Tu već naziremo potpuni i konačni raspad sveta tradicije, svega onog što je činilo osnovu života hiljadama i hiljadama godina. Brišu se i etničke i rasne razlike, države prestaju da postoje, njihov suverenitet je sve više fiktivan. Isto se dešava i religijama i kulturi, bar u njenom klasičnom smislu. Na njeno mesto stupa globalna potkultura koja više ne poseduje vertikalnu, već isključivo horizontalnu dimenziju. Na koncu, nestaje svaki tradicionalni identitet i sve njegove osnove, da bi se čovečanstvo konačno uklopilo u bezobličnu masu, u pravo ljudsko krdo. Nestaje i porodica, pa čak i polne razlike. Na mesto svega toga stupa iluzorna „individua“, ispražnjena od svih vrednosti i sadržaja, koja je u stvari prazna ljuštura, pogodna za manipulaciju.
Intervju sa Borisom Nadom, piscem, misliocem i tradicionalistom. Poznat po delima Gozba pobednika, Nemi bogovi, Povratak mita… Svoje radove objavljivao je u mnogim kulturnim i geopolitičkim čaopisima i internet portalima. Njegova dela prevođena su na nekoliko svetskih jezika.ARKTOGEJA – lični blog Borisa Nada
EVROAZIJA.NET: Borise, šta je za Vas tradicija? U kojoj tradiciji današnjice najviše prepoznajete taj pojam?
BORIS NAD: Mi smo indoevropski narod. To je najstariji i najdublji sloj naše tradicije. On nije vremenski ni istorijski, nego večan i nadvremen. On ne podleže promeni istorijskih okolnosti, ni pukoj promeni spoljašnjih uslova. Tradicija se ne menja. Menja se jedino naša sposobnost da tu tradiciju razumemo i živimo.
Naša epika, epska tradicija uporediva je s onom koju nam prenosi Homer. O tome, među ostalim, svedoči i Nemac Gerhard Gezeman, koji smatra da je ta epska tradicija izgradila „jedan sasvim određen, jasno sagledan, merodavan i obavezan ideal čoveka“, ideal koji je, doduše, „ostao nepoznat `visokokulturnim nacijama`“ i „nije postao uzor opšteg evropskog izgrađivanja čoveka“. Nisu ga, uostalom, prepoznale ni naše savremene kulturne (pseudo)elite. Otuda je moguće da jedan navodni velikan srpske književnosti (jedan od „privremeno slavnih“) ustvrdi da „mi imamo sjajne istoričare, ali da nemamo istoriju“, već neku vrstu pseudomitologije: „seriju nebuloza i mistifikacija koje su proistekle iz slepačkih guslanja“. Nije teško zaključiti ko je tu u stvari slepac. Homer i Filip Višnjić svakako nisu. „Ako gledate,“ upozoravao je Gete, „nemojte misliti da vidite”. Geteovom upozorenju možemo dodati: „Ako čujete, nemojte misliti da razumete“.
U svojim knjigama „Uporište“ i „Mapa (anti)utopija“ Dragoš Kalajić govori o postojanju jednog, „diferenciranog tipa čoveka (…) koji je idealno ili realno, virtuelno ili aktuelno, povezan sa verodostojnim sadržajima evropske tradicije i evropskog pogleda na svet, odnosno sa iskonskim i temeljnim etno-etičkim principima“. U svetu neodređenosti, on je određen, svojom tradicijom i etničkom pripadnošću, te stoga i „diferenciran“ – diferenciran, „u odnosu na posledice savremenih procesa masifikacije i (jednodimenzionalne) nivelacije“. On nije ni istorijski ni antiistorijski već, budući da prethodi samoj istoriji, nadistorijski: „verodostojni evropski etno-etički identitet (…) nije objekt već subjekt istorije, nije nastajao već je postojao, nije se objašnjavao već se objavljivao, i nije koncept nego princip“. Jasno je da termin „evropski etno-etički identitet“ ovde možemo izjednačiti sa indoevropskim identitetom.
Francuski mislilac Rene Genon govori o „primordijalnoj tradicji“, koja je nadljudskog porekla i koja postoji oduvek, ali u svojoj punoći samo u prvom, Zlatnom dobu, da bi potom, tokom svakog od narednih, silaznih ciklusa vremena, bila izložena pomračenju i zaboravu, povlačeći se u oblast skrivenih i tajnih znanja, sve do potpunog zaborava. Ta ideja ima svoje prethodnike, među kojima je i grof Žozef de Mestr, koji je izrekao važnu misao: „Istinska religija… je rođena na dan kada su (svi) dani rođeni… Maglovite koncepcije (drevnih naroda) bile su manje ili više slabašni ostaci prvobitne tradicije.“
Ta prvobitna tradicija, prema Genonu i njegovim sledbenicima, zajednička je svim narodima, čitavom čovečanstvu. Mitovi i legende raznovrsnih naroda, religije i metafizičke doktrine, tradicionalni simboli i rituali nisu ništa drugo do parčići tog znanja, prilagođeni novim uslovima ili prevedeni na popularni jezik.
Genon je život posvetio pokušajima da tu tradiciju obnovi, u znaku devize: „Širiti svetlost i okupljati rasuto“. Taj pokušaj nije uvek ubedljiv ali, uprkos svojim nedostacima i očiglednim slabostima, Genonove koncepcije su izvršile veoma snažan uticaj na određene intelektualne krugove tokom XX veka. A to se nastavlja i danas.
Uostalom, treba primetiti da, sledeći samu Genonovu misao, prvobitna tradicija, bar u svom integralnom obliku, i ne može biti obnovljena pre svršetka „gvozdenog“, odnosno početka novog „zlatnog doba“. Tek na kraju „mračnog doba“, ona će postati dostupna svima, iako je svi neće prepoznati. To su oni jevanđeoski biseri, bačeni pred svinje.
Shodno tome, tradiciju danas treba tražiti svuda tamo gde se ona može naći: u mitologijama i kosmogonijama, u velikim metafizičkim tradicijama Istoka i Zapada, ili bar onom što je od njih preostalo, u religijama, u usamljenim naporima pojedinaca i u umetničkim delima, u narodnim predanjima, a možda i u popularnoj kulturi, ali, u prvom redu, u onom što nam je najbliže: u našoj sopstvenoj tradiciji, koju je potrebno prepoznati, po mogućnosti je osavremeniti i sačuvati od zaborava. Pravoslavlje nam u tome pruža jedno od posebno snažnih uporišta.
EVROAZIJA.NET: Kako primordijalna tradicija koju spominje Kalajić, pogotovo indoevropska, stoji nasuprot hrišćanstva i islama?
BORIS NAD: Hrišćanstvo odavno nije jedinstvena religija, već postoji u najmanje tri, prema našem mišljenju, suštinski različite verzije. Izgleda da nešto slično važi i za islam. Klaudio Muti tvrdi da događaji kojima prisustvujemo na Bliskom i Srednjem istoku ne predstavaju toliko sukob islamske civilizacije sa Zapadom, koliko građanski rat unutar islama: nepomirljivi sukob sunita i šiita.
