Imperium Ultimum
Tekst „Kroz okupiranu Evropu“ je prvi put objavljen u časopisu Zbilja, Beograd, br. 67-69, u aprilu 2001. a potom, neznatno skraćen, pod naslovom Imperium Ultimum, u Književnoj reči, Beograd, br. 515, u julu iste godine.
„Prosvetiteljski, liberalni i kosmopolitski duh (...) vodi Evropu u samoubistvo. Od glave Evrope ostala je samo gomila nordijskog mesa, od koje junak filma gradi puste paganske snove, dok je američki master bezdušno šamara. Mi smo ostali u pustoši poslednje obale, s mrcinom Levijatana, između američkog varvarstva i još živih anđela sa srednjovekovnih fresaka, čije prizive i osmehe ne čujemo i ne vidimo ili ih ne razumemo.“
Dragoš Kalajić: „Poslednji Evropljani“, Apostrof, Beograd, 2001.
Da li su nacionalizmi HH veka izneverili svoju istorijsku misiju? Ne produbljujući nacionalnu samosvest – do krajnjih granica samospoznaje, dakle ka jedinstvenom, indoevropskom ishodištu većine evropskih naroda – već se zadržavajući na površini, gde svaki pokret neminovno vodi u međunacionalne sukobe, nacionalizmi su, nažalost, prečesto radili u korist evropske štete. Upravo su evropski razdori i podele – (nacionalne ali i političke i ideološke, na „levicu“ i „desnicu“) omogućili atlantsku okupaciju Evrope. Možda bi evropska istorija, pogotovu istorija HH veka, izgledala drugačije da su nacionalni pokreti Evropljana smogli snage da se uzdignu do te, elementarne spoznaje bića nacije: spoznaje jedinstvenog porekla i zajedničke tradicije (indo)evropskih naroda, tradicije koja pripada praistoriji ili, možda, nadistoriji?
Arktički prazavičaj Evropljana
Uostalom, upravo nedostatkom evropske samosvesti objašnjava se i jedna, skoro opšta zabluda o početku evropske istorije koju, već vekovima i sasvim proizvoljno, gotovo „svi evropski udžbenici (...) određuju Atinom, Rimom i Jerusalimom, što stalno i svim naraštajima zaprečuje uvid u mnogo dublje puteve porekla i bogatije trezore samobitnosti“ – trezore praistorijskog, arktičkog prazavičaja Indoevropljana. To su trezori tradicije one solarne duhovnosti, koju, u većoj ili manjoj meri, baštine svi indoevropski narodi (i ne samo oni), premda često nisu ni svesni tog, najdubljeg i najživotnijeg sloja sopstvenog nasleđa. Kakva je to sila, međutim, koja danas sprečava Evropljane da spoznaju tu temeljnu istinu o sopstvenom biću? Po svoj prilici, ista ona koja ih tera da s ropskom poslušnošću, pa čak i mazohističkim zadovoljstvom, služe najgorem i najopasnijem neprijatelju Evrope, „Levijatanu“ s one strane Atlantika, Sjedinjenim Američkim Državama, stvarajući „zajednička tržišta“ i „ekonomske zajednice“, Evropu Brisela i Mastrihta, umesto zajednice zasnovane na tradiciji – umesto organske zajednice nacija Evrope. Sledeći, svesno ili nesvesno, taj, u samoj svojoj osnovi, nihilistički, ništiteljski poriv, a izdajući sopstvenu tradiciju, današnji „evropeisti“ zapravo služe samoubistvu Evropljana i Evrope.
Roman ideja
To su samo neka od pitanja koje pred čitaoca postavlja Dragoš Kalajić, u svom novom romanu „Poslednji Evropljani“ (prethodio mu je epsko-fantastični „Kosmotvorac“ iz 1989. godine). U doba terora postmodernizma i ispraznog eksperimenta, kao romanopisac Kalajić rehabilituje jednu zanemarenu tradiciju romana, koju najbolje opisuje sintagma „roman ideja“. Problematizujući pitanje evropske tradicije, po prvi put posle Miloša Crnjanskog („Roman o Londonu“, „Kod Hiperborejaca“), Kalajić je napisao roman koji, po našem mišljenju, nije značajan samo u okvirima srpske već i evropske književnosti uopšte.
