1.
Kada se jednom
osetimo izgnanim iz stvarnosti, koja nam se učini nepodnošljivom, a bol koji
ona izaziva prekomeran, mi često tražimo utočište u imaginarnom, u predelima
koji pripadaju svetovima mašte. Imaginaciji je, nesumnjivo, data ogromna moć,
jer je i delima mašte suđeno da se ostvaruju. Ostvaruju se, međutim, ne samo
naši zavodljivi snovi – čovek je prvo u snu naučio da leti – i uzvišene
zamisli, već i naše noćne more. Jer, dobro delo ne zahteva tek dobru nameru
nego i savršenog čoveka.
Ni istoriju,
isto tako, ne čine jedino dela velikih ljudi, sunčanih pobednika, poput Cezara
ili Aleksandra. Istorija ima i svoje tajnovite, oku skrivene tokove, a
trenucima u kojima se osnivaju gradovi i carstva usleđuju dani propasti,
razaranja i nesreća. Ono što je pokreće, ipak, nalazi se izvan istorije, pa i
izvan samog vremena: smisao pristiže iz bezvremenog, iz nevidljivog. Svi veliki
događaji prvo se začinju u osami, u tišini. Jer, čak ukoliko u životu nismo
otvorili ni jednu jedinu knjigu, mi ipak živimo ideje koje su u njima zapisane,
ideje davno mrtvih predaka. Tako su, uostalom, i svi oni koji su ikad krojili
istoriju – pa čak i ljudi kao što su Hitler ili Tamerlan – imali svoje
učitelje, čiju uspomenu danas prekriva senka.
Tako su, tokom
naše povesti, u ćelijama i skitovima Zelenog Brega, mnogi osamljenici provodili
život u smišljanju fantastičnih zamisli, koje su obećavale da će zauvek
iskoreniti ljudsku nesreću. Ta su dela često stvarana u grču, u bolu, a njihovi
autori su sanjari, daleki od stvarnog života. Kako inače objasniti to što su
istoriji, namesto onog smisla koga joj sam čovek daje sopstvenim delima,
pripisivali neku drugu, racionalnu svrhu, koja se spoznaje pukim domišljanjem?
Razume se, bilo je među njima i običnih varalica i zlonamernih lekara. Ali,
postoji nešto što još dublje uznemirava u tim vizijama blaženih, srećnih
ostrva. I kada je ton kojim se opisuju lirski, njemu ipak nedostaje melodija,
milozvučnost: ona počivaju unutar pustog i hladnog svemira, koji nije delo radosnog
Tvorca, nego delo ćudljivog demijurga, džinovski mehanizam koji se može po
volji rastavljati i ponovo sklapati. I najbolji među njima, ukratko, mogli su
da ponude jedino dela jalove, opustošene mašte. Prolistamo li stranice takvih
knjiga – onih koje su izbegle lomačama – osećamo kako iz njih provejava gnev,
želja pisca da se osveti ljudima, čitavom svetu i njihovom Stvoritelju.
Ali, pre ili
kasnije, svako takvo učenje nalazilo je svoje sledbenike. Čovek je tako zaista
sagradio nove svetove; na taj način su se, jedna za drugom, stvarale i
propadale utopije. Svaka, pa i najluđa zamisao, mogla je da računa na svoje
ostvarenje. Razmak između zamisli i ostvarenja se skraćivao, ali sve su one
živele samo kratko vreme, kao oni dvorci koje dete zida u pesku, a zatim u besu
ruši. Ubrzo se jasno videlo da bol ni patnja nisu mogli da se iskorene, a čovek
je, uvek iznova, okivan u još teže lance. Svet se menjao, ali ne i usud.
Konačno, početno oduševljenje ustupalo je mesto razočarenju i rušilačkom besu.
Mase bi zatim potražile nove proroke. To je, ukratko, povest Vavilonske kule.
Ta je povest,
sa svojim bezbrojnim i uzaludnim ponavljanjima, ispisana krvlju. Sukobi među
partijama i različitim utopijskim školama uskoro su poprimili jednu stravičnu
crtu: vodili su se do istrebljenja. Tokom dva veka besmislenih podela,
stanovnici Zelenog Brega iskrvarili su u uzaludnim borbama, koje je okončao tek
Namesnik, lovorom ovenčani pobednik građanskih ratova. Ta nova figura najzad je
dočekana kao spasitelj, i na tome je počivala njegova harizmatična moć. Na
ruševinama utopije potom se izdigao novi poredak. U njemu je nastavio da živi
isti duh utopije, jer je Namesnik samo daleki potomak starih utopista.