U tradicionalističkim krugovima postoji jedna veoma ustaljena predrasuda: da je hrišćanstvo nepotpuna i redukovana tradicija, u kojoj je metafizički sadržaj izgubljen, te da je ono svedeno isključivo na svoju egzoterijsku i spoljašnju dimenziju. Sam Rene Genon je kumovao takvom stavu. Godine 1929. on je otputovao iz Pariza u Kairo, nastanivši se u blizini Huseinove džamije. Ovde je prešao u islam, priključujući se sufijskom redu Hamdija Šalizija. Uzeo je i novo ime – Abdel al Vafid Jaša, i prihvatio titulu šeika. Treba ipak primetiti da tobožnja Genonova konverzija u islam ništa bitno ne menja u njegovom svetonazoru; on i dalje ostaje poklonik ili posvećenik primordijalne tradicije. Međutim, Genon je upravo u islamu prepoznao „živu tradiciju“, kakva na Zapadu, prema njegovom uverenju, odavno više ne postoji: „Ko god shvata jedinstvo tradicija… nužno je… nepreobrativ u bilo šta.“
Istini za volju, Genon nije ni poznavao hrišćansku tradiciju, izuzev rimokatoličke, i njenih devijacija u vidu protestantizma. Nešto slično možemo reći i za Julijusa Evolu, druge veliko ime tradicionalističke škole, čiji su sudovi o Slovenima, Rusima i slovenskoj tradiciji uopšte, izrečeni na primer u „Pobuni protiv modernog sveta“, u najmanju ruku proizvoljni, neutemeljeni i površni.
Aleksandar Dugin, u studiji pod naslovom „Metafizika Blagovesti“, došao je do rezultata iznenađujućih za tradicionaliste, koji su, sledeći Genona i na njegovom tragu, pokušavali da istraže metafizičku tradiciju hrišćanstva. Pravoslavlje je, dakle, prema njegovimzaključcima, sačuvalo punovrednu dogmatiku, te autentične ontološke i metafizičke sadržaje. S druge strane, paradoksalno, takvi sadržaji su prilično dobro proučeni u islamu i hindiuizmu; ne i u hrišćanstvu. Postoje duboki razlozi za to.
Dragoš Kalajić je veoma jasno izneo svoj odnos prema hrišćanstvu, na primer u tekstu „Zimski solisticijum“: „Biće neophodno otkriti vernicima istinu da je hrišćanstvo jedna grana stabla evroarijske religioznosti i da je Isus Hristos avatar staroiranskog Spasioca (Saošajanta), koji je rođen takođe bezgrešnim začećem i koji dolazi na kraju svakog ciklusa da pobedi smrt i zlo. Sveti arijski spis Yašt (XIX, 11 i 89) predstavlja našeg Spasioca ovim rečima: „Kada mrtvi budu vaskrsli, živi Spasilac će doći bez oklevanja. Po volji život će biti preobražen.”
Već iz ovog, nepotpunog i fragmentarnog, odgovora na vaše pitanje, jasno je da i hrišćanstvo i islam, a posebno neki njegovi oblici, čuvaju važan deo nasleđa takve primordijalne tradicije. Oni i jesu njen neposredni izraz, posebno u nekim svojim dimenzijama. Sve to tek treba da bude potpunije istraženo.
EVROAZIJA.NET: Gde vidite tradicionaliste danas, one koji sebe smatraju sledbenicima Genona i Evole, čiji je aktivizam i doživljaj sveta većinom zarobljen na internet prostoru, van duhovnog i svetog? Da li to vidite kao problem?
BORIS NAD: Iskreno, ne mislim da je ključni problem savremenog tradicionalizma internet ni oni koji su ostali zarobljeni u virtuelnom prostoru. I oni mogu učiniti nešto korisno.
Upravo je Dragoš Kalajić svojevremeno upozorio da postoje dva načina da susret s Genonovim delom bude promašen: prvi je odbaciti sve ono što Genon tvrdi. Drugi je bezuslovno prihvatiti sve ono što on tvrdi. Drugi je tipičan za takozvane genoniste, koji se ponašaju poput zatvorene sekte, prvi za krugove „akademske“ i moderne kulture. Nešto slično možemo reći i za sledbenike Evole. Biti sledbenik je u intelektualnom smislu prilično komforna ali i neplodonosna, da ne kažemo sterilna pozicija, koja, uzgred, ne zahteva nikakve posebne intelektualne napore. Drugim rečima, oni nastoje da spasu puku formu, žrtvujući suštinu njegove misli.
Uprkos takvim nesporazumima, Genonov uticaj iz decenije u deceniju raste. Sudbinu njegove misli mogli bismo, makar to nekom delovalo i cinično, uporediti sa sudbinom Marksa kao mislioca. Prvi značajni prodori tradicionalističke misli su ostvareni tamo gde nisu bili očekivani: ne na Zapadu, gde su zanimanje za Genonovu misao delile isključivo ograničene intelektualne elite, već u Rusiji, zahvaljujući tradicionalizmu i neoevroazijstvu Aleksandra Dugina, čija misao sigurno nije „genonistička“ u pravom smislu te reči, već pre spada u njegove „neortodoksne“ forme. (U filmu Nikite Mihalkova „Sibirski berberin“ jedna Amerikanka sa čuđenjem konstatuje da se u Rusiji sve shvata ozbiljno i da ništa „ne može biti malo“; čak ni površan flert.) I takođe, kako to primećuje Mark Sedžvik u svojoj uticajnoj studiji o tradicionalističkoj misli, Genonom isnpirisan tradicionalizam se duboko ukorenio u Iranu. Ostaje da vidimo kakav će uticaj tradicionalistička misao izvršiti u Indiji, gde već imamo primer Kumarasvamija, a pre njega Tilaka, ili možda u Kini u narednim decenijama.
Neoevroazijstvo Dugina i njegovih sledbenika zaista možemo porediti s boljševizmom koje, uprkos uticaju Marksove misli, proklamovanom internacionalizmu, pa i ritualnim zaklinjanjima u „očeve marksizma“, ostaje duboko ruska pojava, slično maoizmu u Kini; a o tome svedoči i neobičan istorijski put koji je prešla „prva socijalistička zemlja u istoriji“, sve do savremene Rusije, u koju nade sve više polažu i evropski konzervativci.
Jednom rečju, budućnost tradicionalističke misli, prema našem mišljenju, leži u njenim „heterodoksnim“, a ne u „pravovernim“ formama. A internet je samo medij, ništa gori ili bolji od drugih.Nasuprot tome, sve ono što je važno, uči nas Ernst Jinger, odvija se u nevidljivom.
EVROAZIJA.NET: Ne mislite valjda da religija i duhovnost ne igraju važniju ulogu u čovekovom životu od svakodnevnog višečasovnog boravka na internetu? Po čemu bi se onda tradicionalisti razlikovali od osoba modernijih i liberalnijih shvatanja?
