SAKRALNA ISTORIJA
Istorija ima svoju sakralnu logiku. Na sličan način kao što postoji sveštena
geografija, koja geografske datosti posmatra ne kao „mrtve“ ili „materijalne“ fenomene i realije, nego kao
jedan Sveti tekst
(ispisan naročitim znacima), moguće je govoriti i o sakralnoj istoriji.
Istorija nije samo „materijalna“, ona je i projavljivanje „natprirodnog“,
nevidljivog, Svetog, unutar zemaljske
realnosti. Događaji koji se odvijaju u vremenu imaju svoju simboličku vrednost;
i istorija nije ništa drugo do odražavanje tog superiornog poretka.
Štaviše, ona je u celosti sakralna jer
se unutar nje, čak i ono što u njoj nije sakralno, već samo ljudsko (ili čak
podljudsko ili demonsko), u potpunosti podvrgava sakralnoj logici. Istorijom
upravlja Proviđenje. Ako je Bog
svemoćan, čitava istorija posledica je njegove volje. Ali čak i u tom slučaju,
postoje, samom Božjom voljom zadata, neizbežna
ograničenja. Na prvom mestu to je sloboda čoveka koji može da se opredeli bilo
za „Dobro“ – to je njen sakralni princip – bilo za „Zlo“ – koji je
njegova direktna negacija. Iz tog proističe da je princip „Zla“ njen aktivni
pokretač. Istorija je negacija Svetog
i njegovo ponovno potvrđivanje. Isto to može se preneti i na lični plan:
ljudski život odvija se između ta dva pola, sakralnog,
i njegove potpune i radikalne negacije, demonskog.
Na planu individualne egzistencije, njegov zadatak je, ne živeti „slobodan od greha“, već upravo postići obogotvorenje:
postati sličan ili čak ravan Bogu, i time prevazići čisto ljudsku egzistenciju.
Izgnanstvo iz Raja, ubistvo Avelja, pali Anđeo
Zlo
je aktivni pokretač istorije. Istorija bez njega ne bi mogla da se odvija.
To ne znači da se princip Svetog kroz
istoriju i u istoriji ispoljava na manje delatan, aktivan način, već da upravo
samo „Zlo“ predstavlja njen prvobitni impuls, bez koga ona uopšte ne bi mogla
da počne. U hrišćanstvu, ona počinje „grehopadom“, izgnanstvom Adamovim iz
Raja. Njen sledeći čin je ubistvo Avelja. Drugim rečima, osnovni smer istorije
je involucija, ne evolucija; ne postoji napredak, progres, postoji jedino
regresija, otpadanje od Svetog. Ali
ovaj proces nije ni jednostavan ni jednosmeran. Postoje sile koje se neprestano
aktivno suprotstavljaju njenom toku. I princip Svetog se neprekidno „upliće“ u njen osnovni tok, ne dovodeći ga u
bitnom u pitanje ali isto tako i ne dopuštajući mu da u potpunosti prevlada.
Tako će biti sve do samog Kraja vremena.
Na ovom mestu završava istorija i
ulazimo u domen eshatologije. U hrišćanstvu se ova temeljna drama najzad
razrešava Carstvom nebeskim – to je
konačna pobeda principa sakralnog
unutar zemaljske realnosti. Njime se prekida tok istorije pa i samog vremena,
koji je ovde shvaćen kao linearan. Ali postoje i drugačiji odgovori na isto
pitanje: smak sveta i kraj istorije mogu biti isto tako samo kraj jednog
vremenskog i istorijskog ciklusa, na kraju kojeg se sakralni princip
manifestuje u svojoj celovitosti. Njegovo ispoljavanje u potpunosti, u svom
integralnom vidu, ujedno znači početak novog ciklusa, koji neminovno ima isti
tok i smisao (degradacije i regresije). To je ciklični koncept vremena i
ljudskog bivstvovanja u njemu. Istorija se potom nastavlja kroz ponovno
(ustvari prvo, u novom cilkusu vremena) ispoljavanje principa „Zla“.
