Godine 195*.jedna sovjetska arheološka ekspedicija približavala se dolini reke Uburtelin-Gol, u Mongolskom Altaju; ime reke na mongolskom znači „Reka crnih ponora“.
Kolona vozila mukotrpno se probijala progaženim putem, podižući oblak crvene prašine za sobom. Levo od nas počivala je šuma ariša. Krošnje stabala stajale su nepomično.Osećala se zapara; vazduh je bio težak, zasićen vlagom, nije ga pokretao nijedan dašak vetra.
Ispod nas ležala je prostrana rečna dolina.
Iznad nje, ka severu, podizalo se brdo crvene boje, usamljeno nad horizontom, koga su nazivali Đavoljom planinom. Pripadalo je planinskom lancu Hangaj – lancu, kako su govorili Mongoli, sastavljenom od „zmajevih zuba i kula od stenja“. Nalikovalo je na fatamorganu, u isti mah nestvarno i jasno u svakom detalju. Jedan beli oblak kao da se nepomično ukotvio nad njegovim vrhom. Njegovi rubovi imali su rumeni odsjaj.
Kada smo se spustili u dolinu, obilazeći ogromne stene nalik na kiklopske zidine – ili su to zaista bile zidine koje su podigli Nefilimi, biblijski Ispolini – uronili smo u more magle. Pramenove magle kidali su na krpe oštri i glatki kameni blokovi planinskog venca Hangaj.
Pored same reke, ugledasmo ogromne stubove od crvenog granita, koji su se odražavali na nepokretnoj površini vode. Niže, u dolini, otkrivali su se zeleni brežuljci, tumuli, grobna mesta – iznad svakog se podizala granitna ploča, visoka oko dva metra, po kojoj su bili urezani nekakvi znaci nalik na rune. Čitavu dolinu zapremale su visoke humke, obrasle zelenom i žutom travom. Te humke su, kako su nam rekli, pripadale praistoriji; nekom neodređenom vremenu, koje je bilo jednako daleko od nas koliko i mitska povest Zemlje.
Dok se ostatak ekspedicije pripremao da ovde podigne privremeni logor, nas petorica smo se zaputili ka onim stubovima ili kulama od crvenog granita, prolazeći kraj jedne kružne nekropole, prečnika od oko tridesetak metara, koju su arheolozi nameravali da temeljito istraže. U središtu kruga počivala je gomila kamenja; kameni blokovi su se podizali na obodu spoljašnjeg kruga, kako nam se činilo, obeležavajući četiri strane sveta.
Zastali smo u njihovom podnožju.Zaprepastila nas je njihova monumentalnost – nešto što nismo primećivali dok smo ih posmatrali s velike udaljenosti. Ponegde ugledasmo jednostavne crteže usečene u stenu: kose linije, krugove, pismena koja su podsećala na rune. Potom smo otkrili nekoliko uskih prolaza, ulaza u spilje, od kojih su mnogi bili odviše tesni da bi njima prošao čovek, nalik na vertikalne procepe, pukotine u steni.
Istraživanje tih prolaza ostavili smo za sutrašnji dan.Prvo razgledanje je pokazalo da je spuštanje moguće. Oprema za to morala je biti jednostavna: čvrsta užad i svetiljke trebalo je da budu dovoljni. Moja zamisao je bila da nekoliko ljudi ostavimo u podnožju, kako bi nadgledali naše spuštanje.
Sledećeg jutra odabrali smo jedan od tih tesnih prolaza, učvrstismo konopce i počesmo sa našim mukotrpnim spuštanjem. Kažem „spuštanjem“, jer smo u unutrašnjosti stene ubrzo otkrili pravi lavirint tesnih prolaza, isprepletenih i mračnih hodnika, koji su se čas sužavali a čas proširivali, vodeći uvek naniže, isprva skoro neprimetno a onda sve strmije, sve dok najzad nismo stupili u jednu podzemnu galeriju. To je trajalo čitav čas, ili možda nešto duže.
