PANONIJA
Jednom su se neustrašivi Sarmati, u
slici vanredno lepoj, borili i izgubili bitku sa rimskim legijama na zaleđenom
Dunavu, jer su na konjima jurišali kroz neprobojni bojevi poredak legionara –
legionara koji su se prekalili u bezbrojnim borama širom sveta, od Britanije do
Libije. (Ta se bitka mitske lepote odigrala nedaleko od današnjeg Beograda.)
Baš kao i njima srodni Skiti – čije
varvarske običaje opisuje Herodot – i Sarmati su poštovali neznanog boga u vidu
mača uspravno pobodenog u zemlju, boga kome nisu podizali ni idole ni hramove.
(Skiti su mu, ako je verovati Herodotu, prinosili ljudske žrtve – na nekoj
vrsti platforme, podignutoj od pruća, gde je ”sveti mač” bio ritualno polivan
krvlju žrtvovanih zarobljenika.)
Negde u vreme kad sarmatsko ime
prestaje da se pominje u letopisima i hronikama, skitsko-sarmatski motiv
”svetog mača”, na unekoliko misteriozan način, pojaviće se na drugom kraju
kontinenta, na britanskim ostrvima. To je ”mač u kamenu” iz ciklusa keltskih
legendi o kralju Arturu. Ta je pojava možda manje misteriozna ako imamo u vidu
da su rimske legije u Britaniji dobrim delom bile sastavljene od sarmatskih
ratnika koji su ovde ostali i posle propasti imperije. Još je značajnije, međutim,
predanje koje su sačuvali keltski narodi Britanije o sopstvenoj prapostojbini
na istoku, negde u ”varvarskoj” Skitiji.
Svetost ravnice
Ne znamo da li je
opravdano govoriti o “svetosti ravnice” (većoj nego što je imaju planine, šume
ili bilo koja druga, zemna sredina). Ipak, jedna stvar ostaje van diskusije:
neuporedivo osećanje za prostor koje poseduju nomadski stanovnici stepa (za
razliku od sedelačkog – ratarskog, ili pomorskog stanovništva). Ne leži li
upravo to osećanje u korenu onih čudesnih pregnuća na koja su se odvaživali
nomadi ravnica, stvarajući prostrane imperije i carstva što su se po svojoj
veličini mogla meriti s onim koje je stvorio Cezar?
Običaj savremenih istoričara da minijaturne grčke
polise nazivaju državama, istovremeno uskraćujući to pravo gigantskim
političkim tvorevinama istočnih nomada, poput Skita ili Huna, obična je
proizvoljnost. Nisu to bili samo “labavi plemenski savezi” (zamah njihovih
osvajanja isključuje tu pretpostavku), već očigledno dobro ustrojene države i
carstva – države koje su počivale na plemenskim savezima. Poput
carstva Gota koje se nekoć (u III i IV veku) prostiralo u širokom pojasu od
Dona do Tamiša. Ili, kratkotrajnog carstva Atile, vođe Huna, čija se vlast
pružala čak do Italije i Kipra (Atile, koji je kovao i sopstveni novac a čiji
pogreb, praćen ritualima nenadmašne surovosti, opisuje Prisk, na rečici Nedao
koja bi mogla biti i rečica Nadel u neposrednoj blizini današnjeg Pančeva).
I jedni i drugi, i Huni i Goti, naime,
nisu bili etnički kompaktna zajednica nego, po svoj prilici, šarolik savez
raznolikih plemena, naroda i etnosa. A to je u osnovi i Rusija, ogromno
slovensko carstvo čiji se prvi istorijski centar takođe nalazio u ravnici, u
južnoruskim stepama.
Nestorov letopis, najstarija sačuvana
slovenska hronika, čuva i jedino slovensko samopredanje o prapostojbini koja
se, po slovu drevne hronike, nalazila negde na Dunavu, u Panoniji.
Mora da su, uostalom, još od
najdrevnijih vremena, nomadi sledili iste ili sasvim slične putanje migracija
kao i u mnogo poznijim periodima, krećući se prostranom ravnicom, tim morem
nomada, sve do panonske puste. Ostaci kuća iz neolita, međutim, s trouglastim
zabatima, oličeni jarkim bojama (pronađeni nedaleko od Vršca), upadljivo
podsećaju na seoske kuće kakve su se u panonskim selima podizale još i početkom
prošlog veka – što dopušta pretpostavku da je i način života ondašnjeg
sedelačkog stanovništva bio mnogo sličniji današnjem nego što se to obično misli.
Misterija
Panonije
Nesumnjivo, Panonija ima svoje misterije,
koja tek očekuju da budu razrešene. Počev od onih najstarijih – lovaca
paleolita, koji su živeli u stalnom, uznemirenom komešanju i koji su svoje
šatore od mamutskih kljova podizali pod golim nebom, sa svojim zagonetnim
oružjima i oruđima od kosti i kamena, i još zagonetnijim božanstvima. Onih
lovaca, dakle, koji su u pećinama Evrope, pored slikarija islikanih po zidovima
spilja ostavljali uvek isti, enigmatski znak: otisak ruke.
Jedna od tih misterija su i kulture neolitskih prastanovnika Evrope koje
su tokom dugih vremenskih razdoblja cvetale na njenim obodima, u donjem toku
Dunava.
Indoevropeizacija Evrope bila je
dugotrajan proces koji se odvijao kroz nekoliko uzastopnih talasa migracija,
postepeno menjajući izgled kontinenta, sastav njenih rasa, naroda i etnosa, sve
do nama znane Evrope. To je ”proces” čije ključne drame i zaplete ne poznajemo,
jer u savremenoj nauci ne postoji nikakav konsenzus oko pitanja arijske
prapostojbine, pa čak ni oko drugostepenih centara migracija. Ipak, sasvim je
izvesno da su, ako ne svi, neki od važnih puteva migracija Arijaca u Evropu
vodili kroz Panoniju.
Zlato Severa
Jedan rumunski autor, Getikus, u svojoj
knjizi Hiperborejska Dakija, iznosi
fantastičnu pretpostavku – izdašno potkrepljenu toponimikom i rumunskim
folklorom – prema kojoj je stara Dakija bila drevni (premda, naravno, samo
drugostepeni) centar hiperborejske tradicije, između dva kruga civilizacije,
sredozemnog i severnog. Sam centar Apolonovog kulta, prema ovom autoru, nalazio
se upravo u delti Dunava; njegovi uticaji zrače dalje ka jugu, preko Dunava i
ka Sredozemlju, posredujući narodima Juga ”Zlato
Severa” – zlato duhovnog nasleđa samih hiperborejskih predaka. Poneki
artefakti, poput sunčanih Apolonovih kolica nađenih u Dupljaji nedaleko od
Vršca, uznemiruju više nego i sama Getikusova hipoteza – hipoteza koja,
uostalom, nudi neuporedivo elegantnije objašnjenje od onog koje nam pruža zvanična
arheologija: da je reč o uticajima posredovanim od Juga ka Severu, iz centara u
zoni mikenske kulture.
Boris Nad
KOMENTARI