U hrišćanskoj teologiji Bog je
svemoguć. On je Stvaralac Kosmosa, svega postojećeg, vidljivog i nevidljivog.
On je bezgranična, samoreflektujuća moć, Duh, sila koja sama sebe potvrđuje,
kroz Stvaranje. Njegovo jedino ograničenje može biti sloboda koja je data
čoveku i, u krajnjem, svakom stvorenom biću. Anđeli takođe poseduju slobodu,
čak i slobodu pobune protiv samog Tvorca: to je hrišćanska povest o palom
Anđelu. Ali bilo da su njegova ograničenja samozadata ili da proishode iz nekog
drugog razloga, ona postoje kao deo utvrđenog poretka u Kosmosu (koji sam i
jeste Red), kao „pravila igre“, prema kojima se istorija odvija. „Čuda“ su
iskoračenja iz tog Reda. To ne znači da su ona samovoljna. I čoveku je data
ista moć: da počini delo koje predstavlja iskoračenje iz njegovih prirodnih,
„fizioloških“ ograničenja, čime on nadilazi puko ljudsko stanje. Time se
potvrđuje njegova srodnost sa Bogom. Čovek je stvoren prema Njegovoj slici. („Rekoh vam: bogovi ste“,
glasi čuveno mesto u Psaltiru.)
Slika koja otpada od svog Tvorca
Čovek unutar sakralne istorije zauzima
središnje mesto i značaj: on i jeste njen istinski centar. U zemaljskoj sredini
on predstavlja samo Nebo, sakralni
princip, prosijavajući dalje njemu inherentne sadržaje, reda i svetlosti.
Red koji suočava u stvorenom
istovremeno je i odraz onog Reda koji je unutrašnji sadržaj samog čoveka a koji
se u prirodi, (koja je delo Tvorca), odražava kao u ogledalu.
Stvoreni svet, kako je već rečeno,
podleže razornom, korozivnom delovanju vremena. On podseća na sliku koja otpada
od svog Tvorca. Degradaciji neumitno podleže i sam čovek, dajući sakralnoj
istoriji kvalitet izrazitog i nepomirljivog dualizma. Tako on više nije samo
čuvar svega Stvorenog već postaje i sila koja mu se aktivno suprotstavlja. Time
on prestaje da bude nosilac sakralnog
principa istorije ali ne izlazi van logike sakralne istorije; štaviše, on
je time potvrđuje.
Sakralna istorija pomiruje dve
naizgled protivurečne i nepomirljive stvari: čovek u njoj zadržava svoju
slobodu, istovremeno nastavljajući, ili ne prestajući da bude „oruđe Proviđenja“. Pri tom, njegova
uloga ima, kako obredni i simbolički karakter, tako i karakter sasvim aktivnog
učestvovanja u istoriji, koja se, doduše, realizuje u velikoj meri nezavisno od
njegovih htenja. Čovek ne zna njene ishode niti može znati stvarne posledice
svog delovanja. Ali Bog zahteva ne čovekovu pasivnost, i pasivno iščekivanje
razrešenje velike kosmičke drame, već njegovo učestvovanje. On je dužan da u
njoj učestvuje na aktivan način kako bi podržao delo Tvorca. Upravo na toj
osnovi počiva superiorna etika (ne moral, koji je običajan jer počiva na
konsenzusu), najjezgrovitije izložena u Bhagavad-Giti,
u kojoj Krišna podučava Ardžunu, pozivajući ga da sledi njegov primer kroz
akciju: premda ne postoji ništa u tri sveta što bi on (Krišna) želeo steći, on
ipak u njima deluje. On deluje ravnodušan na pobede i poraze, dobitke i
gubitke. On deluje jer ako ne bi delovao, svet bi propao: “Tim putem (delovanja) svet se odvija i ponovo se odvija“. Čovek
tako svojim delovanjem imitira bogove, samog Tvorca.
Čovekovo aktivno učestvovanje u
istoriji još ne znači da je on svestan njenih istinskih ciljeva, njenog
„smisla“, još manje njene sakralne logike.
