KRAJ NOĆI
IDILA
Strahotne hridi izdižu se iz sablasnih mora. Slike,
more čudesnih slika, nad kojim se valjaju zeleni talasi i ključaju vrtlozi od providne
morske pene; – skrhane katarke, iscepana jedra, istrulele lađe;
- zelena i modra tela utopljenika nanizana po peščanim žalima.
Na vrhovima tih hridi, od izlaska do zalaska
sunca, odvijaju se lovovi i hajke. Hučanje mora prigušuje rzanje konja i glasove
što se dozivaju...
Divlji vepar koji istrčava iz čestara, čopor jelena u sumanutom, besnom trku. Anđeo u
plavoj odeždi napinje luk. Ko je sazdao te litice, prostranije nego Sicilija ili
Švajcarska? Jedan jahač u crvenom odelu zastaje pred pročeljem dvorca. Otmena povorka
napušta šumarak. Zvuk lovačkog roga označava početak svečanosti, po svoj prilici
neke pastirske idile ili komedije, u kojoj bradati Pan progoni gole nimfe.
Mogao bi to biti Raj ili možda čak Pakao,
u svakom slučaju neko onostrano mesto, budući da ovde niko ne govori o privrednim
teškoćama ili o saobraćaju.
Jedan sunčev zrak se probija kroz lišće
i raseca morsku penu obasjavajući početak nama poznatog sveta.
SVETA KNJIGA
Spolja, zdanje nalikuje drvenoj, ne odviše visokoj kuli; iznutra odgovara
bogomolji ili hramu, bez žrtvenika i oltara. Osnova kule je osmougaona. Pokriva
je crveni krov na četiri vode. Prozori gledaju na četiri strane sveta.
Niko ne ulazi u zdanje,
do njega ne vode putevi ni ugažene staze. Podignuto je na uzvisini i daleko od gradova
(iza njega se naziru obrisi neke planine obrasle borom), i ne odgovara nijednom
poznatom istorijskom stilu. Ima neku daleku sličnost sa malim ruskim drvenim crkvama
ili sa jednostavnim bogomoljama kakve su
se i u nas nekoć podizale u drvetu, po zabitima.
Stepenici su kameni. Drveni stupovi podupiru visoki
svod. Po zidovima zatičemo plitke ornamente, sa besprekorno stilizovanim biljnim
i životinjskim motivima. Crveni zastori pokrivaju male slike nalik na ikone.
Tačno sedam koraka deli nas od teških, bronzom okovanih vrata do postolja
na kome leži otvorena knjiga. Ne znamo ko ju je napisao ni kada. Ispisana je rukom
– ili mnogim rukama – na jeziku i pismu drevnijem od svih nama poznatih (iz njih
proishode svi potonji). Svaka strana, svaki red i svako slovo u njoj međutim, svedoče
o ogromnom trudu – ne jednog majstora i ne mnoštva majstora, već bezbrojnih pokoljenja.
Sačinjena je od trajnih materijala, koji odolevaju vremenu: od krvi i životinjske
kože, od zlata, od žita i meda, od pergamenta... Nemoguće je umnožiti je jer je
nemoguće ponoviti taj beskrajni trud koji iziskuje vekove.
Svako može da uđe i nikom nije zabranjeno da čita knjigu.
Ne znamo da li je neko uopšte čita.
VAVILON
Mora da je rat upravo protutnjao planinom
sve do niske obale; stotine mrtvih ležalo je na plaži. Obrisi niskih gora mračno
su se ocrtavali u noći. More, nepokretno pod uzastopnim naletima vetra; po svetlucavoj
površini tromo su se valjale galije, pune mrtvih mornara, iskićene mnoštvom šarenih
zastavica, bez jedara ili vesala.
Lađa pristade u plitkom zalivu i upravo
tada, u prvi sumrak, kroz krpe od magle i kovitlace sumpornog dima, ugledasmo panoramu
nove metropole, modernog Vavilona.
Nikog nije bilo ni na jednoj od stotinu
kapija grada.
Srebrni drumovi i ulice takođe stajahu
puste.
Statue od zlata, grifoni, ljudska tela
s glavama lava, vepra ili bika, toliko ogromne da natkriljuju bedeme i bacaju mračne
senke na plitki zaliv.
Kuda da se dene putnik u tom bezmerju praznine
i samoće?
Izveštaji i putopisi govore o vojskama
robova koje broje i do nekoliko desetina hiljada duša i o pobunama ugušenim u krvi
ali ovde jednostavno nema nikog; prolaznici, glava zavijenih u bele čalme, toliko
su retki da ih samo katkad naziremo na visokim galerijama od čelika i mermera i
tada nisu veći od glave čiode.
