Belo ostrvo, Boris Nad

 

Belo ostrvo 

15.

Dok smo mi gledali začuđeno, Belo ostrvo je, svakim trenom sve celovitije, izranjalo iz ništavila. Magla se razvejavala, i mi smo stupali u svet kristalne jasnoće. Jer, u menama i kolebanjima ovog sveta, Belo ostrvo uvek ostaje nepomično, kao jedina čvrsta tačka; ostatak sveta mu se čas približava, a čas od njega udaljava, i po tome se vidi da je Belo ostrvo snažnije i od same realnosti.

Prvo smo ugledali visoke litice i kamene obale, a zatim sve blistavije šume i gajeve, bregove i doline, po kojima su bili rasejani beli gradovi, zamkovi i sela, kao retke dragocenosti kojima je ukrašen predeo.

Nismo više osećali ni umor posle teške noći. Još čudnije je bilo to što se, tek što smo zakoračili na obalu, odmah našao neko da prihvati ispruženu ruku i pomogne ljudima u nevolji. U tome smo odmah videli nešto više od običnog dobročinstva, pomoći koja se ukazuje nekom neznancu: nevoljnici su ovde dočekivani kao braća koja se, posle dugih lutanja, vraća u roditeljsku kuću. U smernosti stanovnika Belog ostrva video sam prvi znak od ovde još živi supremni ljudski poredak.

Jer, Belo ostrvo je najpre zavičaj. Ta zemlja je van dohvata promena, koje se o njenu obalu razbijaju kao talasi o stenovite hridi. Zato vreme ne može da je razori, niti da pomrači njen sjaj. Ona je van dosega katastrofa, i zato se kaže da u odnosu na sve druge zemlje ona zauzima povlašćen položaj, položaj koji se opisuje kao položaj u samom centru točka. Iz te tačke, dakle, proizilazi i svaki njegov okret.

Mudraci Zamka su istu stvar opisivali slikom klatna. Ako pokreti klatna predstavljaju samo vreme, Belo ostrvo je smešteno u onoj tački koja, sama ostajući nepokretna, omogućava njegove pokrete, koji se naizmenično odvijaju u dva suprotna smera. Bez te daleke zemlje kretanje i promena gube svoj smisao, baš kao što bez uporišne tačke nestaje svaka razlika između tela koje se kreće i onog koje stoji nepomično. Zato je Belo ostrvo i jezgro iz koga se podiže svaki ljudski poredak posle katastrofe, a to je moguće samo zato što sve na njemu postoji u svojoj prvobitnoj čistoti.

Zato, s vremena na vreme, i ono podleže zaboravu: kada iščili i poslednji pomen na Zlatno doba i kada se duh, u beznađu, okreće uobrazilji koja je izgubila svaki oslonac, preostaju samo nejasni tragovi, maglovita sećanja na ostrvo, kojima je teško odgonetnuti pravo značenje. Ali, pre ili kasnije, posle dugih perioda pomračenja, nastupa trenutak u kome se ta zemlja ponovo otkriva borcima koji kroz stihiju prolaze žudeći za čvrstim tlom. U vreme nepogoda, dakle, ona je pribežište i azil. Nasuprot tome, u druga, srećnija vremena, moguć je i pokret u suprotnom pravcu, kada mnoge daleke zemlje postaju saveznici i vazali vladara Ostrva.

   

Prvi utisak, međutim, može i da razočara došljaka: na prvi pogled, Belo ostrvo je zemlja kao i svaka druga, jedino što sve na njemu postoji u većoj jasnoći. Zato, stupajući na Belo ostrvo ni ljudi, naravno, ne mogu da postanu bolji – oni, naprosto, postaju ono što već jesu, živeći u većoj meri u skladu sa sopstvenom prirodom. Potom se strancu, korak po korak, otkrivaju i mnoge druge stvari.

   

Budući da stoji izvan vremena, na Belom ostrvu se više ceni nevidljivo nego vidljivo, zamisao nego ostvarenje, oblik nego pokret, etika nego moral. Iz etike, zatim, izvire politika – preobražena poezijom – koja ovde postoji samo u svom uzvišenom smislu, kao odnos ljudske zajednice prema Bogu. Ne postoji tehnika, već jedino čista magija. Rastojanja se prevaljuju brzinom misli, ali se vreme putovanja, brodom ili kočijama, produžuje ili skraćuje prema potrebi. Najdostojnijim se ipak smatra putovanje na konju, i zato kneževi i vitezovi putuju jedino u sedlu, na konjskim leđima. Umetnički stil počiva uvek na istim i večitim zakonima – moda i umetnički pokreti su za preziranje. Za umetničko delo se zahteva da poseduje svoj uzor u večnosti i ono je tim savršenije što se više približava Božanskom stvaranju. Stoga je i pesnik ovde okružen naročitim poštovanjem.