To pogotovu važi za onaj istorijski period koji hrišćanska tradicija označava
kao „Poslednja vremena“, a
induistička kao Kali-yuga (poslednji
od četiri regresivna ciklusa vremena). To je vreme sveopšte konfuzije, vreme u
kome će, kako opominju Vishnu-purana, „svako misliti da je brahman“.
„Poslednje vreme“, koje je već počelo ili kojem smo se već uveliko približili, jeste i
vreme potpune profanizacije i desakralizacije istorije (ali i bilo koje druge ljudske oblasti), u kojoj bledi i svaka
svest o višem značenju istorijskih događaja. Ova sveopšta profanizacija
istorije, ima za posledicu svođenje istorije na ravan čisto ljudskih uzroka i
posve arbitrarnih konstrukcija njenog „smisla“.
Sakralni princip istorije u ovom periodu, koji je i završni deo
ciklusa, postaje
nevidljiv i nedostižan za ljude ili barem za ogromnu većinu njih, a sakralna
istorija u potpunosti nestaje iz svesti običnih ljudi. Ali to ne poriče njegovo
prisustvo. Sakralni princip i dalje
određuje istoriju samo što se to dešava skriveno od ljudskih očiju.
Uopšte, arhetipski principi i u ovom
vremenu nastavljaju da „upravljaju“ istorijom budući da su na manje-više
prikriven način sadržani u najraznovrsnijim ideološkim oblicima savremenog
sveta: od tehnokratske ideologije do marksizma, od liberalno-kapitalističke
ideologije do fašističkih ideologija ili amerikanizma. Svaki od istorijskih
fenomena, uostalom, uključujući i države, političke partije i pokrete, pa i
istaknute pojedince, aktere istorijskih zbivanja, pa čak i van-političke
institucije, od finansijskih do kulturnih, od umetničkih do „ekoloških“, imaju
svoju ulogu u sakralnoj istoriji, čiji će se pravi smisao, koga su ljudi po
prirodi stvari nesvesni, obelodaniti naknadno, u dramatičnom raspletu
„poslednjih vremena“.
Množenje profanih i proizvoljnih
konstrukcija „smisla istorije“, bilo da proizilaze iz filozofskih koncepcija,
bilo idealističkih bilo materijalističkih,
bilo da proističu iz političkih doktrina i ideologija, ima još jedan
smisao: on prikriva stvarne nosioce sakralnog
principa kao i nosioce njegove demonske, infernalne, negacije.
Kralj Sveta i Knez Ovoga Sveta
Hrišćansko predanje govori o sedmorici
nevidljivih pravednika zahvaljujući kojim se održava svet. Apostol Pavle, u Poslanici Solunjanima, govori o
tajnovitom prisustvu „onog koji zadržava“ (Antihrista i njegov dolazak).
Francuski ezoterik Sent-Iv d`Alvedr, u
knjizi Misija Indije, preneo je na
Zapad budistički mit o tajnom centru sveta, Agarti (Aggartha), skrivenom negde u zabitima himalajskih planina, Indije ili
Avganistana. Ruski
pisac Ferdinand Osendovski (u knjizi Zveri,
ljudi i bogovi) govori o Kralju sveta, koji nevidljivo vlada površinom
Zemlje, skriven u podzemnom kraljevstvu Agarta. Prema mitu, kojeg Osendovski
očigledno verno prenosi, on „ima moć i da
razgovara sa samim bogom, pri čemu plamenovi izbijaju iz oltara, a kroz njih se
pojavljuje Božje lice“.