Da li ratovi koji se vode na periferiji
iziskuju milionske armije koje su ispraznile beskrajne četvrti metropole? Ili je
neka misteriozna epidemija, neka nova kuga, u jednom trenu pokosila osamnaest miliona
žitelja Novog Vavilona? Statistke su porazne. Bela kuga, stopa kriminala u porastu,
demokratski element koji odnosi prevagu nad patricijima starog režima, politički
i u svakom drugom smislu...
Prašume na jugu vrve pobunama meleza.
Ratovi na Istoku i u Africi, svi sa nepovoljnim
ishodima.
Statue od mermera u subway-u, pročelja palata eksplozijama razneta u paramparčad.
Na staklenim bulevarima ipak vlada savršen
red, a železnice opisuju neizmerne pokrete nad rekama i ponorima. Svetla, milioni
raznobojnih svetala koja obasjavaju noć. Muzika sa citri i odaliske koje plešu u
staklenim baštama.
Tišina po palatama i čudovišnim hramovima,
koja će trajati doveka.
KRAJ NOĆI
Videli smo noćne senke i čuli smo njihovo jezivo buncanje.
Putem je, veoma sporo, promicala karnevalska povorka. Ispod uličnih svetiljki,
u srebrnoj svetlosti, cvetali su mlečika i čičak. Klovnovi su se, pod svojim iskeženim
maskama, cerili nad odrom, za mrtvačkim kolima trčali su pajaci, u pogrebnoj ekstazi.
Ta igra se potom pronosila od ulice do ulice. Na zvoniku je upravo izbijala ponoć.
Videli smo noćne ulice, pozornice noćnog lova, u kome se lovi ljudska divljač.
Videli smo crvene legije gospodara noći i njegove besne hajke; sred njih se, podrhtavajući
kao da pleše, podizala njegova mračna senka. Mrtvi već behu obešeni o kandelabre;
njihova tela su se lagano klatila, sledeći ritam muzike noći. Krv je kapala na meki,
raskvašeni asvalt i na gola, oznojena tela dece noći, u opscenoj igri. Mesec je
izronio iznad grada kao iznad srebrne šume. I u toj bledoj svetlosti nazreli smo
njihova lica – grimase bola i iskolačene oči besomučnika – i čuli smo njihov skaredni
šapat. Bio je to bolan i tugaljiv napev svetkovina meseca i noći, sličan onom kojim
se prizivaju sablasti iz mračnih podzemnih spilja.
Videli smo vatre kako palacaju nad obrisima
naših gradova, pretvarajući naše živote u pepeo i košmarni san. Visoki plamenovi
podigli su se nad ruševinama obasjavajući noć – njihovo pucketanje beše nalik na
podrugljiv smeh. Videli smo potom močvare kako se brzo šire u centru grada; vetar
je raznosio njihova isparenja, otužne i sladunjave zadahe trulenja. Leševi utopljenica
naglo izroniše iz njihovih svetlucavih dubina i one nas milozvučnim glasovima pozvaše
sebi.
Videli smo bezumlje i bolest Noći, videćemo i mudrost Zore koja će nam prići
kao primamljiva boginja pod zlatnim velom.
Prošli smo košmar Noći idući ka Zori.
NOVA METROPOLA
Nebo, opalne boje. Pod njim se pružaju
gradovi, čudovišna zdanja što proždiru ravnice i pustinje, veru se uz planinske
masive i nadnose nad plitka i mlaka mora.
Neka od njih izgledom su nalik na
brodove, zaboravljene u pustinjama ili nasukane na peščane sprudove. Druga,
opet, liče na džinovske rakove, člankovitih, crnih, blistavih tela, iz kojih
štrče ogromne antene. Gde počinju a gde završavaju beskrajne četvrti metropole?
Njena ukupna površina znatno premašuje površinu jedne Francuske ili Italije. U
dnu slike svetluca prljava voda kanala. To su mutni kanali Venecije, nasipi
Kartagine ili bedemi Atlantide, potopljeni u plićacima, u zelenim morima o
kojim izveštavaju Platon i Egipćani. Koncentrični krugovi nemaju središte.
Apsurdnost i monumentalni stil ovih zdanja zapanjuju putnika iz našeg vremena.
Na dnu jednog klanca je raskošna palata s mermernim pročeljem i stubovima čija
visina iznosi bar dvadeset hvati. Ali se njena raskošna pročelja gube u gustim
oblacima plavog dima i bele pare, u šištanju i palacanjima belih ognjenih
jezika.