BORIS NAD: Nož nije ni dobar ni loš, kaže se – greši onaj ko ga hvata za oštricu. Pukim boravkom na internetu teško da možemo doći do neke suštinske duhovne spoznaje, niti možemo ostvariti neki istinski duhovni podvig. Može li, uostalom, posmatranje prenosa ili snimka liturgije zameniti prisustvo vernika na Božjoj službi i učestvovanje u njoj?
Internet je medij koji je preplavljen banalnim sadržajima, čak i onim koje bi Genon nazvao „infernalnim“. To ne znači da nekom ko ne deli liberalna shvatanja ne može biti od pomoći. On je, u neku ruku, neophodnost u doba u kojem živimo, ali i veliki znak vremena, koje tradicionalisti, sledeći Genona, prepoznaju kao finalnu fazu kali-juge, „mračnog doba“. Očigledno, mi treba da ga koristimo na način koji to čine naši protivnici: kao sredstvo za propagandu i brzu komunikaciju. Barem dok je taj medij još relativno slobodan.
EVROAZIJA.NET: Šta bi onda bila osnova tradicionalističkog svetonazora danas?
BORIS NAD: „Ono što je dobro“, zapisao je Horhe Luis Borhes, „ne pripada nikom, već jedino jeziku i tradiciji“.
Mi živimo u doba koje je neko već lucidno okarakterisao kao doba „gubitka centra“. To je doba pomračenja, lutanja, konfuzije; doba udaljavanja od centra. U takvom svetu, tradicionalisti bi trebalo da budu oni koji se, ako se već ne zapućuju ka centru, barem upuštaju u potragu za njim. Na početku ovog perioda, na početku samog kraja „mračnog doba“, gralski vitezovi se upuštaju u potragu za Gralom, dakle za centrom i za samim sobom, pošto je to središte izgubljeno.
Tom gubitku centra usleđuje katastrofa, isprva duhovna, potom i fizička. Rečeno jezikom mita: posle te katastrofe, posle „sumraka moći“ bogova i ljudi, bogovi će u travi, u Šumi sećanja, opet ugledati zlatne table ispisane Odinovim magičnim runama.
To i jeste tradicija u kojoj, kako je to primetio kompozitor Gustav Maler, ne treba videti „obožavanje pepela, već prenošenje vatre“.
Naime, tradicija o kojoj je ovde reč nije proizvod društvenog konsenzusa, običaja, norme ili ustaljenih shvatanja, već „znanje“ koje je, doslovno, „nadljudskog porekla“. Ona nije ni racionalna ni iracionalna, već nadracionalna; otuda ne podleže definicijama ni objašnjenjima. Njene pouke su bezvremene, i ne mogu biti izgubljene: takva tradicija samu sebe pronosi kroz vreme i sama bira svoje nosioce.
To je zapovest, imperativ, koju lakonski izlaže drevna rimska deviza: „Da bi se spoznali bogovi, treba postati njima jednak“. Na drugom kraju evroazijskog kontinenta, to ponavlja i hinduistička tradicija: mi moramo činiti ono što su činili bogovi. To nalaže i pravoslavno hrišćanstvo, koje je, u samoj suštini, religija oboženja i obogotvorenja a ne pukog spasenja, nalažući verniku ne da bude jedino moralan i time možda zasluži spasenje, već da bude Hrist. Drugim rečima, da se obogotvori.
EVROAZIJA.NET: Šta bi tradicionalistima današnjice trebao da bude autoritet, gde bi oni trebali da ga traže? Kakvo je Vaše viđenje prema tkz. desnom anarhizmu koji su prihvatili mnogi tradicionalisti u Italiji još od druge polovine 20. veka?
BORIS NAD: Pojam „auctoritas“, kako nas podseća Dragoš Kalajić, označava stvaralačku moć. To potvrđuje i učenje Žorža Dimezila: „Žorž Dimezil opaža da *aug-es- „može da ima smisao ‘stečenog i stvarnog učinka uvećanja ili uvećavanja’, odnosno ‘punoće’ ove ili one vrste snaga ili sredstava… U indoiranskom, gde se glagol izgubio i gde je izvedena imenica bila pridata ideologiji druge funkcije (fizička snaga, ratnički poduhvat) *auj-as je poprimio, naravno, jasni i ograničeni smisao koji smo odredili: ‘punoća onog što uslovljava čin prvaka ili borca, punoća mišićne snage’“ (Dimezil, 1969). Drugim rečima, pojam autoriteta je u tesnoj vezi sa slobodom: slobode nema bez autoriteta, niti autoriteta bez slobode. Autoritet pokazuje put ka slobodi.
Danas je, nažalost, smisao pojma autoriteta izvrgnut u suprotnost izvornom značenju i srozan na nivo društvene i državne represije, na „podređivanje snažnijem“: na puku prinudu.
U današnje vreme, čovek tradicije lišen je podrške bilo kakve spoljašnje institucije. Takvu podršku više nije moguće naći u državi ili crkvi. On je, u stvari, prepušten samom sebi i živi u jednoj u osnovi neprijateljskoj sredini. Autoritete je moguće tražiti u vrlim primerima prošlosti – istorija njima obiluje – ali i u primerima sadašnjosti:u primerima onih koji su, sopstvenim životom i delom, potvrdili da poseduju autoritet, odnosno stvaralačku moć.
Nemački pisac Ernst Jinger u svojim delima govori o dve figure koje se suprotstavljaju nužnosti sveta tehnike predstavljenoj titanskom figurom „Radnika“: prva je „odmetnik“, onaj koji se odmeće u šumu, u prostor slobode (u tom odmetanju, naravno, „ne treba videti nikakvu idilu“). Odmetnik se neposredno suprostavlja istorijskom svetu, svetu nužnosti, kojeg simbolizuje Radnik.
U romanu „Eumeswill“, Ernst Jinger opisuje još jednu figuru: figuru „anarha“. Njegov odnos „prema anarhiji odgovara onom koji ima monarh odnosi prema monarhiji“. On ne rešava svetska pitanja, on je neko ko se bori jedino za svoju slobodu, zadržavajući distancu. Inače, jedan od Jingerovih termina je i „konzervativni anarhista“.
Veza između konzervativizma i anarhizma je dublja nego što se čini na prvi pogled, a savremene okolnosti tome očigledno idu na ruku. Bilo kako bilo, sam fenomen ima dugu tradiciju. Tradicionalista Julijus Evola je svojevremeno razvijao svoj koncept „apsolutne individue“. Luj-Ferdinand Selin se s lakoćom uklapa u ideju ili koncept desnog anarhizma. Idealnu vezu između konzervativizma i anarhizma osvetlio je upravo Ernst Jinger u svojoj „Svetskoj državi“: „Anarhista je u svom najčistijem obliku onaj čije se sećanje vraća u najudaljeniju prošlost – ka preistorijskim, čak i premitskim vremenima, onaj ko veruje da je čovek u to vreme ispunio svoju istinsku svrhu … U tom smislu, anarhista je proto-konzervativan, on prati zdravlje i bolest društva nazad do samog korena.“
Načelno, to je jedan od dozvoljenih i savršeno legitimnih puteva. Međutim, slično dendiju, i anarhista (pa i anarh) predstavlja figuru dekadencije. Tipična je za doba opadanja.