Zastadosmo da predahnemo. Unutar te prostorije osećalo se stalno strujanje vazduha. U podzemnoj odaji ipak nije bilo sasvim mračno.Svod beše visok, u najvećem delu nije se mogao opipati rukom.Sada su ga šarali snopovi svetlosti.Odgovaralo im je svetlucanje, ispočetka jedva primetno. Ovde, u utrobi stene, vladala je pomrčina, večita noć – ali, ne potpuna. Neka svetlost je prosijavala iz dubokog podzemlja.I njeni zidovi su svetlucali opalnim sjajem.
Ugasili smo svetiljke, čekajući da nam se oči priviknu na tamu. Svetlucanje poludragog kamenja, kojima je bio prekriven pod galerije, tako postade jače.
Boris Nad
Iznad nje, ka severu, podizalo se brdo crvene boje, usamljeno nad horizontom, koga su nazivali Đavoljom planinom. Pripadalo je planinskom lancu Hangaj – lancu, kako su govorili Mongoli, sastavljenom od „zmajevih zuba i kula od stenja“. Nalikovalo je na fatamorganu, u isti mah nestvarno i jasno u svakom detalju. Jedan beli oblak kao da se nepomično ukotvio nad njegovim vrhom. Njegovi rubovi imali su rumeni odsjaj.
Kada smo se spustili u dolinu, obilazeći ogromne stene nalik na kiklopske zidine – ili su to zaista bile zidine koje su podigli Nefilimi, biblijski Ispolini – uronili smo u more magle. Pramenove magle kidali su na krpe oštri i glatki kameni blokovi planinskog venca Hangaj.
Pored same reke, ugledasmo ogromne stubove od crvenog granita, koji su se odražavali na nepokretnoj površini vode. Niže, u dolini, otkrivali su se zeleni brežuljci, tumuli, grobna mesta – iznad svakog se podizala granitna ploča, visoka oko dva metra, po kojoj su bili urezani nekakvi znaci nalik na rune. Čitavu dolinu zapremale su visoke humke, obrasle zelenom i žutom travom. Te humke su, kako su nam rekli, pripadale praistoriji; nekom neodređenom vremenu, koje je bilo jednako daleko od nas koliko i mitska povest Zemlje.
Dok se ostatak ekspedicije pripremao da ovde podigne privremeni logor, nas petorica smo se zaputili ka onim stubovima ili kulama od crvenog granita, prolazeći kraj jedne kružne nekropole, prečnika od oko tridesetak metara, koju su arheolozi nameravali da temeljito istraže. U središtu kruga počivala je gomila kamenja; kameni blokovi su se podizali na obodu spoljašnjeg kruga, kako nam se činilo, obeležavajući četiri strane sveta.
Zastali smo u njihovom podnožju.Zaprepastila nas je njihova monumentalnost – nešto što nismo primećivali dok smo ih posmatrali s velike udaljenosti. Ponegde ugledasmo jednostavne crteže usečene u stenu: kose linije, krugove, pismena koja su podsećala na rune. Potom smo otkrili nekoliko uskih prolaza, ulaza u spilje, od kojih su mnogi bili odviše tesni da bi njima prošao čovek, nalik na vertikalne procepe, pukotine u steni.
Istraživanje tih prolaza ostavili smo za sutrašnji dan.Prvo razgledanje je pokazalo da je spuštanje moguće. Oprema za to morala je biti jednostavna: čvrsta užad i svetiljke trebalo je da budu dovoljni. Moja zamisao je bila da nekoliko ljudi ostavimo u podnožju, kako bi nadgledali naše spuštanje.
Sledećeg jutra odabrali smo jedan od tih tesnih prolaza, učvrstismo konopce i počesmo sa našim mukotrpnim spuštanjem. Kažem „spuštanjem“, jer smo u unutrašnjosti stene ubrzo otkrili pravi lavirint tesnih prolaza, isprepletenih i mračnih hodnika, koji su se čas sužavali a čas proširivali, vodeći uvek naniže, isprva skoro neprimetno a onda sve strmije, sve dok najzad nismo stupili u jednu podzemnu galeriju. To je trajalo čitav čas, ili možda nešto duže.