Ipak tu zemlju ne nastanjuju jedino heroji. Na Belom ostrvu ima mesta za svakog, pa i najneznatnijeg čoveka, pod uslovom da svojim delom oponaša Božje stvaranje. Baštovan to radi gajeći cveće i plodove, konjušar je dužan da istu meru pažnje poklanja svojim životinjama, dok pisar to isto čini uz pomoć guščjeg pera i hartije. Ovde je, dakle, svakom moguće da živi u harmoniji – sa stvarima koje ga okružuju, koliko i sa samim sobom – i postepeno, zahvaljujući naporima, on oko sebe stvara mala ostrva, koja zrače vidljivim sjajem. Tako sam shvatio smisao stare izreke da je svaki čovek plemić, i da je u svakom skriveno ono što je najdragocenije. Niko ipak nije lišen brige za onaj trenutak kada će se i sam pojaviti pred Kapijom Večnosti i kada će biti upitan za prtljag koji sa sobom nosi.

    

Uskoro smo upoznali kako život seljaka i slugu koji, razume se, nije lišen teškoća, tako i život koji se vodi u zamkovima i palatama. Breme raste sa visinom na koju se čovek uspinje. Na visovima, u tvrđavama i u dvorcima, postoje jedino dužnosti, a ne i privilegije – na prava se pozivaju oni koji biraju život u nizinama. Zato svako preuzima upravo onoliki teret koji može da ponese. Najteže breme nosi suveren – koji se najčešće pominje kao Veliki Vladar ili Veliki Knez – koji vlada Belim ostrvom u otmenoj dokolici: samo njegovo prisustvo omogućava blagostanje naroda. On stoluje u Kristalnoj palati.

Kao samo otelovljenje poretka, on je jedini vladar koji je sasvim lišen brige za raspoloženje svojih podanika, i on vlada samo i jedino snagom čistog autoriteta; u odnosu na sve ostale u njegovom kraljevstvu, on zauzima položaj onog nepokretnog središta iz kojeg izvire svaki pokret. Mi smo mnogo puta videli da je dovoljan i jedan jedini, pa makar i samo spoljašnji, znak Kneževog autoriteta – pomen njegovog imena, grb na povelji ili odeždi njegovog glasnika – pa da se razreše svađe i razmirice između njegovih podanika. Premda Veliki Knez nije osvajač, njegova moć seže mnogo dalje od Belog ostrva – ona, u stvari, dopire svuda tamo gde još živi supremni ljudski poredak. On sve to može jer je, još u osvit vremena, njegova loza potekla od bogova.

Sve ostalo, uključujući tu i brigu o njegovim vazalima i novim pokrajinama ili odašiljanju izaslanstava u tuđe zemlje, na svoja pleća preuzimaju njegove velmože i velikodostojnici. Premda su njihove dužnosti teške, nikada, ni na dvorovima pokrajinskih kneževa, a još manje u Kristalnoj palati, nismo videli da se ovi poslovi obavljaju s nemarom ili u nedoličnoj žurbi: ovde se vlada slobodno od bilo kakve brige za rokove, jer se i ljudska dela procenjuju s pozicija večnosti a ne trenutka.

16.

Najtežoj službi u Kristalnoj palati posvećuju se jedino najspremniji među podanicima Velikog Kneza – ni oni, međutim, nisu imuni na greške. Time se objašnjavaju i mnoge nesreće i iznenadne katastrofe koje, s vremena na vreme, pogađaju neke od prekomorskih zemalja.

U toj večitoj borbi koja se od postanka sveta vodi između Kristalne palate i protivnika Velikog Kneza, ravnoteža je promenljiva, i on u njoj čas trpi teške poraze a čas, opet, odnosi blistave pobede. To je suptilna igra koja se vodi najpre u duhu, i u kojoj svaki potez iziskuje protivpotez, a svaki udarac protivudarac. Zato u toj igri samo jedna loše izražena ili pogrešno shvaćena misao – ponekad i jedna loša pesma ili samo jedna nejasan stih – mogu da izazovu prave nesreće čije se posledice ispravljaju vekovima. Duga memorija palate zna za mnoge primere kada je ova ili ona ideja, poneka utopijska ili romantičarska zamisao, pokrenula čitave narode, milionske mase, izazivajući neslućena krvoprolića, pa čak i prave svetske katastrofe. Zato se u palati s idejama postupa s onom opreznošću s kojom se drugde rukuje s eksplozivom. Takođe, dobro se zna da se u toj borbi Veliki Knez ne sukobljava samo sa ljudskim neznanjem, već i sa zlom namerom: njegove se protivnike zato naziva i silama koje vole senku.