EVROAZIJA.NET: Kako Vi gledate na „buđenje“ paganskih kultova iz prošlosti koji se sve više pojavljuju u Evropi pa i u Srbiji, koliko njih možemo smatrati tradicionalnim?
BORIS NAD: Možemo li današnju Evropu, pogotovu onu zapadnu, još nazivati hrišćanskom? Hrišćanstvo, a ponajpre katolička crkva, prolazi kroz veoma duboku krizu. Protestantizam je već sam po sebi izraz krize hrišćanstva. O tome govore i reforme kojima sada pribegava Vatikan, na čelu s novim papom. Takvo stanje, uostalom, na Zapadu traje još od Martina Lutera.
Izgleda da je stanje nešto drugačije na istoku Evrope, te da se pravoslavlje bolje nosi s tim izazovima. Možda je razlog tome činjenica da je pagansko, prethrišćansko nasleđe bolje očuvano u pravoslavnoj crkvi, odnosno to što je pravoslavno hrišćanstvo čvršće ukorenjeno u tradiciji nego katolicizam, koji se u međuvremenu degradirao u puku religiju spasenja.
Obnavljanje zanimanja za pagansko nasleđe i kultove svakako predstavlja pozitivan impuls. Reč je o tradiciji koja je bila predugo i nasilno potiskivana. Ostaje pitanje da li je jednu tradiciju, čiji je lanac prekinut pre hiljadu i više godina, uopšte moguće obnoviti na ovaj način. Da li ju je moguće oživeti u njenom autentičnom obliku?
Nažalost, u mnogim svojim aspektima i manifestacijama, to „buđenje“ izgleda bliže fenomenu „druge religioznosti“ o kojoj je govorio Osvald Špengler nego stvarnomi životvornom obnavljanju ovog, izuzetno važnog i vitalnog dela naše tradicije.
EVROAZIJA.NET: Kako vidite dalje kretanje čovečanstva u ovom „mračnom dobu“ i gde je njegov krajnji pad?
BORIS NAD: U Jevanđelju po Mateju je zapisana sledeća opomena: „Niko ne zna ni dan ni čas…“ (Drugog dolaska Hristovog). Sa tradicionalističke tačke, pa i sa gledišta same tradicije, mi zaista živimo u finalnom dobu kali-juge. O tome govori i glasovito proročanstvo izrečeno u Višnu-purana, i mnoga druga. Sa hrišćanskog stanovišta, to su „poslednja vremena“, u kojim se očekuje pojava Antihrista. Prema nekim tumačenjima, Antihrist se u stvari već pojavio kroz nekoliko ličnosti u istoriji i nastaviće da se pojavljuje. U tome su, uostalom, saglasne sve tradicije, uključujući islamsku i hinduističku. Islamska tradicija zna za Dadžala (Antihrista) i očekuje Mahdija. Hinduisti veruju u dolazak poslednjeg avatara.
Mislim da se pred nama otvaraju dve mogućnosti: ili će se pad nastaviti, i to sve brže i strmoglavije, sve do samog kraja, ili će doći do privremenog (makar i istorijski kratkotrajnog) uspravljanja. Ova druga perspektiva danas izgleda veoma daleko, ali to ne znači da je nemoguća. Imamo i istorijske analogije za to: epoha srednjeg veka, koga danas nazivamo „mračnim“, značila je upravo takvo uspravljanje posle sloma antičkog sveta. I to je potrajalo nekih hiljadu godina, sve do pojave horizonta moderne. Zatim je i epoha moderniteta završila, i to sa postmodernom, koja i ne znači ništa više nego epoha posle kraja modernizma, a u njoj upravo živimo.
U suprotnom, ako se ispostavi da je takvo uspravljanje nemoguće, rasulo će se neminovno nastaviti, sve do konačnog sloma. Savremeni Zapad, zapadna civilizacija očigledno prednjači u tome. Tu već naziremo potpuni i konačni raspad sveta tradicije, svega onog što je činilo osnovu života hiljadama i hiljadama godina. Brišu se i etničke i rasne razlike, države prestaju da postoje, njihov suverenitet je sve više fiktivan. Isto se dešava i religijama i kulturi, bar u njenom klasičnom smislu. Na njeno mesto stupa globalna potkultura koja više ne poseduje vertikalnu, već isključivo horizontalnu dimenziju. Na koncu, nestaje svaki tradicionalni identitet i sve njegove osnove, da bi se čovečanstvo konačno uklopilo u bezobličnu masu, u pravo ljudsko krdo. Nestaje i porodica, pa čak i polne razlike. Na mesto svega toga stupa iluzorna „individua“, ispražnjena od svih vrednosti i sadržaja, koja je u stvari prazna ljuštura, pogodna za manipulaciju. Individua je u najboljem slučaju „ekonomska životinja“, ali bilo bi bolje reći ljudska zver, ili kiborg, kojoj je sa čovekom još zajedničko jedino to što hoda na dve noge.
Genon govori o „kontratradiciji“ (za razliku od „antitradicije“),koja stupa na mesto tradicijeu završnoj fazi ovog ciklusa, ali to je iluzorni poredak, jer ona predstavlja „veliku parodiju“ i „duhovnost okrenutu naglavce“, zbog čega njen trijumf može biti samo trenutan. U hrišćanskim terminima, to je vladavina Antihrista, koja će biti kratkotrajna. Pogubna, ali kratkotrajna. Na njenom kraju uslediće Drugi dolazak Hristov. „Poredak“ kontratradicije će se srušiti, odnosno,on će u poslednjem času biti „preokrenut“, da bismo stupili u novi eon: iznova u „zlatno doba“ novog ciklusa, uobnovljeni poredak tradicije.
EVROAZIJA.NET: Za kraj ovog prvog dela razgovora u kojem smo se osvrnuli na tradicionalizam, šta možete savetovati tradicionalistima i gde vidite njih kao pojedince ili organizovanu grupu afiniteta u današnjem društvu?
BORIS NAD: Pred tradicionalistima stoje različiti putevi, o nekima je već bilo reči i u našem razgovoru. Desni anarhista, nihilista ili dendi su neki od mogućih odgovora. Izbor zavisi i od prirode svake pojedine ličnosti. On, međutim, zavisi i od toga u kojem smeru će se razvijati budući događaji.
Artur Miler van den Bruk je u svojoj knjizi „Treće carstvo“ zapisao: „Ranije su se konzervativci suprotstavljali revoluciji, mi smo dužni da stanemo na njeno čelo i odvedemo je u drugom pravcu“. Ovde je reč o važnoj ideji „konzervativne revolucije“. Puki konzervativizam, nastojanje da se stihija obuzda konzervativnim metodama i delovanjem, odavno više nije dovoljan, jer je bujica odviše jaka i nosi sve pred sobom. Konzervativne vrednosti je sada moguće uspostaviti jedino revolucionarnim metodama. To i jeste pravi smisao „revolucije“: pojam dolazi iz astronomije, gde označava kružno kretanje koje se završava u prvobitnoj tački. Lično mislim da je u uslovima našeg vremena ovaj put najprimereniji za nekog ko sebe smatra tradicionalistom.