Samog Kalajića nije potrebno posebno predstavljati čitaocu: kao publicista, kao geopolitičar pa i kao mislilac, on je i dosada umeo da privuče pažnju na sebe, i to ne jeftinim samoreklamerstvom. Prema već ustaljenoj podeli, on pripada taboru „nacionalista“, nasuprot samozvanim „evropeistima“ (u stvari mondijalistima), kojima i sam pomen nacionalnog imena danas može da izazove grč stida na licu. Ali, za razliku od ovdašnjih „evropeista“, duboko obeleženih kompleksom neizlečivog provincijalizma, a često i intelektualnom i stvaralačkom jalovošću, Kalajić nije anoniman, i to u razmerama koje uveliko prevazilaze granice same Srbije. I, osim toga, on već duže vreme vrši uticaj koji nije nimalo zanemarljiv – u intelektualnim i političkim sferama, u mnogim, često politički osetljivim polemikama i javnim raspravama.
Evropa pod senkom Zapada
Pravi pokretač ovog neobičnog romana ideja, u kome nema okosnice klasične fabule, ali ni izlišnog psihologizovanja, je traganje njegovog junaka, „novog Kanidida“, za poslednjim izrazima samosvesti pobeđenog i okupiranog kontinenta. Nije slučajno da to traganje započinje upravo od samog dna te samosvesti, od briselskog sedišta Evropske unije, gde je jedina dozvoljena definicija Evropljanina ona potrošačka. Naime, prema definiciji „evrokrata“, Evropljanin je dvonožac koji konzumira francuske sireve, danski maslac, engleski biftek, norveški losos... „U okupiranoj Evropi, Evropi pod senkom Zapada (čitaj: Amerike), savest se uspavljuje narkoticima obilja i materijalnog prosperiteta što današnjim ‘evrokratama‘ olakšavaju bekstvo od inače bolnih istina, poput one da su, već odavno, pretvoreni u robove i sluge atlantskih gospodara, vekovnih mrzitelja i neprijatelja Evrope“.
Potom, autor nas, „putevima sećanja“, vodi od jedne do druge tačke na mapi Evrope, od balkanskih ratišta, preko raznih evropskih metropola, sve dalje ka istoku, do postsovjetske Moskve. Zapravo, Kalajić nas vodi svuda tamo gde se još gaje evropske pasije i gde još nisu ugasle evropske vitalne energije Evropljana. „Poslednji Evropljani“ su često postranjeni usamljenici i socijalni margiinalci, ali zato uvek ličnosti, nasuprot narastajućem planetarnom krdu. U Evropi skovanoj u Mastrihtu, neretko i politički emigranti, beskućnici pa čak i prestupnici, koji opstaju u uslovima prave konspiracije.
Evropa bez ideje
Međutim, ovde nije u pitanju toliko ekskurzija geografijom Evrope ili intimnim uspomenama junaka, koliko dugo putovanje Evropom kao duhovnim prostorom. Roman „Poslednji Evropljani“ je i velika lekcija „tajnih“, a danas često i zabranjenih znanja – od metafizike do ikonologije, od geopolitike do sakralne geografije. Upravo onih znanja, dakle, koja su danas najpotrebnija Evropljanima da spoznaju pravu istinu o sebi samima, baš kao i skriveni smisao mnogih navodnih blagodeti moderne civilizacije Zapada koje im se danas nameću, milom ili silom okupacije. Na ovaj način, Kalajiću je pošlo za rukom da napiše istinski roman ideja, roman koji će, nema sumnje, imati efekat šoka ili provokacije, pogotovu za čitaoca koji se sa njima prvi put sreće.
