MOLOH
Neka je slava Balu, neka je slava Kartagini
čije lađe vladahu morima na sve četiri strane sveta i okeanom na zapadu. Neka
je slava Setu, koji krvavih čeljusti izranja iz voda Nila. Neka je slava
Molohu, čiji bes more i obale oboji krvlju.
Neka je slava Hanibalu i njegovom maču.
Kartagina je more a ono je dah Tanit. Njen
udisaj i njen izdisaj su plima i oseka. To je ritam prema kome se ravna ovaj
svet – udisaj i izdisaj, plima i oseka. Srce koje se puni krvlju i skuplja, pre
nego što ga probode mač.
Naša lađa se činila sigurnom, slava Kartagine
nepomračnom, dok smo u svitanje isplovljavali iz luke.
Prvog dana meseca nisana prođosmo Melkartove
stubove.
Okean beše miran i mračan, toliko miran da su
naša jedra visila kao mrtve ptice.
Trinaest puta Sunce izađe i zađe kad ugledasmo
morsku travu gustu kao žbunje, između koje plivahu zmije, nemani morske i
neopisive zveri.
Videsmo more koje pokriva plovućac i vulkan na
ostrvu koji bljuje vatru. To je Molohov vreo dah. Videsmo čudovišta ogromna kao
ostrva ili planine, čije su snažne čeljusti kadre da smrve svaku lađu.
Videsmo jezivog Krakena i džinovske crve,
susove i grančeve koji žive u ledenim vodama reke Kali a hrane se ljudskim
mesom. Sve to ostade iza nas.
Tri meseca od dana kada smo se otisnuli od
obala Libije, pristadosmo uz obalu, kao što kazuju drevne knjige; obalu kamenu
i tvrdu, niz koju je vetar nosio crveni pesak. Kroz peščanu oluju nazresmo
mnogoljudne gradove i hramove, piramide na kojima su sveštenici u grimiznom
ruhu jednim potezom kremenim nožem, u slavu Moloha, ljudima čupali još živo
srce.
Moloh je gospodar ovog sveta. Neumoljivi
gospodar, kralj vatre crvenih udova i moćnog tela, kome se klanjaju svi.
Sveštenik je govorio s ljudima crvene kože na
jeziku koji niko od nas nije mogao da razume.
Biće da smo tamo boravili ravno trideset dana –
od mladog meseca do mladog meseca, koji nas obasja bledom svetlošću ono veče
kad su naše trireme opet zaplovile okeanom, krcate zlatom.
Na povratku nekoliko puta uplovismo u oluju, i
svaki put, u smrtnom strahu, molismo se Tanit, a neki zazivahu Moloha i Bala.
Videh smrt kako nam se smeje u lice.
Neka je slava bogovima što su nas poštedeli
zelene i crvene smrti.
Ko poznaje radost pomorca koji ponovo
uplovljava u svoju luku?
Tu radost sledi užas kakav nikada pre nismo
spoznali, užas od koga u trenu bele kose.
Videsmo Kartaginu poharanu, njene zidove
razvaljene tako da ni kamen na kamenu nije ostao, i njena polja zasejana solju.
Videsmo razorenu Megaru, nad kojom su se
vijorili stegovi vučice i opustošene Hamilkarove vrtove. Hram moćnog Moloha
beše još samo hrpa kamenja, a nad njom se izvijao crni dim.
Videsmo bezbrojne leševe na obali i leševe
bačene u more. Videsmo hekatombe od ljudskog mesa, kojima su se gostile ptice.
Ali ja videh trijumf Moloha i poraz Rima; videh
pobedu čudovišnog i krvoločnog boga, čiji je osmeh crveni plamen.
Rim i Kartagina, poraz i pobeda, samo su plima
i oseka, talasi i pena na površini ćudljivog mora, jecaj, udisaj i izdisaj
Tanit. Nad tim beskrajnim morem uzdiže se bog crvenih udova i širom
razjapljenih čeljusti, koji nemilosrdno vlada nad svima i koji ne može da se
zasiti mrtvima ni umilostivi žrtvom.
Neka je slava Molohu, koji će ubiti vučicu
jednako surovo kao što je dokrajčio Kartaginu.
Iz knjige
„Poslednja Tula“
Boris Nad
KOMENTARI