Inače, Arturu Mileru van den Bruku pripadaju i sledeći reči, koje bi stalno trebalo imati na umu: „Večnost je na strani konzervativaca“. Večnost je na našoj strani.
Intervju sa Borisom Nadom, piscem, misliocem i tradicionalistom. Poznat po delima Gozba pobednika, Nemi bogovi, Povratak mita… Svoje radove objavljivao je u mnogim kulturnim i geopolitičkim čaopisima i internet portalima. Njegova dela prevođena su na nekoliko svetskih jezika.ARKTOGEJA – lični blog Borisa Nada
EVROAZIJA.NET: Borise, šta je za Vas tradicija? U kojoj tradiciji današnjice najviše prepoznajete taj pojam?
BORIS NAD: Mi smo indoevropski narod. To je najstariji i najdublji sloj naše tradicije. On nije vremenski ni istorijski, nego večan i nadvremen. On ne podleže promeni istorijskih okolnosti, ni pukoj promeni spoljašnjih uslova. Tradicija se ne menja. Menja se jedino naša sposobnost da tu tradiciju razumemo i živimo.
Naša epika, epska tradicija uporediva je s onom koju nam prenosi Homer. O tome, među ostalim, svedoči i Nemac Gerhard Gezeman, koji smatra da je ta epska tradicija izgradila „jedan sasvim određen, jasno sagledan, merodavan i obavezan ideal čoveka“, ideal koji je, doduše, „ostao nepoznat `visokokulturnim nacijama`“ i „nije postao uzor opšteg evropskog izgrađivanja čoveka“. Nisu ga, uostalom, prepoznale ni naše savremene kulturne (pseudo)elite. Otuda je moguće da jedan navodni velikan srpske književnosti (jedan od „privremeno slavnih“) ustvrdi da „mi imamo sjajne istoričare, ali da nemamo istoriju“, već neku vrstu pseudomitologije: „seriju nebuloza i mistifikacija koje su proistekle iz slepačkih guslanja“. Nije teško zaključiti ko je tu u stvari slepac. Homer i Filip Višnjić svakako nisu. „Ako gledate,“ upozoravao je Gete, „nemojte misliti da vidite”. Geteovom upozorenju možemo dodati: „Ako čujete, nemojte misliti da razumete“.
U svojim knjigama „Uporište“ i „Mapa (anti)utopija“ Dragoš Kalajić govori o postojanju jednog, „diferenciranog tipa čoveka (…) koji je idealno ili realno, virtuelno ili aktuelno, povezan sa verodostojnim sadržajima evropske tradicije i evropskog pogleda na svet, odnosno sa iskonskim i temeljnim etno-etičkim principima“. U svetu neodređenosti, on je određen, svojom tradicijom i etničkom pripadnošću, te stoga i „diferenciran“ – diferenciran, „u odnosu na posledice savremenih procesa masifikacije i (jednodimenzionalne) nivelacije“. On nije ni istorijski ni antiistorijski već, budući da prethodi samoj istoriji, nadistorijski: „verodostojni evropski etno-etički identitet (…) nije objekt već subjekt istorije, nije nastajao već je postojao, nije se objašnjavao već se objavljivao, i nije koncept nego princip“. Jasno je da termin „evropski etno-etički identitet“ ovde možemo izjednačiti sa indoevropskim identitetom.
Francuski mislilac Rene Genon govori o „primordijalnoj tradicji“, koja je nadljudskog porekla i koja postoji oduvek, ali u svojoj punoći samo u prvom, Zlatnom dobu, da bi potom, tokom svakog od narednih, silaznih ciklusa vremena, bila izložena pomračenju i zaboravu, povlačeći se u oblast skrivenih i tajnih znanja, sve do potpunog zaborava. Ta ideja ima svoje prethodnike, među kojima je i grof Žozef de Mestr, koji je izrekao važnu misao: „Istinska religija… je rođena na dan kada su (svi) dani rođeni… Maglovite koncepcije (drevnih naroda) bile su manje ili više slabašni ostaci prvobitne tradicije.“
Ta prvobitna tradicija, prema Genonu i njegovim sledbenicima, zajednička je svim narodima, čitavom čovečanstvu. Mitovi i legende raznovrsnih naroda, religije i metafizičke doktrine, tradicionalni simboli i rituali nisu ništa drugo do parčići tog znanja, prilagođeni novim uslovima ili prevedeni na popularni jezik.
Genon je život posvetio pokušajima da tu tradiciju obnovi, u znaku devize: „Širiti svetlost i okupljati rasuto“. Taj pokušaj nije uvek ubedljiv ali, uprkos svojim nedostacima i očiglednim slabostima, Genonove koncepcije su izvršile veoma snažan uticaj na određene intelektualne krugove tokom XX veka. A to se nastavlja i danas.
Uostalom, treba primetiti da, sledeći samu Genonovu misao, prvobitna tradicija, bar u svom integralnom obliku, i ne može biti obnovljena pre svršetka „gvozdenog“, odnosno početka novog „zlatnog doba“. Tek na kraju „mračnog doba“, ona će postati dostupna svima, iako je svi neće prepoznati. To su oni jevanđeoski biseri, bačeni pred svinje.
Shodno tome, tradiciju danas treba tražiti svuda tamo gde se ona može naći: u mitologijama i kosmogonijama, u velikim metafizičkim tradicijama Istoka i Zapada, ili bar onom što je od njih preostalo, u religijama, u usamljenim naporima pojedinaca i u umetničkim delima, u narodnim predanjima, a možda i u popularnoj kulturi, ali, u prvom redu, u onom što nam je najbliže: u našoj sopstvenoj tradiciji, koju je potrebno prepoznati, po mogućnosti je osavremeniti i sačuvati od zaborava. Pravoslavlje nam u tome pruža jedno od posebno snažnih uporišta.
EVROAZIJA.NET: Kako primordijalna tradicija koju spominje Kalajić, pogotovo indoevropska, stoji nasuprot hrišćanstva i islama?
BORIS NAD: Hrišćanstvo odavno nije jedinstvena religija, već postoji u najmanje tri, prema našem mišljenju, suštinski različite verzije. Izgleda da nešto slično važi i za islam. Klaudio Muti tvrdi da događaji kojima prisustvujemo na Bliskom i Srednjem istoku ne predstavaju toliko sukob islamske civilizacije sa Zapadom, koliko građanski rat unutar islama: nepomirljivi sukob sunita i šiita.