   

Pa ipak se te neprestane promene ravnoteže između dve strane objašnjavaju i dubljim razlozima nego što su to pogreške njegovih velikodostojnika. I baš kao što postoje trenuci kada Belo ostrvo odjednom izranja iz ništavila, a ime njegovog vladara iznenada zasja poput munje, obasjavajući ogromna prostranstva – isto tako postoje i duga razdoblja pomračenja, kada se pokreti klatna okreću ka razaranju. Tada Veliki Knez trpi poraz za porazom, jer se najpre odmeću ili bivaju do nogu potučeni vazali Velikog Kneza; daleke provincije se izlažu pustošenju, sve dok, naposletku, ne budu pripojene tuđim carstvima. Jedna za drugom ruše se pogranične utvrde, padaju zamkovi i tvrđave, a najzad nestaju i sama izaslanstva Kristalne palate. Konačno, i samo Belo ostrvo iščezava, a ubrzo potom gubi se i poslednji pomen na njegovo postojanje. U takva vremena Kneževi protivnici likuju, a trijumf anarhije izgleda potpun. U palati se kaže da tada i sam Bog okreće leđa Velikom Vladaru.

Premda se ubrzo kidaju i poslednje veze s palatom, a kneževe čete uzmiču na ostrvo, u svakoj od pokorenih zemalja preostaju male tvrđave reda ili barem šačica onih koji ne zaboravljaju na zakletvu datu Knezu. Tako je i posle uništenja Zamka nekolicina redovnika živela u ruševinama Zelenog Brega.     

   

Čak ni tada, borba ne može da se prekine. Ovo podjednako važi i za Velikog Vladara i za njegovu Kristalnu palatu, čije se bitke sada vode u nevidljivom, kao i za poslednje ljude reda koji preostaju u izgubljenim kraljevstvima. Za njih se kaže da nije važan njihov broj, budući da strategija Velikog Kneza počiva na magiji malih brojeva. Tako je, u krajnjem, dovoljno prisustvo makar i jednog jedinog čoveka koji, poput plamena sveće, obasjava mrklu noć, kako bi u stranoj zemlji i dalje živela načela palate. Iz tog razloga, ni pobede ni porazi ne mogu da budu konačni. Bitke se uvek nastavljaju, čak i sa izgubljenih pozicija, a ponekad i uprkos svakom smislu. Često je važnije od pobede dati znak sopstvenog prisustva, jer cilj ove igre nije da evoluira već da naprosto postoji.

Nadalje, u vreme kad anarhija trijumfuje, uticaj palate postaje nevidljiv, ali ne i manje stvaran: tek njeno postojanje daje smisao naporima onih koji se odupiru nasilju. Oni bi, uostalom, odavno položili oružje i napustili poprišta borbi kada ne bi znali da se smisao njihovih napora stiče u nevidljivom. I, takođe, oni veruju da će jednog dana Kneževe čete jurnuti sa ostrva da povrate sve ono što je bilo izgubljeno u dugom periodu nemoći njihovog vladara. Tako se, korak po korak – kroz dela, misli pa i snove onih koji ostaju verni palati i Velikom Knezu – priprema budući trijumf reda.

Ali, ono što je u vreme pomračenja moguće Velikom Knezu i njegovim sledbenicima u palati – nije uvek moguće i njegovim podanicima koji žive u anarhiji. Zato se njima dopušta da deluju po nešto drugačijim pravilima od onih koja važe na ostrvu. U palati se odbacuje svaka propaganda; propagandu zamenjuje uticaj koji se vrši samim postojanjem. Umesto fizičke sile, neredu se odupire jedino čistom duhovnom moći, samo duhovnim autoritetom. Tehnička sredstva su ovde izlišna – ona se na Belom ostrvu nikad ne koriste, čak ni protiv neprijatelja Velikog Vladara. Ostalima je, međutim, dopušteno da se u izvesnoj meri saobražavaju prilikama koje vladaju u prekomorskim zemljama, iako je i za njih način na koji deluje Kristalna palata ideal kome se neprestano teži. Ukratko, njihova zadaća je da za jedan sadržaj, koji je nepromenljiv, biraju najprikladniji oblik – ono što je večito, kaže se, mora se zaodenuti odećom vremena, kao što i jedna te ista melodija može da bude odsvirana na različitim instrumentima.