Ali, nedugo
pošto je oružje utihnulo, pokazalo se da je taj mir bio samo posledica zamora,
istrošenosti. Potom, vladajući iz svoje palate Zelenim Bregom, on je postepeno
usavršio sistem koji je istovremeno ciničniji i u većoj meri utopijski od onih
koji su građeni po zamislima starih filozofa. Tako je utopija bila konačno ostvarena.
Ipak, ta država blaženih bila je mrtvorođenče, leš koji je veštački oživljen i
održavan u životu. Bili smo osuđeni da u njoj živimo po pukoj inerciji, budući
da je već prethodno iscrpla najbolje ljudske snage. Otuda je upravo pod
Namesnikom propadanje najpre postalo vidljivo, a zatim je nastavilo da se širi,
zamahom i brzinom koji su paralisali svaki protivpokret.
Naravno, i
Namesnikova doktrina čoveku je obećavala sreću i spokoj – njegova je politika,
međutim, bila ispunjavanje svakog hira svetine, jer su tiranija i anarhija samo
lice i naličje jedne te iste stvari. Namesnik je bio tiranin, koji je sebi
potčinio nauku i univerzitete; u isti mah, službenici i velikodostojnici iz
palate sa zebnjom su osluškivali stalna komešanja i pokrete gomile. Zato se, u
svojoj tiraniji, Namesnik nije oslanjao samo na policiju, već i na kultove,
nauku i tehniku. Dok su mislioci sa univerziteta nastojali da tiraniju logički
i etički opravdaju – naučnici u svojim laboratorijama, kao i šarlatani pod
svojim šatrama, neprekidno su iznalazili nove i uzbudljive opsene, koje su
nakratko utoljavale glad svetine. Svi ti trikovi, razume se, uvek su ciljali na
najniže instinkte koji žive u čoveku.
Pa ipak je, u
vreme kad počinjem svoju povest, grad čuvao nešto od svoje stare patine. Zeleni
Breg je tada, kao malo ostrvo, još počivao usred iskonske divljine; mi smo je
nazivali Crnom šumom. Ona živi izvan istorije – i tek s vremena na vreme njen
senoviti hlad napušta poneko od divljih plemena koja je nastanjuju, dajući novi
zamajac istoriji. To je varvarski svet, koji se ravna po svojim sopstvenim i
nama nerazumljivim zakonima. Ponekad smo, posmatrajući Crnu šumu s bedema i
kula, naslućivali neke od njenih tajni. Tako su se, na primer, kada bi sunce na
trenutak raspršilo izmaglicu u koju je utonula šuma, na uzvisinama otkrivali
stari zamkovi i tvrđave. To su drevne utvrde koje su u davna vremena sagradili
Franci i Kelti, kao i mnogi drugi, danas gotovo zaboravljeni narodi, a sada nam
se pokazuju samo na tren, poput utvara i blistavih priviđenja.
Na severu se
prostirao tajnovit predeo, s močvarama obraslim ševarom i džinovskim vrbama, s
bezbrojnim rukavcima i rečnim ostrvima od peska, po kojima vršlja čaplja. U
osvit i u sumrak ribare koji love na tom mestu zaglušilo bi kreštanje i lepet
krila barskih ptica. Tada bi sve one uzletale iz svojih gnezda i gusto
natkriljavale nebo, bacajući senku na grad. A visoko iznad, za vedrih dana,
oštro kao nožem usečeni, ocrtavali se plavetni visovi Vučjeg brda.
S ove strane
granice pružali se pitomi bregovi zasađeni vinovom lozom i belele se male
varošice i sela sa slamnatim krovovima. Njihov se izgled nije menjao vekovima:
na ulice su gledali mali prozori niskih kuća, a po trgovima je pijukala živina.
Između njih vijugala je reka, dotičući se i moćnih gradskih zidina, koje su
odolevale Tatarima i opsadama Turaka. Nadvisivali su ih šareni tornjevi i
crkveni zvonici, bogomolje s kupolama u vizantijskom stilu i onim izvijenim u
obliku modrih lukovica.
