopije na tlu Amerike („Božjeg grada“ na zemlji) izveli još njegovi puritanski i masonski „očevi osnivači“. Na američkom tlu ponikle su i prve komunističke kolonije, kakva je, recimo, bila Ikarija, podignuta 1848. u močvarama Misurija. Tako, već od najranijih vremena njene istorije, važi da je „istorija Amerike zaista i istorija jednog sna utopije“ (D. Kalajić, Mapa antiutopija). Utopija je, međutim, parodija eshatologije, što je zakonomerno uvek kada se superiorno objašnjava inferiornim, kada se „onostrano“ pretvara u ovozemaljsko.
Amerika „Nova zemlja“ Apokalipse
Lažna Atlantida i lažni Jerusalim se na naročito „srećan“ način spajaju u američkoj sinkretističkoj praznoverici, pseudoreligiji „Novog doba“ (New Age), čiji nam mesije i proroci upućuju sledeću poruku: Novo Doba, Zlatno Doba, Era Vodolije… već su započeli. Na tlu Amerike, naravno. Amerika nije samo spasla svet od istorije i njenog beznađa (kojoj Amerikanci inače odriču svaku vrednost), okončavši je, budući da je Amerika u posedu njenog smisla – već je baš Amerika, kao što su to verovali i njeni „očevi osnivači“, ona „Nova zemlja“ Otkrovenja Svetog Jovana Bogoslova. (I, baš kao što uzimanjem hostije i vina hrišćani učestvuju u misteriji Hristove žrtve, učešće u njenim misterijama omogućava konzumacija koka-kole i fast food iz Mekdonaldsovih restorana).
Zanimljivo je, međutim, da je ovu ideju izrekao sam Kristofor Kolumbo, prva doista mitska ličnost „Novog sveta“, njegov mitski otkrivač: „Bog me je učinio vesnikom Novog neba i Nove zemlje, u kojoj se govori o Apokalipsi sv. Jovana (…) On mi je pokazao mesto gde da ih nađem“.
Amerika – „Carstvo Antihrista“
Regresijom na starozavetni mentalitet (Amerikanci su, poput drevnog Izrailja, „izabrani narod“, a Amerika je, u svesti prvih doseljenika, dobrovoljnih izgnanika iz Evrope – „Egipta“, njihova „Obećana zemlja“, „Novi Kanan“), potom transponovanjem religijskog mentaliteta u laički i prevođenjem eshatoloških termina u prostorne i utopijske – Amerika se, naravno, nije odrekla svojih mesijanskih pretenzija. Zapravo, izgleda da mesijanske ambicije ovog srećnog „ostrva Utopije“ rastu u pravoj srazmeri sa sekularizacijom i dehristijanizacijom „Novog sveta“, dostižući danas već groteskne razmere.
S jedne strane, procesi sekularizacije i dehristijanizacije koji se u Americi, izgleda, odvijaju brže i radikalnije nego u bilo kom drugom delu sveta, i sa druge, činjenica da je Amerika i danas utopijski prostor, i to možda danas više nego ikad pre, dovode do jednog paradoksalnog ishoda. Dugi niz utopija zaključuje savremeni „Novi svetski poredak“ (koji, kroz usta jednog Fukujame, takođe predviđa „kraj istorije“) – „poredak“ koji je, u mnogim svojim aspektima, ne samo radikalno antihrišćanski već i antitradicijski uopšte. To daje za pravo onima koji u današnjoj Americi prepoznaju „carstvo Antihrista“ ili barem tvorevine koja mu se, među svim onim koje poznaje ljudska istorija, najviše približila. Tim motivom, koji sve više stiče uporište, ne samo u svesti ne-Amerikanaca, nego i same hrišćanske Amerike – i koji će, po našem mišljenju, naglo dobijati na značaju u neposrednoj budućnosti – ujedno završavamo ovu kratku ekskurziju po prostorima mitske, „onostrane“ Amerike.
Boris Nad
Napomena: Mitsku Ameriku i ‘‘Blagovest’‘ Amerike autor je objavio u knjizi Povratak mita, izdanje Niškog kulturnog centra (Biblioteka Almagest, knj. 5), 2010
KOMENTARI