U tradicionalističkim krugovima postoji jedna veoma ustaljena predrasuda: da je hrišćanstvo nepotpuna i redukovana tradicija, u kojoj je metafizički sadržaj izgubljen, te da je ono svedeno isključivo na svoju egzoterijsku i spoljašnju dimenziju. Sam Rene Genon je kumovao takvom stavu. Godine 1929. on je otputovao iz Pariza u Kairo, nastanivši se u blizini Huseinove džamije. Ovde je prešao u islam, priključujući se sufijskom redu Hamdija Šalizija. Uzeo je i novo ime – Abdel al Vafid Jaša, i prihvatio titulu šeika. Treba ipak primetiti da tobožnja Genonova konverzija u islam ništa bitno ne menja u njegovom svetonazoru; on i dalje ostaje poklonik ili posvećenik primordijalne tradicije. Međutim, Genon je upravo u islamu prepoznao „živu tradiciju“, kakva na Zapadu, prema njegovom uverenju, odavno više ne postoji: „Ko god shvata jedinstvo tradicija… nužno je… nepreobrativ u bilo šta.“
Istini za volju, Genon nije ni poznavao hrišćansku tradiciju, izuzev rimokatoličke, i njenih devijacija u vidu protestantizma. Nešto slično možemo reći i za Julijusa Evolu, druge veliko ime tradicionalističke škole, čiji su sudovi o Slovenima, Rusima i slovenskoj tradiciji uopšte, izrečeni na primer u „Pobuni protiv modernog sveta“, u najmanju ruku proizvoljni, neutemeljeni i površni.
Aleksandar Dugin, u studiji pod naslovom „Metafizika Blagovesti“, došao je do rezultata iznenađujućih za tradicionaliste, koji su, sledeći Genona i na njegovom tragu, pokušavali da istraže metafizičku tradiciju hrišćanstva. Pravoslavlje je, dakle, prema njegovimzaključcima, sačuvalo punovrednu dogmatiku, te autentične ontološke i metafizičke sadržaje. S druge strane, paradoksalno, takvi sadržaji su prilično dobro proučeni u islamu i hindiuizmu; ne i u hrišćanstvu. Postoje duboki razlozi za to.
Dragoš Kalajić je veoma jasno izneo svoj odnos prema hrišćanstvu, na primer u tekstu „Zimski solisticijum“: „Biće neophodno otkriti vernicima istinu da je hrišćanstvo jedna grana stabla evroarijske religioznosti i da je Isus Hristos avatar staroiranskog Spasioca (Saošajanta), koji je rođen takođe bezgrešnim začećem i koji dolazi na kraju svakog ciklusa da pobedi smrt i zlo. Sveti arijski spis Yašt (XIX, 11 i 89) predstavlja našeg Spasioca ovim rečima: „Kada mrtvi budu vaskrsli, živi Spasilac će doći bez oklevanja. Po volji život će biti preobražen.”
Već iz ovog, nepotpunog i fragmentarnog, odgovora na vaše pitanje, jasno je da i hrišćanstvo i islam, a posebno neki njegovi oblici, čuvaju važan deo nasleđa takve primordijalne tradicije. Oni i jesu njen neposredni izraz, posebno u nekim svojim dimenzijama. Sve to tek treba da bude potpunije istraženo.
EVROAZIJA.NET: Gde vidite tradicionaliste danas, one koji sebe smatraju sledbenicima Genona i Evole, čiji je aktivizam i doživljaj sveta većinom zarobljen na internet prostoru, van duhovnog i svetog? Da li to vidite kao problem?
BORIS NAD: Iskreno, ne mislim da je ključni problem savremenog tradicionalizma internet ni oni koji su ostali zarobljeni u virtuelnom prostoru. I oni mogu učiniti nešto korisno.
Upravo je Dragoš Kalajić svojevremeno upozorio da postoje dva načina da susret s Genonovim delom bude promašen: prvi je odbaciti sve ono što Genon tvrdi. Drugi je bezuslovno prihvatiti sve ono što on tvrdi. Drugi je tipičan za takozvane genoniste, koji se ponašaju poput zatvorene sekte, prvi za krugove „akademske“ i moderne kulture. Nešto slično možemo reći i za sledbenike Evole. Biti sledbenik je u intelektualnom smislu prilično komforna ali i neplodonosna, da ne kažemo sterilna pozicija, koja, uzgred, ne zahteva nikakve posebne intelektualne napore. Drugim rečima, oni nastoje da spasu puku formu, žrtvujući suštinu njegove misli.
Uprkos takvim nesporazumima, Genonov uticaj iz decenije u deceniju raste. Sudbinu njegove misli mogli bismo, makar to nekom delovalo i cinično, uporediti sa sudbinom Marksa kao mislioca. Prvi značajni prodori tradicionalističke misli su ostvareni tamo gde nisu bili očekivani: ne na Zapadu, gde su zanimanje za Genonovu misao delile isključivo ograničene intelektualne elite, već u Rusiji, zahvaljujući tradicionalizmu i neoevroazijstvu Aleksandra Dugina, čija misao sigurno nije „genonistička“ u pravom smislu te reči, već pre spada u njegove „neortodoksne“ forme. (U filmu Nikite Mihalkova „Sibirski berberin“ jedna Amerikanka sa čuđenjem konstatuje da se u Rusiji sve shvata ozbiljno i da ništa „ne može biti malo“; čak ni površan flert.) I takođe, kako to primećuje Mark Sedžvik u svojoj uticajnoj studiji o tradicionalističkoj misli, Genonom isnpirisan tradicionalizam se duboko ukorenio u Iranu. Ostaje da vidimo kakav će uticaj tradicionalistička misao izvršiti u Indiji, gde već imamo primer Kumarasvamija, a pre njega Tilaka, ili možda u Kini u narednim decenijama.
Neoevroazijstvo Dugina i njegovih sledbenika zaista možemo porediti s boljševizmom koje, uprkos uticaju Marksove misli, proklamovanom internacionalizmu, pa i ritualnim zaklinjanjima u „očeve marksizma“, ostaje duboko ruska pojava, slično maoizmu u Kini; a o tome svedoči i neobičan istorijski put koji je prešla „prva socijalistička zemlja u istoriji“, sve do savremene Rusije, u koju nade sve više polažu i evropski konzervativci.
Jednom rečju, budućnost tradicionalističke misli, prema našem mišljenju, leži u njenim „heterodoksnim“, a ne u „pravovernim“ formama. A internet je samo medij, ništa gori ili bolji od drugih.Nasuprot tome, sve ono što je važno, uči nas Ernst Jinger, odvija se u nevidljivom.
EVROAZIJA.NET: Ne mislite valjda da religija i duhovnost ne igraju važniju ulogu u čovekovom životu od svakodnevnog višečasovnog boravka na internetu? Po čemu bi se onda tradicionalisti razlikovali od osoba modernijih i liberalnijih shvatanja?
BORIS NAD: Nož nije ni dobar ni loš, kaže se – greši onaj ko ga hvata za oštricu. Pukim boravkom na internetu teško da možemo doći do neke suštinske duhovne spoznaje, niti možemo ostvariti neki istinski duhovni podvig. Može li, uostalom, posmatranje prenosa ili snimka liturgije zameniti prisustvo vernika na Božjoj službi i učestvovanje u njoj?