Tradicionalistička misao pružila je,
kroz rad ezoterika i metafizičara Rene Genona, egzegezu ovog mita, u čijoj
najdubljoj osnovi je ideja vrhovnog duhovnog Središta, duhovnog Centra
čovečanstva, tokom poslednjeg vremenskog ciklusa čovečanstva, „gvozdenog doba“
u tradicijama naroda Zapada. Kako uočava Genon, postoje brojne paralele i
analogije budističkom mitu o Kralju Sveta, i to u najraznovrsnijim tradicijama:
od hinduističke i jevrejske, preko islamske i hrišćanske, sve do keltskog mita
o Svetom Gralu, koji je naknadno, i površno, hristijanizovan. „Samo ime „Agarta“ znači „’neosvojiv’ ili ’nepristupačan’ (a i ’nepovrediv’ budući da je ’Boravište Mira’, Salim)“ (R. Genon), ali ime duhovnog
središta pre sadašnjeg ciklusa vremena
glasilo je Paradesha („Uzdignut predeo“ na
sanskritu), haldejski Pardes
ili Paradisus, („Raj“) u
zapadnim tradicijama.
.
Nasuprot Kralju Sveta je „Knez Ovog Sveta“.
To je Đavo, Satana, pali Anđeo hrišćanskog bogoslovlja. On je okružen onima
koje muslimanska tradicija naziva „avlin-eš-šejtan“ ili „Svetima Satane“. U
tradicionalističkoj misli, ovo odgovara centrima kontrainicijacije (nasuprot
istinskim centrima inicijacije, budući da je Genon smatrao inicijaciju za
obavezan preduslov duhovne realizacije). Ali je Kontrainicijacija sa svojim
organizacijama i strukturama, samo izvrnuta, parodirana, naopaka slika pravog sakralnog principa i njegovih
hijerarhija.
Zamućeno, izobličeno i razbijeno ogledalo Reda
Rene Genon mitu o Kralju Sveta dodaje
i mit o „Sedam Kula Satane“ rasejanih širom zemaljske kugle, od Afrike sve do
Turkestana, Urala i Zapadnog Sibira. Te kule odgovaraju „ličnostima“ sedmorice
glavnih palih anđela. Iz tih kula vrši se sasvim realan uticaj na postojeći
svet, naravno, u cilju razaranja, u cilju degradacije svega postojećeg.
Kvarenje ustvari pogađa najpre čoveka, koji i jeste (simbolički i stvarno)
zastupnik nebeskog principa na
Zemlji, ali ono time pogađa i sve Stvoreno, uključujući i samu prirodu koja je
ogledalo nebeskog Reda (sada zamućeno, izobličeno i razbijeno ogledalo).
Kada je reč o svesnim nosiocima dva
suprotstavljena principa sakralne istorije, treba primetiti da ni jedni ni
drugi nisu ljudi u uobičajenom značenju tog pojma. Od „običnih ljudi“ odvaja ih
upravo stepen duhovne realizacije: čak i „adepti đavola“ su ljudi koji su na
putu duhovnog uzdizanja prevalili ogroman put ali su potom ustanovili da im
nije „dozvoljeno“ da pređu preko određenog stupnja duhovnog razvoja. Vraćajući
se nazad (u stvari, strmoglavljujući se naniže, ka demonskom i infernalnom),
oni ipak zadržavaju izvesne sposobnosti i moći, nedostupne pa i nepojmljive,
već uveliko degradiranim ljudima „poslednjeg doba“.
„Lutajući magi“ opslužuju sedam kula
Satane. Između njih i profanog sveta nalazi se čitav niz tajnih organizacija i
društava, (koji opet vode oni koji su, u manjoj ili većoj meri, svesni svoje
uloge), te niz naizgled profanih organizacija spoljašnjeg kulturnog i
političkog sveta. (Sa gledišta sakralne istorije, ponovimo, nijedna pojava ni
insitucija u istoriji nije zaista „profana“, budući da sve one – pa čak i
materijalističke i izrazito ateističke ili „bogoboračke“ ili „satanističke“ – u krajnjem, reprezentuju samo
određene arhetipske, sakralne ideje, premda izobličene i sekularizovane, i
ispunjavaju svoju ulogu imanentnu sakralnoj istoriji).