Zastadosmo da predahnemo. Unutar te prostorije osećalo se stalno strujanje vazduha. U podzemnoj odaji ipak nije bilo sasvim mračno.Svod beše visok, u najvećem delu nije se mogao opipati rukom.Sada su ga šarali snopovi svetlosti.Odgovaralo im je svetlucanje, ispočetka jedva primetno. Ovde, u utrobi stene, vladala je pomrčina, večita noć – ali, ne potpuna. Neka svetlost je prosijavala iz dubokog podzemlja.I njeni zidovi su svetlucali opalnim sjajem.
Ugasili smo svetiljke, čekajući da nam se oči priviknu na tamu. Svetlucanje poludragog kamenja, kojima je bio prekriven pod galerije, tako postade jače.
Činilo se da koračamo kamenim podom kroz koji je strujao elektricitet, stvarajući nežne igre slabe svetlosti.
Arheolog Jefremov je za to vreme pomno pretraživao zidove i svodove spilje. Njegova svetiljka je ostavljala trag nalik na svetlost svica, odražavajući se na neočekivanim mestima. Posle možda četvrt časa, ote mu se jedan usklik. Na zidu je pronašao niz složenih linija, možda čitav natpis sastavljen od veoma složenih znakova, koje je nazvao „runama“. Zastadoh da osmotrim taj crtež.Ono što sam video natera me da se trgnem.Već sam ranije video slične znake.
Dok je on kopirao te znakove, precrtavajući ih u svoj notes, nešto privuče našu pažnju: sa južne strane pod galerije se naglo obrušavao, stvarajući oblik nalik na ždrelo ili krater i završavajući se novim, uskim pukotinama; neke behu širine pesnice, druge takve da je kroz njih mogao proći čovek. Neke od njih behu slepe, niše izdubljene u steni, druge su vodile naniže, još dublje u podzemlje. I iz njih je, takođe, dopiralo svetlucanje; svetlucanje koje je izgledalo je intenzivnije i jače od onog koje smo otkrili u galeriji.
Osećali smo uzbuđenje, kao da se nalazimo na pragu velikog otkrića; kao da smo upravo prodrli u zmajevu pećinu u kojoj smo pronašli skriveno blago.
U takvom raspoloženju više nismo osećali umor, već samo želju da nastavimo sa spuštanjem ida prodremo u još niže odaje, za koje smo pretpostavljali da se kriju u dubinama. Šta smo očekivali da ćemo tamo zateći? To je groznica koja katkad obuzima istraživače, nalik na onu zlatnu, koja se javlja kod kopača blaga.
Jefremov je bio naročito gorljiv; možda je očekivao da će tamo pronaći još tragova ljudskog prisustva, da će biti nagrađen nekim naročitim otkrićem: fosila, pećinske slikarije ili alatke iz kamenog doba. Geolog je razgledao uzorke; odabrane je spuštao u ranac koji je nosio na leđima. Ostali su pomno pretraživali zidove i vertikalne procepe, bacajući povremeno poglede u dubinu koja se nazirala ispod naših nogu kao da je posmatramo kroz gustu rešetku.
U tom času, predložio sam da za taj dan obustavimo našu potragu.Dan je bio odmakao, bilo je već kasno poslepodne. A. I., vođa ekspedicije, klimnu glavom; počeli smo da se pripremamo za povratak. U pogledima se moglo pročitati razočarenje.Gorljivost je naglo splasla.Ipak, bilo je mnogo razloga za takvu odluku.
Vratili smo se na površinu posle skoro dva časa penjanja kao da izranjamo iz nepoznatog, iz nekog drugog sveta, s one strane običnosti.
Tu su nas, sedeći u travi i pušeći, čekali Mongoli iz naše pratnje.
***
Još jednom smo se vratili ulazu u podzemlje koga je skrivala najviša među crvenim kulama. Bilo je to možda mesec dana posle našeg prvog spuštanja. Ovog puta, bilo nas je svega trojica. Odvijalo se gotovo u tajnosti, o njemu ne postoji nikakav službeni izveštaj ni beleška.
Ispod prve galerije doista se nalazio mnogo veći prostor, ogromna šupljina unutar Zemljine kore; povezivao ih je čitav splet podzemnih prolaza, od kojih su neki, kako je smatrao Jefremov, bili prokopani ljudskom rukom.
Bili smo bogato nagrađeni za našu smelost.