Zaustavljanja protoka svetlosti koje
naziremo duboko dole, bliže molovima luke, možda označavaju zastoje u
saobraćaju. Naša putanja, kroz vruć i uskovitlan vazduh, ne dotiče se oblaka od
sumpornih isparenja i ustajalih magli što se skupljaju u nizijama i nad
bezmernim provalijama. Ali primaknem li lice sasvim blizu prozora našeg broda,
sasvim jasno vidim dugačku povorku koja verovatno broji i do pola miliona duša.
Litija se zaustavlja pred jednom kolosalnom kapelom na kojoj nema obeležja
nijedne poznate religije. Da li su stanovnici ove metropole besmrtni? Sumnjam u
to. Vidim Smrt kako vreba na svakom koraku; to je neki grozomoran pauk ili
škorpija ili oktopod, tela dugog preko četiri stotine stopa, čije snažne
čeljusti prosto mrve i usisavaju svoje žrtve. Vladar ove basnoslovne prestonice
vlada tim čudovištem, kao što ima moć da svoje podanike jednim
udarcem biča baci na kolena ili ih natera na suze ili smeh.
Nešto kao svetlost zore pomalja se nad
zelenom vodom pristaništa. Ali na visokim galerijama i dalje vlada večna noć.
Vidim puteve kako se, šibani arktičkim vetrovima, gube u poljima i šumama
večitog Zapada. Mala imanja, majuri, raštrkani po šumskim proplancima... Lovovi
su ovde zabranjeni. Isto tako, ne postoji aristokratski element. Patriciji
starog režima istrebljeni su još u prvoj četvrtini prošlog veka. Sve pobune
ugušene su u krvi. Gordost se, koliko znam, ovde kažnjava smrću. Zločin
svejedno cveta u mutnim vodama kanala, u tesnim podzemnim prolazima i po
prostranim pristaništima, kao i u svetlim odajama dvorca. Mračni napevi izdižu
se iz sirotinjskih kućica u predgrađu... Ali se mrtvi ovde ne oplakuju, kao što
se i svaka vera u natčulno smatra slabošću i izlaže poruzi.
Na avenijama koje su prosto prosečene
kroz telo grada nema užurbanosti ni gužvi. Na prostranim bulevarima vidim
prolaznike koji se mimoilaze bez pozdrava. Nemoguće je zamisliti sve zabave i
radosti kojima se, u prijatnoj dokolici, oni prepuštaju. Bilo bi lepo prošetati
tim širokim ulicama pod jutarnjim suncem zavirujući u male radnje duž puta
popločanog belim mermerom, pre nego što se s istoka na metropolu ne stušti crni
oblak dugačak najmanje stotinu milja koji skriva nepojamne grozote i nove
užase.
Nekakva oluja koja se naglo približava
s istoka uskoro će ovu bezimenu metropolu razvejati u ništavilo.
ČUDOVIŠTE
Kad sam
otvorio oči, već je bilo tu: pritajeno pred mojim pogledom, čudovište se
umnožavalo u bezbrojnim ogledalima sobe. Crvene, užagrene oči behu prikovane uz
moje. Bleda, svetlucava koža... Zver, koja je istovremeno mogla biti reptil i
neka ogromna mačka. Debeo, mesnati rep koji se lagano pomera, prekrivajući šare
tepiha; kandže, koje imaju oštrinu i hladan sjaj čelika. Sitna krljušt nalik na
riblju koja se crveno presijava na hrbtu, jezik koji skaradno palaca među
zubima grabljivice... Tada primetih kako joj neznatno podrhtavaju mišići na
slabinama i kako joj se svetlozelene nozdrve jedva primetno šire – čudovište se
spremalo za skok ili na uzmicanje.
Odakle se ispilila ta čudovišna slika?
Iz srednjevekovnih bestijarijuma i demonologija ili iz ćorsokaka evolucije
nepoznatih zoologiji? Iz dubokog i mračnog mora kojeg, prema običajima vremena,
nazivamo nezgrapnim imenom „podsvest“? Zamislih album čudovišnih stvorenja,
čitavu povorku nemogućih zveri, odlučnih i krvoločnih, skamenjenih pred mojim
pogledom i znanih samo Tvorcu, čiji fosili milionima godinama počivaju u utrobi
planina ili na dnu nekog mora i koje će tu ostati sve do samog Kraja vremena.
Znam da to nikad neću saznati. Osećam
žal za tim dok je posmatram kako nestaje u tamnoj šumi paprati i zimzeleni iz
koje više nikad neće izroniti. Istog časa, ta gusta šuma postaje dekor novog
sna u kojeg upravo tonem.
Boris Nad
KOMENTARI