Putnik koji bi
se približio gradu starom prašnjavom cestom morao je zastati pred gradskom
kapijom; čuvali su je plaćenici u šarenim uniformama, naoružani kopljima i
teškim helebardama. Sa tog mesta putniku nije moglo a da za oko ne zapadne
jedno skromno utvrđenje od crvene opeke, s visokim kulama i dubokim šančevima.
U Zamak se ulazilo kroz Lavlju kapiju, koja gleda na glavnu ulicu i njen veseli
metež. Hrastove krošnje gotovo da su sasvim zaklanjale kule i podizale se skoro
do njegovog kruništa. Tek kada bi, ujesen, lišće sa njih opalo, Zamak bi se
ukazao u svojoj slikovitoj i pomalo nezgrapnoj lepoti. Noću se on nazirao kao
crna senka, koja bi nadvisivala zvonike i gradske zidine, pa i samu Namesnikovu
palatu.
To neobično
mesto, usamljeno poput orlovskog gnezda na vrhu neke kamene litice, privlačilo
je poglede stranaca i golicalo njihovu radoznalost. Meni je, tokom dugih
godina, ono bilo jedini dom. Dugujem mu, međutim, ne samo mnoge godine, nego i
neke od svojih najlepših, najsrećnijih časova.
2.
Živeo sam tada
u Zamku i često me je, s upaljenom svećom, zora zaticala budnog u ćeliji.
Obično sam prekidao svoj noćni rad čim
bi praskozorje zaigralo iznad senovitih krošnji. Ustajao sam od stola i širom
otvarao drvene kapke na prozoru – puštao sam da me rasani noćna svežina. Oko
bedema i kula još bi kružili slepi miševi, u svom nesigurnom, isprekidanom
letu; tada bi, praćena oštrim krikom noćnih ptica, poslednji put uzletela sova,
nestajući u čestarima Crne šume. Pogledom bih ispratio njen kružni let. U tom času,
pre nego što zakukuriču prvi petlovi, grad je još počivao u mrtvoj tišini;
prekidali bi je tek glasni povici i dozivanje stražara sa gradskih kapija, sa
stare tvrđave i sa stražarskih mesta oko Namesnikove palate. Kroz jutarnju
izmaglicu treperila bi raznobojna svetla. Sedam brežuljaka povezivale su šarene
pruge svetlosti, a poneka vazdušna kola tromo bi klizila iznad šumaraka, i
crnih zvonika.
A onda bi me,
cepajući pomrčinu, prvi zraci jutarnjeg sunca dotakli kao pomilovanje; u tom
času osetio bih kako i mene dodiruje neka nadzemaljska radost. Kroz oblake
iznad Crne šume sunce bi najpre dotaklo krovove Zamka. Zlatni požar zahvatio bi
njegove grimizne tornjeve i kule; nakratko, iluzija se ogledala i u vodi koja
ispunjava šančeve i na čijoj bi površini smesta zaigrali ognjeni jezici. Inače,
u svojoj dubini – čak i za vreme najjačeg, podnevnog sunca – ta voda je uvek
zadržavala tamnu, skoro crnu boju. Danju je zato vazduh oko rovova bio težak od
isparenja, a noću se oko bedema primećivalo svetlucanje, i čuo se glasan kreket
žaba.
Varka bi
potrajala kratko, i Zamak bi zatreperio na jutarnjoj svetlosti. Po prvi put
pokazao bi se vidljiv u svakoj pojedinosti, i još bi imao izgled bajkovitih,
začaranih mesta. Na tamnom nebu ocrtavalo bi se njegovo zupčasto krunište i
strmi krovovi, a između crvenih kula, nošeni vetrom, velikom brzinom promicali
bi mali, beli oblaci.
Ipak se
njegovi temelji nalaze duboko u našoj prošlosti: premda je aristokratija odavno
iščezla sa Zelenog Brega, on se nastavlja na njeno izgubljeno nasleđe. Tako
elita Zamka još čuva jednu drevnu nauku, koja je starija od svih crkava i
institucija na Zelenom Bregu, pa i od samih kneževskih palata. Ta nauka je
odolela svim promenama: ona zahteva savršenstvo čoveka. Zato je, poput
Zaratustrinog, taj poziv upućen samo retkim, i na njega se može odazvati samo
mali broj, jer se dobro zna da je taj put težak i trnovit.