Zemlja, Velika Majka, otvorila nam je jedan od svojih tajnih trezora.
Najpre ugledasmo kameni svod, veoma prostran svod koji je iščezavao u tmini i blagoj zelenoj svetlosti, a čiji kraj nismo uspevali da sagledamo.
Upravo smo prošli područjem stalaktita i stalagmita, koji su obrazovali velelepne dvorane, od kojih neke kao da su bile bile sazdane za patuljke, a druge za džinove.
Stupismo na neku izbočinu u steni.
Pod našim nogama se otkrivao čudesan prizor.
Nismo li stupili u odaju koja je još čuvala izobilje Zlatnog doba, ili makar sećanje na njega?
Gledali smo u kristalnu šumu; šumu sačinjenu od monolita, od ogromnih kristala u obliku koplja ili mača, kristala sa sjajem ametista, smaragda, ahata, opala... Šumu, koja je najednom oživela pod snopovima svetlosti svetiljki kojim smo osvetljavali put, otkrivajući se u svim bojama spektra, a čija stabla dobiše fantazmagoričan sjaj. Posle dugotrajnog boravka u pomrčini, ta raskošna igra svetlosti nas zaslepi, osetismo vrtoglavicu a zatim i bol u očnim jabučicama.Kakva geološka teorija je mogla da objasni to čudo koje smo tako nenadano ugledali skriveno u utrobi Zemlje?
Bliže bočnom zidu spilje otvarao se prolaz koji je ličio na stazu. Staza je bila posuta nekom vrstom kristalne prašine, pod kojom su se otkrivali minijaturni kristali i šareni obluci.Primetih jedan kamen rubinskog sjaja koga stavih u svoj džep.
Zid je, međutim, izgledao kao stena opaljena požarom, vatrom koja je dolazila iz dubine Zemlje ili iz kosmosa. Kamen se pretvarao u staklo, prozirno staklo, ponegde ostajući neprovidan i zadržavajući crnu i sivu boju stenja.
Na toj površini počivala su pismena; ukupno dvanaest slova. Bila su utisnuta ili usečena u tvrdu površinu. Pređoh preko njih vrhovima prstiju kao da time mogu obuzdati nevericu ili uzbuđenje.
Arheolog se nagne nad njih, govoreći o runama, o nepoznatom pismu, o izgubljenom jeziku i nama neznanom narodu. Ili su to bile apstraktne šare, nepojmljivi simboli iz kojih će se, tokom stoleća, u neko neodređeno doba protoistorije, tek oblikovati najstarije ljudsko pismo.
„Želite da znate tačno značenje runa?“, odgovorio sam Jefremovu, ne skidajući pogled sa znakova. „Već sam video takav natpis.To nisu rune, već slova vatanan azbuke.Njihovo doslovno značenje je: ’Ovo su dveri Agarte’“.
Arheolog me je gledao u nedoumici.
„Agarta je podzemni svet“, rekoh mu. „Svet nastanjen ljudima, ili bićima koja samo svojim spoljašnjim obličjem nalikuju na ljude; svet koji živi sopstvenim i nezavisnim životom, a čijeg postojanja današnje čovečanstvo uglavnom nije svesno. Pa ipak, Agarta utiče na sva zbivanja na površini na svoj suptilni, nevidljivi način, i ti uticaji su katkad blagotvorni, a katkad zlokobni. Ovaj skriveni centar, nevidljivo središte čovečanstva, usmerava tok onoga što nazivamo istorijom sveta.“
„Njegovo postojanje je do skora predstavljalo jednu od najljubomornije skrivanih tajni Istoka.“
„Ispod zemlje prokopani su brojni hodnici, čineći jedinstvenu mrežu koja spaja zemlje i kontinente.Postojali su još u neolitu; prema mnogim mišljenjima, i davno pre toga.Od pre nekog vremena, ti prolazi su zapečaćeni. Ali, i kad oni ne bi postojali, uticaj podzemnog kraljevstva načovečanstvo na površini Zemlje ne bi bio manje značajan. Njegov zagonetni vladar ima moć da zagleda u um svakog ljudskog bića.“
„Njegov šapat prodire u svest ljudi i upravlja njihovim postupcima.“
Boris Nad
KOMENTARI