Vavilon
Nova metropola
Mora da je rat upravo protutnjao planinom sve do niske obale; stotine mrtvih ležalo je na plaži. Obrisi niskih gora mračno su se ocrtavali u noći. More, nepokretno pod uzastopnim naletima vetra; po svetlucavoj površini tromo su se valjale galije, pune mrtvih mornara, iskićene mnoštvom šarenih zastavica, bez jedara ili vesala.
Lađa pristade u plitkom zalivu i upravo tada, u prvi sumrak, kroz krpe od magle i kovitlace sumpornog dima, ugledasmo panoramu nove metropole, modernog Vavilona.
Nikog nije bilo ni na jednoj od stotinu kapija grada.
Srebrni drumovi i ulice takođe stajahu puste.
Statue od zlata, grifoni, ljudska tela s glavama lava, vepra ili bika, toliko ogromne da natkriljuju bedeme i bacaju mračne senke na plitki zaliv.
Kuda da se dene putnik u tom bezmerju praznine i samoće?
Izveštaji i putopisi govore o vojskama robova koje broje i do nekoliko desetina hiljada duša i o pobunama ugušenim u krvi ali ovde jednostavno nema nikog; prolaznici, glava zavijenih u bele čalme, toliko su retki da ih samo katkad naziremo na visokim galerijama od čelika i mermera, i tada nisu veći od glave čiode.
Da li ratovi koji se vode na periferiji iziskuju milionske armije koje su ispraznile beskrajne četvrti metropole? Ili je neka misteriozna epidemija, neka nova kuga, u jednom trenu pokosila osamnaest miliona žitelja Novog Vavilona? Statistke su porazne. Bela kuga, stopa kriminala u porastu, demokratski element koji odnosi prevagu nad patricijima starog režima, politički i u svakom drugom smislu…
Prašume na jugu vrve pobunama meleza.
Ratovi na Istoku i u Africi, svi sa nepovoljnim ishodima.
Statue od mermera u subway-u, pročelja palata eksplozijama razneta u paramparčad.
Na staklenim bulevarima ipak vlada savršen red, a železnice opisuju neizmerne pokrete nad rekama i ponorima. Svetla, milioni raznobojnih svetala koja obasjavaju noć. Muzika sa citri i odaliske koje plešu u staklenim baštama.
Tišina po palatama i čudovišnim hramovima, koja će trajati doveka.
Vavilon
Nebo, opalne boje. Pod njim se pružaju gradovi, čudovišna zdanja što proždiru ravnice i pustinje, veru se uz planinske masive i nadnose nad plitka i mlaka mora.
Neka od njih izgledom su nalik na brodove, zaboravljene u pustinjama ili nasukane na peščane sprudove. Druga, opet, liče na džinovske rakove, člankovitih, crnih, blistavih tela, iz kojih štrče ogromne antene. Gde počinju a gde završavaju beskrajne četvrti metropole? Njena ukupna površina znatno premašuje površinu jedne Francuske ili Italije. U dnu slike svetluca prljava voda kanala. To su mutni kanali Venecije, nasipi Kartagine ili bedemi Atlantide, potopljeni u plićacima, u zelenim morima o kojim izveštavaju Platon i Egipćani. Koncentrični krugovi nemaju središte. Apsurdnost i monumentalni stil ovih zdanja zapanjuju putnika iz našeg vremena. Na dnu jednog klanca je raskošna palata s mermernim pročeljem i stubovima čija visina iznosi bar dvadeset hvati. Ali se njena raskošna pročelja gube u gustim oblacima plavog dima i bele pare, u šištanju i palacanjima belih ognjenih jezika.
Zaustavljanja protoka svetlosti koje naziremo duboko dole, bliže molovima luke, možda označavaju zastoje u saobraćaju. Naša putanja, kroz vruć i uskovitlan vazduh, ne dotiče se oblaka od sumpornih isparenja i ustajalih magli što se skupljaju u nizijama i nad bezmernim provalijama. Ali primaknem li lice sasvim blizu prozora našeg broda, sasvim jasno vidim dugačku povorku koja verovatno broji i do pola miliona duša. Litija se zaustavlja pred jednom kolosalnom kapelom na kojoj nema obeležja nijedne poznate religije. Da li su stanovnici ove metropole besmrtni? Sumnjam u to. Vidim Smrt kako vreba na svakom koraku; to je neki grozomoran pauk ili škorpija ili oktopod, tela dugog preko četiri stotine stopa, čije snažne čeljusti prosto mrve i usisavaju svoje žrtve. Vladar ove basnoslovne prestonice vlada tim čudovištem, kao što ima moć da svoje podanike jednim udarcem biča baci na kolena ili ih natera na suze ili smeh.
Nešto kao svetlost zore pomalja se nad zelenom vodom pristaništa. Ali na visokim galerijama i dalje vlada večna noć. Vidim puteve kako se, šibani arktičkim vetrovima, gube u poljima i šumama večitog Zapada. Mala imanja, majuri, raštrkani po šumskim proplancima… Lovovi su ovde zabranjeni. Isto tako, ne postoji aristokratski element. Patriciji starog režima istrebljeni su još u prvoj četvrtini prošlog veka. Sve pobune ugušene su u krvi. Gordost se, koliko znam, ovde kažnjava smrću. Zločin svejedno cveta u mutnim vodama kanala, u tesnim podzemnim prolazima i po prostranim pristaništima, kao i u svetlim odajama dvorca. Mračni napevi izdižu se iz sirotinjskih kućica u predgrađu… Ali se mrtvi ovde ne oplakuju, kao što se i svaka vera u natčulno smatra slabošću i izlaže poruzi.
Na avenijama koje su prosto prosečene kroz telo grada nema užurbanosti ni gužvi. Na prostranim bulevarima vidim prolaznike koji se mimoilaze bez pozdrava. Nemoguće je zamisliti sve zabave i radosti kojima se, u prijatnoj dokolici, oni prepuštaju. Bilo bi lepo prošetati tim širokim ulicama pod jutarnjim suncem zavirujući u male radnje duž puta popločanog belim mermerom, pre nego što se s istoka na metropolu ne stušti crni oblak dugačak najmanje stotinu milja koji skriva nepojamne grozote i nove užase.
Nekakva oluja koja se naglo približava s istoka uskoro će ovu bezimenu metropolu razvejati u ništavilo.
Boris Nad
KOMENTARI