Zamak Grala
Zamak koji se okreće
Ima jedan zamak koji se nalazi na ostrvu u dalekom moru ili na brdu u mračnoj šumi. Onaj ko ga traži neće ga naći. Onaj ko ga nalazi dospeva pred njegove kapije brzinom ptice u letu.
Zidine su mu snažne i glatke; vojske su pod njima nemoćne. Njegove bedeme oplakuje tajnovita reka, sa njegovih moćnih kula strelci odapinju strele takvom snagom da nikakav oklop ni štit od njih ne pruža zaštitu. Drugi opet duvaju u rogove a užasni lavovi, vezani gvozdenim lancima, riču s takvom silinom da se čini da će drveće iščupati iz korena. Kad mu putnik priđe dovoljno blizu, otkriva da je to zamak koji se okreće brže i od najbržeg vetra.
U njemu su nagomilana nebrojena blaga ali u njemu stoluje bolesni kralj koga zovu Kraljem ribara. Ima jedno koplje koje krvari i jedna posuda čiji su blagoslovi sitost i besmrtnost. Junak koji prodre u zamak biće gost na basnoslovnoj kraljevoj gozbi. Ali, kad tajanstvene žene prođu pored njega s kopljem koje krvari i posudom ili peharom – peharom koji je sam Gral – vitez će propustiti da postavi pitanje. Zbog toga će se sledeđeg jutra probuditi na pustoj zemlji, zamak će nestati, a patnje bolesnog kralja i njegovog kraljevstva biće nastavljene.
U nekim drugim verzijama iste priče, vitez se sledećeg dana budi u pustom zamku. On dobija još jednu priliku, igrajući partiju šaha s nevidljivim protivnikom; njegove figure su od srebra, protivnikove od zlata, i on gubi ovu igru, jer ponovo propušta da postavi pitanje o posudi i koplju koje krvari. Neke indicije dozvoljavaju pretpostavku da je njegov nevidljivi protivnik u toj šahovskoj partiji žena.
Njegova je krivica što je time propuštena prilika za obnovu. Da je izgovorio pitanje koje mu je ležalo na usnama, čini bi spale sa zanemoćalog kralja a pusta zemlja bi procvetala. Suvo drvo bi olistalo. Greška koju je počinio je nepopravljiva – Gral se ili više neće pojaviti ili će možda opet pojaviti jednog dana pred njim, kad to bude zaslužio svojim podvizima ili patnjama, ili će se pojaviti pred nekim novim izabranikom sreće i sudbine. Junak se povlači u askezu, pustinjački život, ili nastavlja svoja besciljna lutanja opustošenom zemljom.
Hiperborejsko poreklo
Ima osnova za pretpostavku da gralska legenda proističe iz nekolicine drevnih keltskih povesti, kakva je priča o „Zamku koji se okreće“, čiji je centralni motiv krvna osveta. Propustivši priliku da postavi pitanje i da se osveti, junak (koji ovde nosi ime Peredur), produžava agoniju – očekivana obnova izostaje. Motivi koplja koje krvari, mača, čarobnog kamena i čarobnog kotla su očigledno četiri magična predmeta koje su u Irsku doneli još pripadnici božanske, hiperborejske rase Tuata De Danan. To su „kraljevski kamen“ ili „kamen predskazanja“; koplje Luga, boga ognja, koje obezbeđuje pobedu onom ko ga nosi; nepobedivi mač Nuadua i posuda Dagde koja može da nahrani nebrojene ratnike. Hrišćanski elementi i interpretacije gralske legende su bez sumnje naknadno dodati i pozni. Magično kotao Dagde tako postaje putir u koji Josif iz Arimeteje hvata Isusovu krv pri raspeću a potom on, na unekoliko volšeban način, dospeva do Britanije ili Galije. Pokušaj hristijanizacije objašnjava izuzetna popularnost legendi gralskog ciklusa, u jednom kratkom istorijskom periodu na samom izmaku Srednjeg veka, ali ona ostaje samo spoljašnja, što potvrđuje i činjenica da Crkva, s izvanrednim instinktom, nikad zaista nije prihvatila legendu ili mit o Svetom Gralu.