Internet je medij koji je preplavljen banalnim sadržajima, čak i onim koje bi Genon nazvao „infernalnim“. To ne znači da nekom ko ne deli liberalna shvatanja ne može biti od pomoći. On je, u neku ruku, neophodnost u doba u kojem živimo, ali i veliki znak vremena, koje tradicionalisti, sledeći Genona, prepoznaju kao finalnu fazu kali-juge, „mračnog doba“. Očigledno, mi treba da ga koristimo na način koji to čine naši protivnici: kao sredstvo za propagandu i brzu komunikaciju. Barem dok je taj medij još relativno slobodan.
EVROAZIJA.NET: Šta bi onda bila osnova tradicionalističkog svetonazora danas?
BORIS NAD: „Ono što je dobro“, zapisao je Horhe Luis Borhes, „ne pripada nikom, već jedino jeziku i tradiciji“.
Mi živimo u doba koje je neko već lucidno okarakterisao kao doba „gubitka centra“. To je doba pomračenja, lutanja, konfuzije; doba udaljavanja od centra. U takvom svetu, tradicionalisti bi trebalo da budu oni koji se, ako se već ne zapućuju ka centru, barem upuštaju u potragu za njim. Na početku ovog perioda, na početku samog kraja „mračnog doba“, gralski vitezovi se upuštaju u potragu za Gralom, dakle za centrom i za samim sobom, pošto je to središte izgubljeno.
Tom gubitku centra usleđuje katastrofa, isprva duhovna, potom i fizička. Rečeno jezikom mita: posle te katastrofe, posle „sumraka moći“ bogova i ljudi, bogovi će u travi, u Šumi sećanja, opet ugledati zlatne table ispisane Odinovim magičnim runama.
To i jeste tradicija u kojoj, kako je to primetio kompozitor Gustav Maler, ne treba videti „obožavanje pepela, već prenošenje vatre“.
Naime, tradicija o kojoj je ovde reč nije proizvod društvenog konsenzusa, običaja, norme ili ustaljenih shvatanja, već „znanje“ koje je, doslovno, „nadljudskog porekla“. Ona nije ni racionalna ni iracionalna, već nadracionalna; otuda ne podleže definicijama ni objašnjenjima. Njene pouke su bezvremene, i ne mogu biti izgubljene: takva tradicija samu sebe pronosi kroz vreme i sama bira svoje nosioce.
To je zapovest, imperativ, koju lakonski izlaže drevna rimska deviza: „Da bi se spoznali bogovi, treba postati njima jednak“. Na drugom kraju evroazijskog kontinenta, to ponavlja i hinduistička tradicija: mi moramo činiti ono što su činili bogovi. To nalaže i pravoslavno hrišćanstvo, koje je, u samoj suštini, religija oboženja i obogotvorenja a ne pukog spasenja, nalažući verniku ne da bude jedino moralan i time možda zasluži spasenje, već da bude Hrist. Drugim rečima, da se obogotvori.
EVROAZIJA.NET: Šta bi tradicionalistima današnjice trebao da bude autoritet, gde bi oni trebali da ga traže? Kakvo je Vaše viđenje prema tkz. desnom anarhizmu koji su prihvatili mnogi tradicionalisti u Italiji još od druge polovine 20. veka?
BORIS NAD: Pojam „auctoritas“, kako nas podseća Dragoš Kalajić, označava stvaralačku moć. To potvrđuje i učenje Žorža Dimezila: „Žorž Dimezil opaža da *aug-es- „može da ima smisao ‘stečenog i stvarnog učinka uvećanja ili uvećavanja’, odnosno ‘punoće’ ove ili one vrste snaga ili sredstava… U indoiranskom, gde se glagol izgubio i gde je izvedena imenica bila pridata ideologiji druge funkcije (fizička snaga, ratnički poduhvat) *auj-as je poprimio, naravno, jasni i ograničeni smisao koji smo odredili: ‘punoća onog što uslovljava čin prvaka ili borca, punoća mišićne snage’“ (Dimezil, 1969). Drugim rečima, pojam autoriteta je u tesnoj vezi sa slobodom: slobode nema bez autoriteta, niti autoriteta bez slobode. Autoritet pokazuje put ka slobodi.
Danas je, nažalost, smisao pojma autoriteta izvrgnut u suprotnost izvornom značenju i srozan na nivo društvene i državne represije, na „podređivanje snažnijem“: na puku prinudu.
U današnje vreme, čovek tradicije lišen je podrške bilo kakve spoljašnje institucije. Takvu podršku više nije moguće naći u državi ili crkvi. On je, u stvari, prepušten samom sebi i živi u jednoj u osnovi neprijateljskoj sredini. Autoritete je moguće tražiti u vrlim primerima prošlosti – istorija njima obiluje – ali i u primerima sadašnjosti:u primerima onih koji su, sopstvenim životom i delom, potvrdili da poseduju autoritet, odnosno stvaralačku moć.
Nemački pisac Ernst Jinger u svojim delima govori o dve figure koje se suprotstavljaju nužnosti sveta tehnike predstavljenoj titanskom figurom „Radnika“: prva je „odmetnik“, onaj koji se odmeće u šumu, u prostor slobode (u tom odmetanju, naravno, „ne treba videti nikakvu idilu“). Odmetnik se neposredno suprostavlja istorijskom svetu, svetu nužnosti, kojeg simbolizuje Radnik.
U romanu „Eumeswill“, Ernst Jinger opisuje još jednu figuru: figuru „anarha“. Njegov odnos „prema anarhiji odgovara onom koji ima monarh odnosi prema monarhiji“. On ne rešava svetska pitanja, on je neko ko se bori jedino za svoju slobodu, zadržavajući distancu. Inače, jedan od Jingerovih termina je i „konzervativni anarhista“.
Veza između konzervativizma i anarhizma je dublja nego što se čini na prvi pogled, a savremene okolnosti tome očigledno idu na ruku. Bilo kako bilo, sam fenomen ima dugu tradiciju. Tradicionalista Julijus Evola je svojevremeno razvijao svoj koncept „apsolutne individue“. Luj-Ferdinand Selin se s lakoćom uklapa u ideju ili koncept desnog anarhizma. Idealnu vezu između konzervativizma i anarhizma osvetlio je upravo Ernst Jinger u svojoj „Svetskoj državi“: „Anarhista je u svom najčistijem obliku onaj čije se sećanje vraća u najudaljeniju prošlost – ka preistorijskim, čak i premitskim vremenima, onaj ko veruje da je čovek u to vreme ispunio svoju istinsku svrhu … U tom smislu, anarhista je proto-konzervativan, on prati zdravlje i bolest društva nazad do samog korena.“
Načelno, to je jedan od dozvoljenih i savršeno legitimnih puteva. Međutim, slično dendiju, i anarhista (pa i anarh) predstavlja figuru dekadencije. Tipična je za doba opadanja.
EVROAZIJA.NET: Kako Vi gledate na „buđenje“ paganskih kultova iz prošlosti koji se sve više pojavljuju u Evropi pa i u Srbiji, koliko njih možemo smatrati tradicionalnim?