Onda kada je to neophodno, njima je dozvoljena upotreba tehnike, ali njome mogu da se služe jedino kao običnim sredstvom – sredstvom koje u svakom trenutku može da bude odbačeno. Superiornija od svake tehnike je magija, iz koje je tehnika jednom i potekla. Isto tako, korišćenju fizičke sile mora da prethodi duhovna nadmoć – ali njoj se pribegava samo u slučaju krajnje nužde, onda kada su svi drugi putevi zatvoreni. Pravilo koje je, međutim, nepromenljivo, i koje važi u svim prilikama, jeste da uzvišeni cilj ne trpi niska sredstva. Birajući sredstva, svaki podanik Velikog Kneza uvek mora da ima pred očima plemenitost cilja kome se posvećuje. Nema gore sramote od izdaje koja je počinjena zbog pobede, niti veće zasluge od one koja se stiče vernošću i u porazu. 

17.

Ubrzo smo na tom ostrvu, tako dalekom od sveta, zaboravili na naše stare nesreće. Nastupilo je srećno vreme kada sam, u tvrđavama i zamkovima na ostrvu, služio Velikog Kneza. Taj poredak nam je ubrzo postao prisan, jer on živi u svakom ljudskom srcu, baš kao što i moć Velikog Vladara počiva na onom redu koji je unapred upisan u samim stvarima.

    

Uostalom, nisu mi ti dani proticali samo u teškoj službi i ozbiljnim poslovima. Mnoge časove smo provodili i u dokolici, u šetnjama i bezbrižnim lovovima po pitomim brežuljcima oko palate. Tokom tih jutarnjih časova, često se radostan Viktorijin smeh razlegao po zelenim gajevima i ispod crvenog zvonika.

Za sunčanih poslepodneva, pre nego što sunce zađe, prekidali smo divlji trk kako bi za stolom u nekom seoskom dvorištu ispili po vrč jakog vina na koji bi nas pozvao neki gostoljubivi domaćin. Pod senkom vinove loze, uživali bismo u blagim razgovorima. Ta dvorišta smo uvek napuštali praćeni smehom, a smeh nas je pratio i onda kada smo, uskočivši u sedla, odlazili putem koji je vodio ka varoši. A već s prvim sumrakom imali smo običaj da posećujemo obične seoske igranke, kao i otmene balove, na dvorovima kneževih vojvoda. Jedino što nam je tada kvarilo spokoj bile su sve gore i gore vesti koje su dolazile sa Zelenog Brega. Jednog dana smo saznali i da je Zelenim Bregom zavladao Veliki Drvodelja sa svojim divljim čoporima u crvenim kaputima. Čuli smo, takođe, i mnogo toga o zverstvima koja su pratila čopore, u gradu i njegovoj okolini, kao i u zabitima Crne šume.

Nismo, naravno, više strepili za sopstvenu kožu, jer smo živeli u nerazorivim tvrđavama, daleko van domašaja Velikog Drvodelje. Ali, otada više nismo mogli da živimo u bezbrižnosti. Tog dana izgubili smo spokoj, i u meni je polako sazrevala jedna nova odluka: da se još jednom vratim na Zeleni Breg. Na to me je, najzad, obavezivao ranije dat zavet i vernost starim drugovima iz Zamka.

Opraštajući se u sebi od ostrva, preostalo mi je još da zakucam na vrata Kristalne palate, kako bih u palati za to putovanje dobio blagoslov Velikog Kneza. Dok sam se spuštao stepenicama, odlazeći slobodnog i lakog koraka, uvideo sam da je u toj odluci bilo neminovnosti, kao što su se u njoj, isto tako, srećno spojile mnoge stvari.

Napuštajući palatu, osetio sam novo pouzdanje, jer je iza mene stajala misteriozna moć Velikog Kneza. Naime, moć ovog vladara ne počiva na potčinjavanju ni na ubiranju danka, već na slobodnoj volji njegovih podanika – i u tome se krije tajna srećne i pravedne vladavine.

   

Što se tiče Viktorije, poziv iz Kristalne palate je značio je novi rastanak. Drugačije, uostalom, i ne može da bude, jer Belo ostrvo nije nikakva utopija i na njemu, baš kao i na svakom drugom mestu na ovom svetu, jednako postoje sreća i nesreća, radost i patnja. Ipak, to ostrvo živi u naročitoj harmoniji – u sudbinama se manje ispoljava slučaj i one su, u većoj meri nego bilo gde drugde, posledica naših ranijih dela.

Kada su i poslednje pripreme bile okončane, još jednom i poslednji put zakoračio sam u dvorane Kristalne palate, gde sam iz ruku samog Velikog Kneza primio mač i ogrtač – znamenja njegovog glasnika. Potom sam opasao oružje i u tišini napustio palatu. S neobičnom lakoćom uskočio sam u sedlo. Bio je dovoljan samo tren, jedan jedini pokret misli, pa da opet ugledam maglom obavijene visove Crne šume. Nisam ipak smogao snage da se oprostim sa Viktorijom i, umesto oproštaja, ostavio sam joj samo jedno kratko pismo.