Otuda su se
oko Zamka okupljali protivnici Namesnikove palate. Ali, dok se Namesnik u
svojoj vladavini oslanjao na štampu i propagandu, uticaj Zamka bio je
nevidljiv: on je delovao već činjenicom sopstvenog postojanja. Paradoksalno, za
učitelje Zamka u pitanju je prednost a ne nedostatak. Strategija kojom su se
rukovodili naši kapetani bila je magija malih brojeva. Zato je Zamak privlačio
prevratnike i nezadovoljnike svih vrsta, a najbolji među njima bili su oni koji
su podjednako prezirali sve partije i nisu pripadali nijednoj političkoj boji.
Ponekad, u gluvo doba noći, neko od njih zalupao bi na vrata Zamka, tražeći
pomoć u nevolji. Vrata su se otvarala na unapred dogovoreni znak; pramen
svetlosti dotakao bi tamnu senku u kojoj se naziralo komešanje. Kroz otvore
puškarnica posmatrali smo crne, pognute senke: Namesnikove uhode prepoznavali
smo po kapuljačama koje su im sasvim zaklanjale lice, i po dugačkim ogrtačima,
ispod kojih su skrivali oštra sečiva.
Međutim, za
mislioce s Namesnikovih škola i univerziteta, Zamak je bio samo neka vrsta
anahronizma. I zaista je taj stari, elitistički korpus u kome se, u doba
premoći mašina, prvo učilo jahanje i rukovanje hladnim oružjem, bio svojevrsni
relikt istorije. Njegovo osnivanje prethodi razdoblju podela. Nejasno je ko je
i pod kakvim okolnostima osnovao Zamak, jer o tome ne postoje nikakvi pisani
tragovi, čak ni u najstarijim hronikama Zamka. Ni zvanična istorija – inače
proizvoljna i nepouzdana, jer se preinačavala po potrebama palate – ništa ne
saopštava o tom događaju. Izvesno je tek da njegovo osnivanje spada u jednu
davnu i napola legendarnu epohu. Mi smo je nazivali Vremenom zamkova.
Pisane hronike
Zamka, baš kao i zvanična istorija, jasno ukazuju na jednu zakonomernost: Zamak
prosperira samo u vremenima opasnosti, dok mu se u vreme blagostanja, jedna za
drugom, oduzimaju sve krvlju stečene privilegije. Ipak je s vremenom delokrug
njegove malobrojne elite obuhvatao sve veći i veći broj ljudskih veština, ka
ukupnosti ljudskih mogućnosti. Zato je, u vremenima blagostanja, on počinjao da
živi samodovoljnim, gotovo nezavisnim životom. Ako se, najzad, istorija Zelenog
Brega, kako to uče mudraci Zamka, zaista može opisati kao postepena ali
neumoljiva nivelacija, Zamak u njoj predstavlja iznimku, jedinstveni pokret u
suprotnom pravcu. On počiva na čvrstoj hijerarhiji. Više od uporišta ratničke
kaste, Zamak je zato posedovao i sopstvene umetničke radionice i škole, kao što
je, tokom godina, razvijao sopstvene nauke i doktrine, različite od onih koje
su gajene na univerzitetima.
U početku,
nismo primećivali ništa što bi moglo da pokvari taj, već jednom utvrđeni
poredak – stoga smo živeli bezbrižno, čak lakomisleno. S vremena na vreme, male
čete koje pristižu izdaleka osvanule bi na njegovim kapijama. Tim veselim i
bučnim povracima iz dalekih kapetanija za nas su počinjali dani odmora, koje
smo provodili u visokim kulama. Za takvih predaha, život u Zamku odvijao se
između vežbališta i jednostavnih ćelija u kojima smo se posvećivali duhovnom
radu. U tim ćelijama smo tada živeli skromno, poput monaha – sav nameštaj u
njima sastojao se od jednog grubo tesanog stola, najobičnijeg drvenog sanduka
za stvari i proste, tvrde postelje.
3.
Mi smo, prema
tome, živeli u jednoj kasnoj epohi, koja se može opisati i kao doba
dekadencije, opadanja. Osim toga, živeći tako u Zamku, i mi smo se, naravno,
potčinjavali Namesniku. Ali, u isti mah, zaštićeni njegovim čvrstim zidinama,
takođe smo živeli izdvojeno, kao da živimo u teškom i sjajnom oklopu koji nas
je činio neranjivim, ravnodušni prema svemu što je dolazilo iz Namesnikove
palate.
Odlomak iz romana
„Gozba pobednika“
KOMENTARI