BORIS NAD: Možemo li današnju Evropu, pogotovu onu zapadnu, još nazivati hrišćanskom? Hrišćanstvo, a ponajpre katolička crkva, prolazi kroz veoma duboku krizu. Protestantizam je već sam po sebi izraz krize hrišćanstva. O tome govore i reforme kojima sada pribegava Vatikan, na čelu s novim papom. Takvo stanje, uostalom, na Zapadu traje još od Martina Lutera.
Izgleda da je stanje nešto drugačije na istoku Evrope, te da se pravoslavlje bolje nosi s tim izazovima. Možda je razlog tome činjenica da je pagansko, prethrišćansko nasleđe bolje očuvano u pravoslavnoj crkvi, odnosno to što je pravoslavno hrišćanstvo čvršće ukorenjeno u tradiciji nego katolicizam, koji se u međuvremenu degradirao u puku religiju spasenja.
Obnavljanje zanimanja za pagansko nasleđe i kultove svakako predstavlja pozitivan impuls. Reč je o tradiciji koja je bila predugo i nasilno potiskivana. Ostaje pitanje da li je jednu tradiciju, čiji je lanac prekinut pre hiljadu i više godina, uopšte moguće obnoviti na ovaj način. Da li ju je moguće oživeti u njenom autentičnom obliku?
Nažalost, u mnogim svojim aspektima i manifestacijama, to „buđenje“ izgleda bliže fenomenu „druge religioznosti“ o kojoj je govorio Osvald Špengler nego stvarnomi životvornom obnavljanju ovog, izuzetno važnog i vitalnog dela naše tradicije.
EVROAZIJA.NET: Kako vidite dalje kretanje čovečanstva u ovom „mračnom dobu“ i gde je njegov krajnji pad?
BORIS NAD: U Jevanđelju po Mateju je zapisana sledeća opomena: „Niko ne zna ni dan ni čas…“ (Drugog dolaska Hristovog). Sa tradicionalističke tačke, pa i sa gledišta same tradicije, mi zaista živimo u finalnom dobu kali-juge. O tome govori i glasovito proročanstvo izrečeno u Višnu-purana, i mnoga druga. Sa hrišćanskog stanovišta, to su „poslednja vremena“, u kojim se očekuje pojava Antihrista. Prema nekim tumačenjima, Antihrist se u stvari već pojavio kroz nekoliko ličnosti u istoriji i nastaviće da se pojavljuje. U tome su, uostalom, saglasne sve tradicije, uključujući islamsku i hinduističku. Islamska tradicija zna za Dadžala (Antihrista) i očekuje Mahdija. Hinduisti veruju u dolazak poslednjeg avatara.
Mislim da se pred nama otvaraju dve mogućnosti: ili će se pad nastaviti, i to sve brže i strmoglavije, sve do samog kraja, ili će doći do privremenog (makar i istorijski kratkotrajnog) uspravljanja. Ova druga perspektiva danas izgleda veoma daleko, ali to ne znači da je nemoguća. Imamo i istorijske analogije za to: epoha srednjeg veka, koga danas nazivamo „mračnim“, značila je upravo takvo uspravljanje posle sloma antičkog sveta. I to je potrajalo nekih hiljadu godina, sve do pojave horizonta moderne. Zatim je i epoha moderniteta završila, i to sa postmodernom, koja i ne znači ništa više nego epoha posle kraja modernizma, a u njoj upravo živimo.
U suprotnom, ako se ispostavi da je takvo uspravljanje nemoguće, rasulo će se neminovno nastaviti, sve do konačnog sloma. Savremeni Zapad, zapadna civilizacija očigledno prednjači u tome. Tu već naziremo potpuni i konačni raspad sveta tradicije, svega onog što je činilo osnovu života hiljadama i hiljadama godina. Brišu se i etničke i rasne razlike, države prestaju da postoje, njihov suverenitet je sve više fiktivan. Isto se dešava i religijama i kulturi, bar u njenom klasičnom smislu. Na njeno mesto stupa globalna potkultura koja više ne poseduje vertikalnu, već isključivo horizontalnu dimenziju. Na koncu, nestaje svaki tradicionalni identitet i sve njegove osnove, da bi se čovečanstvo konačno uklopilo u bezobličnu masu, u pravo ljudsko krdo. Nestaje i porodica, pa čak i polne razlike. Na mesto svega toga stupa iluzorna „individua“, ispražnjena od svih vrednosti i sadržaja, koja je u stvari prazna ljuštura, pogodna za manipulaciju. Individua je u najboljem slučaju „ekonomska životinja“, ali bilo bi bolje reći ljudska zver, ili kiborg, kojoj je sa čovekom još zajedničko jedino to što hoda na dve noge.
Genon govori o „kontratradiciji“ (za razliku od „antitradicije“),koja stupa na mesto tradicijeu završnoj fazi ovog ciklusa, ali to je iluzorni poredak, jer ona predstavlja „veliku parodiju“ i „duhovnost okrenutu naglavce“, zbog čega njen trijumf može biti samo trenutan. U hrišćanskim terminima, to je vladavina Antihrista, koja će biti kratkotrajna. Pogubna, ali kratkotrajna. Na njenom kraju uslediće Drugi dolazak Hristov. „Poredak“ kontratradicije će se srušiti, odnosno,on će u poslednjem času biti „preokrenut“, da bismo stupili u novi eon: iznova u „zlatno doba“ novog ciklusa, uobnovljeni poredak tradicije.
EVROAZIJA.NET: Za kraj ovog prvog dela razgovora u kojem smo se osvrnuli na tradicionalizam, šta možete savetovati tradicionalistima i gde vidite njih kao pojedince ili organizovanu grupu afiniteta u današnjem društvu?
BORIS NAD: Pred tradicionalistima stoje različiti putevi, o nekima je već bilo reči i u našem razgovoru. Desni anarhista, nihilista ili dendi su neki od mogućih odgovora. Izbor zavisi i od prirode svake pojedine ličnosti. On, međutim, zavisi i od toga u kojem smeru će se razvijati budući događaji.
Artur Miler van den Bruk je u svojoj knjizi „Treće carstvo“ zapisao: „Ranije su se konzervativci suprotstavljali revoluciji, mi smo dužni da stanemo na njeno čelo i odvedemo je u drugom pravcu“. Ovde je reč o važnoj ideji „konzervativne revolucije“. Puki konzervativizam, nastojanje da se stihija obuzda konzervativnim metodama i delovanjem, odavno više nije dovoljan, jer je bujica odviše jaka i nosi sve pred sobom. Konzervativne vrednosti je sada moguće uspostaviti jedino revolucionarnim metodama. To i jeste pravi smisao „revolucije“: pojam dolazi iz astronomije, gde označava kružno kretanje koje se završava u prvobitnoj tački. Lično mislim da je u uslovima našeg vremena ovaj put najprimereniji za nekog ko sebe smatra tradicionalistom.
Inače, Arturu Mileru van den Bruku pripadaju i sledeći reči, koje bi stalno trebalo imati na umu: „Večnost je na strani konzervativaca“. Večnost je na našoj strani.
KOMENTARI