Probudih se valjda u svitanje sledećeg dana, ili možda nekoliko dana posle toga, s telom punim rana, sred leševa koje su kljuvale ptice. Videh da pored mene sedi neki stranac, odeven kao Skit, i da me posmatra s izvesnom radoznalošću. Zatražih od njega vode i poželeh da ovde umrem ali me on, ne odgovarajući mi ijednom rečju, podigne i prebaci preko sedla svog konja, te tako putovasmo dobar deo dana. Skit se zaustavi kad ugleda neko ogromno drvo, usamljeno u ravnici, pod kojim je tekao mutni potok ili neka plitka reka.
Zaronih glavu u potok u koji me baci, pio sam kao životinja, a potom dugo ležah u crnoj vodi, videći kako se oko mene lagano širi krvava mrlja... Neznanac je iščezao, zbog toga osetih olakšanje. Sa njim nestadoše moj oklop, šlem i kratki mač. Ustadoh pre nego što sunce zađe, uvih se u svoj pocepani crveni ogrtač i tako drhtah čitave noći, ne mogavši da zaspim...
Narednih dana živeo sam kao divlja zver u polju, hraneći se onim što sam mogao da nađem, ptičjim jajima i semenjem, i sklanjajući se od ljudi. Beše pomalo čudno što su mi rane tako brzo zacelile; u beznadežnom stanju u kome sam se nalazio, nisam tome pridavao nikakvu pažnju.
Ali nedugo zatim okliznuh se i strmoglavih niz stenu, i ustadoh kao da se ništa nije dogodilo. Pomislih kako bi bilo bolje da sam umro, jer bi se tako svršile moje patnje.
Slučaj je hteo da to bude nedaleko od onog istog drveta i one iste reke u kojoj, za jedan čas, sa zaprepašćenjem ugledah svoje lice.
Beše to, na moje ogromno čuđenje, lice barem dobrih deset godina mlađe ali nekako čudnovato promenjeno, bez sedina u kosi i bradi, i mene obuze strašna slutnja; setih se onog što je govorio mag o vodi besmrtnosti i onim što su je bezuspešno tražili. Pomislih na sve izvore koje sam okusio otkako smo napustili Svetu kapiju i setih se večeri kad sam prvi put otpio vodu iz ovog potoka čije je dno prekrivao crni pesak. Na dnu potoka ugledah jedan zlatni grumen. Zasekoh nožem podlakticu i počeh da se smejem kao ludak kad iz duboke posekotine ne poteče nijedna kap krvi...
Boris Nad
Fotografija: Miroslav B. Dušanić
KOMENTARI