Crkva to, doduše, nije ni mogla. Povest o Gralu je herojska (put do Grala može biti otvoren jedino mačem), u njoj ne postoji nijedan element koji je „religijski“, pogotovu ne u hrišćanskom shvatanju tog pojma. Najprodorniji istraživač ovog mita, Julijus Evola (u studiji Misterija Grala), govori o keltsko-nordijskom poreklu herojske legende, čiji su ključni motivi, po ovom autoru, nesumnjivo hiperborejski. To je i slučaj simbolizma samog „zamka koji se okreće“ i ostrva Avalon, koji je, očigledno, polarni. Put ka Gralu, sem toga, otvara se ne svetošću ni verom već, kako se to izričito na jednom mestu kaže, oružjem. U jednoj od brojnih verzija iste priče (onoj čiji je autor Ešenbah), Parsifal to čini „uprkos“ Bogu, obilazeći crkve i izgovarajući sledeće reči: „Od sada pa nadalje odbijam da mu služim. Ako me (Bog) bude progonio svojom mržnjom, pomiriću se sa tim.“
Pamćenje krvi. Osvetnik i obnovitelj
Pitanje šta je zaista Gral – putir, koplje ili kamen – ostaje od drugorazrednog značaja, jer je cilj gralske potrage upravo sama potraga i obnova do koje dolazi u trenutku kad izgubljeni metafizički centar ponovo bude pronađen. To je potraga za zaboravljenim sopstvom. Što se tiče etimologije imena San Graal, treba reći da postoji nekoliko mogućih objašnjenja: „graal“ je ili naziv za posudu ili činiju (poput provansalskog grasal-a ili graial-a, koji opstaje u različitim neolatinskim dijalektima) ili ga treba čitati kao Sang raal, što znači „kraljevska krv“. U nekim verzijama legende, srećemo i misteriozni brod, napušten i izgubljen u moru, na kome se nalaze kruna i mač, na čijim je koricama ispisano: „memoire de sange“ ili „pamćenje krvi“.
Vitez zaboravlja da postavi pitanje. On time propušta da izvrši svoju dužnost osvete, i to, po svoj prilici, krvne, jer je on, kako se kasnije ispostavlja, u srodstvu s bolesnim kraljem. „A osvetnik je ujedno i obnovitelj“ (Julijus Evola). Kraljevstvo zato ne može biti obnovljeno: „napušteno nasledstvo primordijalne kraljevske tradicije“ nastavlja da čeka predodređenog obnovitelja. Krv je ovde, kako se vidi, i princip osvete i žrtve i princip regeneracije i obnove, koliko i princip nasledstva: to je samo buđenje hiperborejskog „sećanja krvi“. Kroz misteriju „kraljevske krvi“ progovara motiv transcendente virilnosti, koji nema ništa zajedničko s lunarnom duhovnošću sveštenstva i crkve.
Na kraju, recimo i ovo. Svi srednjevekovni tekstovi o Svetom Gralu nastali su u veoma kratkom vremenskom periodu: od poslednje četvrtine KsII do prve četvrtine KsIII veka, što dopušta pretpostavku da je motiv Grala, u tom periodu koji označava apogeju srednjevekovne tradicije, imao i svoju političku funkciju. Prema Evoli, bila je to lozinka gibelinizma, „šifrovani poziv“ na obnovu carstva, autoriteta različitog od crkvenog pa čak i njoj suprotstavljenog i njoj superiornog; reč je o transcendentnoj ideji Imperiuma, metafizičkog Carstva, višeg kako od hrišćanske ideje, tako i od spoljašnje, političke ideologije carstva. Njen slom, direktno povezan sa razvrgavanjem templarskog reda, označiće i konačan kraj Srednjeg veka.
Četvrta Država
Četvrto carstvo neće biti nalik ni jednom koje mu je prethodilo. Treće Carstvo ili Treća država je carstvo zanatlija i trgovaca, treće kaste u induističkoj tradiciji, ili njegovog taloga; četvrto je carstvo „nedodirljivih“, sudra, ološa, nesoja. Kažemo „carstvo“ ali je savršeno očigledno da ono počiva na inverziji svega onog što u normalnim uslovima označava taj pojam. Treća država bila je buržoaska, zasnovana na vrednostima kapitalizma, individualizma i demokratije. Četvrtoj tek naziremo konture; njen simbol je pentagram, petokraka, bilo crvena zvezda Sovjeta, bilo zvezde sa američke zastave ili žute zvezde sa zastave Evropske unije, koje nisu više od njenih prethodnica – simbol Univerzalnog vladara ali iskrivljen, pogažen, degradiran, unakažen, do nepropoznatljivosti.
Četvrta država, čiji se dolazak dugo priprema, to je sasvim izvesno, rođena je iz nemoći da se razume sve ono o čemu govori legenda o Svetom Gralu. Nemoći da se razume šta odista znači ideja Univerzalnog carstva, imperije i njenog zakonitog vladara – posvećenika, natprirodnog vladara, Kralja sveta, istinskog i legitimnog Cara.
Četvrta država biće univerzalno carstvo sastavljeno od iskorenjenih i do u najsitniju pojedinost istovetnih jedinki; društvo upravljano iz jednog centra, carstvo neverujućih i bogoboraca, bezdušno i svirepo, u znaku degradacije i inverzije same ideje carstva, koja će ovde biti prekrenuta u koncept puke, totalne i totalitarne, birokratske kontrole, i tiranske vladavine „izabranih“ nad svim ostalim; društvo u kome će biti unapred onemogućena bilo kakva viša težnja; društvo tehnokratizovano i desakralizovano, sačinjeno od sebičnih individuuma koji će se nalaziti u stalnom „ratu svih protiv svih“.
I ono će trajati sve do ponovnog otkrivanja Grala.
Boris Nad
KOMENTARI