Naravno, taj efekat šoka nije rezultat nikakvog hira pisca, već proističe iz ambisalnih razlika koje dele svet tradicije od modernog sveta. Svojom knjigom Kalajić nemilosrdno razara mnoge moderne „vjeruju“, poput vere u progres i blagostanje civilizacije „coca-cole“ i Miki Mausa, „multikulturnog“ i „građanskog“ društva made in USA ili (post)moderne umetnosti, umetnosti đubrišta. S one strane modernih mitova, počiva poražavajuća istina o stvarnom stanju pobeđenog kontinenta, „Evropi bez ideje“, čiji su stanovnici anestezirani i utonuli u komformizam najgore vrste. Ime te sile, koja ne samo da Evropljane lišava samosvesti, već, sve više, preti i samom biološkom opstanku evropskih naroda, je Zapad, koji nije nikakav sinonim za Evropu, nego njena istinska suprotnost. Zapravo, moderna civilizacija Zapada razlikuje se od Evrope koliko laž od istine ili smrt od života.
Imperium Ultimum
S najviše tačke, međutim, kako to danas svedoče mnogi znaci, u pitanju je samo jedna geohronološka sekvenca u dugoj istoriji Evrope: „Zapad“ označava i kraj jednog vremenskog, istorijskog ciklusa. Otuda ni savremena premoć Amerike nije toliko posledica njene snage koliko utrnuća strasti i vitalnih energija Evropljana. Zatvara li se na taj način konačno i horizont budućnosti Evrope, da li je, imamo li u vidu dubinu pada, uopšte moguće njeno novo podizanje iz ruševina? Odgovor na to pitanje zahteva posve drugačiju perspektivu od one koju nam nude opšta mesta vere u progres i jednosmerni dinamizam istorije. Parafrazirajući francuskog mislioca Rene Genona, možemo reći da, nastupi li taj, toliko priželjkivani „kraj istorije“, to izvesno neće biti onaj kraj čoveka ni sveta a ni onaj planetarni trijumf poživotinjenih, sebičnih, građanskih „individua“ o kome sanjaju globalisti, nego samo kraj iluzija koje imamo o njoj.
„Na početku naše istorije, je naše idealno Središte, arktički prazavičaj, iz koga je glacijacija pokrenula naše prapretke raznostranim putevima rasejanja, širom evroazijskog kontinenta, pa i sveta, obrazujući tako, silom različitih iskustava, različite narode i kulture, u idealno jedinstvenoj, indoevropskoj porodici... Sad, na ovoj tački istorije, kad su svi prostori sveta dosegnuti rasejanjem, ispravno je očekivati preokret pokreta, ka novom okupljanju i sabiranju stečenih znanja, u pravcu Imperium Ultimum.“
Nostalgija budućnosti
Imaju li, međutim, današnji Evropljani pod anestezijom dovoljno snage za taj „preokret pokreta“ istorije?
„Kada se osvrnem oko sebe, ovde“, odgovara jedan od poslednjih Evropljana Kalajićevog romana, „bojim se da je nemamo, ali me neprijatelji razuveravaju i hrabre ogromnim i besomučnim trudom da nas ubede kako je svaki trud Evropljana samo prošlost i kako je Evropa postala puka periferija... Valjda oni bolje znaju kakvim snagama zapravo raspolažemo, čim se toliko žeste i očajavaju pred svakom pa i najmanjom iskrom evropske pameti i volje, pozivajući, preko svojih medijskih telala, na opšte uzbune i kaznene pohode.“
Jačajući i produbljujući evropsku samosvest, dakle, „Poslednji Evropljani“ nam pružaju nešto neuporedivo dragocenije od sumornog bilansa poluvekovne okupacije Evrope. I zato ovaj roman ne budi melanholiju, nego nostalgiju – bol koji je prvi znak buđenja iz narkoze. Naravno, ne nostalgiju za iščezlom slavom Evrope, nego nostalgiju budućnosti – nostalgiju za Imperium Ultimum.
To je ono carstvo koje, poput vatre „što ište hranu da bi živela“, već danas zahteva „misli i snove, dela pa i živote“ Evropljana. Još uvek samo unutrašnje, nevidljivo, i neispoljeno, ono će postati sasvim opipljiva realnost onog trenutka kad Evropljani najzad pobede sopstvenu malodušnost i, ubijajući „Levijatana“, otvore novi ciklus istorije Evrope, s one strane preduge agonije Zapada.
Boris Nad
KOMENTARI