Mit je način da se, onima koji žive
duboko uronjeni u „ovozemaljsku“ stvarnost, predstave određene „onostrane“
istine. Oba pola dualizma ljudske i sakralne istorije ne samo što imaju svoje
nosioce među ljudima, već oni, isto tako, ostvaruju i
sasvim realan kontakt s „onostranim“: u slučaju nosilaca sakralnog principa, sa Božanskim. Suprotni pol, sa silama Tame,
Đavola, samog Pakla.
Finale kosmičke drame
Genon, a time i tradicionalistička
misao u celosti, doslovno shvata i tumači mit o Kralju Sveta i skrivenom
kraljevstvu Agarta, koji simboliše duhovni Centar čovečanstva. Agarta
predstavlja Centar ali Centar skriven u podzemlju: „Agarta nije uvek bila pod zemljom, niti će ovde zauvek ostati; doći će
vreme u kome će, po rečima koje je preneo Osendovski, narodi Agarte izaći iz
svojih pećina i pojaviti se na površini zemlje“ (R. Genon, Kralj Sveta). Taj Centar u ovoj verziji
postoji na sasvim materijalan način i u uslovima bezbednosti koji mu pruža
njegova skrivenost ispod površine Zemlje.
Ista ta misao usvaja i Genonov stav o
„regularnoj inicijaciji“ koja, navodno, predstavlja neophodan uslov duhovne,
metafizičke realizacije i transcendiranja ljudskog stanja, ka božanskom.
Sakralnom istorijom upravljaju inicirani (što se podjednako odnosi na
predstavnike Inicijacije i Kontrainicijacije), a sakralni princip ima svog „legitimnog“ predstavnika u licu Kralja
Sveta i duhovne hijerarhije koja ga okružuje, što će se obelodaniti na samom
kraju istorije, odnosno vremenskog ciklusa kome pripadamo, kada konačno
izostanu svi razlozi da se njegovo postojanje i dalje prikriva.
Ideja o podzemnom skrovištu inkarnacije
sakralnog, nebeskog principa, sama po
sebi je kontradiktorna. Sedišta duhovne vlasti, saobrazno sakralnoj logici,
mogu se nalaziti u gorjima i u planinama, ali nikako u podzemlju, koje se,
logično i prirodno, dovodi u vezu sa htonskim i infernalnim, sa paklenim.
Te iste htonske uticaje, po svoj
prilici, odaje i ideja o inicijaciji kao preduslovu duhovne realizacije. Odnos
Boga i čoveka principijelno isključuje bilo kakvo posredovanje – ono nije
potrebno čoveku, još manje Bogu. Projavljivanje sakralnog principa kroz istoriju zato uvek ostaje neposredno i
obavijeno tajnom, na sličan način kao što poznavanje sakralne logike istorije
ne omogućava predviđanje konkretnih događaja. (Tako ni proročanstva, sem u
izuzetnim slučajevima, ne počivaju na viđenju budućih događaja, već na
poznavanju onog Reda koji je imanentan istoriji.)
Arhetipovi i ideje sami biraju svoje
nosioce kroz istoriju a ljudi unutar sakralne istorije, paradoksalno,
zadržavaju svoju slobodu, delujući u skladu sa sopstvenom prirodom. Bezbednost
i zaštićenost „nepristupačnog, neosvojivog mesta“ ne može se stoga odnositi na
nosioce principa nego jedino na sam princip, već iz razloga što on pripada
inteligibilnom a ne senzibilnom svetu, svetu Večnosti umesto slučaja i
efemernosti.
„Nepovredivost“ se naravno može
odnositi i na pojedinca, konkretnu osobu, ukoliko je to volja Proviđenja. Ona
je i obeležje junaka, u svakom pogledu izuzetnih. Ali, u metafizičkoj drami
sakralne istorije ne postoji izvesnost, već jedino rizik, kao što ne postoji
„Dobro“ koje se samo po sebi razume. U finalu velike kosmičke drame, u
„Poslednjim vremenima“ – vremenima u kojim će se „sablazniti čak i izabrani“ –
postoji samo jedna jedina izvesnost: izvesnost izbora koga sam čovek vrši i iza
koga ima hrabrosti da stoji.
Boris Nad
KOMENTARI