„Svojevremeno je jedno mongolsko pleme, bežeći od Džingis kana“, rekao mi je Džamsrapa, dok smo sedeli u jurti lame, „pronašlo ulaz u podzemlje, odakle se više nije vratilo“. Bilo je to blizu reke Amil. Ovaj razgovor smo vodili u leto 195*, u dolini reke Uburtelin-Gol, tokom jedne sovjetske ekspedicije u Mongolskom Altaju, koju pominjem na početku ovih beleški.
„Neki lama je video natpis na nepristupačnoj steni, u bespućima Himalaja, koji nije umeo da protumači. Tek pred kraj života shvatio je njegovo pravo značenje. Tamo je, slovima vatanan azbuke, bilo ispisano: `Ovo su dveri Agarte`.“
„Jedan lovac je pronašao vrata koja vode u podzemno kraljevstvo. Kada se vratio, pričao je o onom šta je tamo video, zbog čega su mu lame odsekle jezik. U starosti, taj lovac se vratio do ulaza u tajanstvenu pećinu i zauvek iščezao u Agarti.“
Reči koje je izgovarao lama bile su upućene mladom arheologu, Jefremovu. Ništa u njima meni nije bilo novo ni nepoznato; štaviše, on je izricao moje skrivene misli, one koje sam malo kome usuđivao da poverim. I to je bio samo uvod u njegovu priču:
„Pre izvesnog vremena (a reč je o desetinama hiljada godina, ne o stolećima)“, nastavio je lama spokojnim glasom, „posle katastrofe koja je pogodila ondašnje čovečanstvo, neki drevni narodi su našli utočište duboko ispod površine zemlje. Predanje kaže da je to bilo posle potopa, najstrašnijeg od svih koji su pogodili Zemlju, praćenog razornim zemljotresima i požarima. To je onaj potop o kome govori filozof Platon.“
„Oni su se sasvim razlikovali od današnjih ljudi, otprilike onako kako se današnji ljudi razlikuju od životinja; ti drevni ljudi behu više nalik na bogove, ili behu njihovi potomci: `Kćeri zemaljske`, kažu svete knjige, `u to davno doba mešahu se sa bogovima i s njima izrodiše sinove i kćeri`. Uzalud je trošiti reči na njihovu fizičku snagu, koja im je omogućavala da se nose i sa najsnažnijim zverima; a u to doba, postojale su zveri koje su svojom veličinom nadmašivale sve što danas korača zemljom. Njihov životni vek bio je neizmerno dug, neuporedivo duži od veka modernog čoveka. Šta mogu da kažem o snazi njihovog uma? Svaki od njih beše obdaren za nas upravo nepojmljivim moćima. Telepatija je bila jedna od njih – u to vreme tako obična kao što je za nas dar govora. Oni su poznavali i zaboravljeni jezik ptica, kojim se danas služe jedino anđeli. Jezik koji i danas živi u poeziji, poeziji u njenom najuzvišenijem značenju, i naslućuje se u ritmovima i sazvučjima reči svetih knjiga.“
„Ali, iznad svega, ti ljudi su posedovali znanje, koje ih je činilo mnogo mudrijim od naših savremenika. Duboko u podzemlju, nastavili su da neguju nauke koje su danas najvećim delom izgubljene. Koliko god to čudno zvučalo savremenicima, sve današnje nauke izviru iz Agarte, makar u svom izobličenom, profanom vidu. Nešto od tog znanja još se može pronaći u raznovrsnim predanjima i tajnim učenjima na površini zemlje, učenjima koje mi nazivamo tradicijom. Kažem: tajnim učenjima, ne zbog toga što su ona namerno skrivena od današnjeg čovečanstva, već zato što danas velika većina ljudi više nije u stanju da ih prepozna i razume. To su oni biseri bačeni pred svinje koji se pominju u Jevanđelju. Ne govori li o tome i apostol Pavle u svojoj Poslanici Jevrejima: ‘O toj stvari moramo još puno toga reći i mnoge poteškoće objasniti jer ste postali spori u razumijevanju’ ? Agarta i narodi koji je nastanjuju i sada raspolažu visokorazvijenom tehnologijom, nasleđem civilizacije Atlantide, koja je, grubo uzev, iščezla pred nekih desetak hiljada godina.“
„Agarta, međutim,nije samo kraljevstvo, već i spiritualni centar – centar koji je postojao oduvek, premda je danas taj centar postao skriven. Predanje kaže da je sada skriven negde na istoku, u nepristupačnim i udaljenim predelima, u zabiti do koje ne vodi nijedan put. Taj put mogu pronaći samo odabrani. Njegov suveren je Kralj Sveta, koji je u današnje doba, za razliku od svih proteklih epoha, postao nevidljiv običnim ljudima; s vremena na vreme, on se ipak pojavljuje na površini zemlje i neprimećen korača među smrtnicima. Ponekad, od slučaja do slučaja, on se oglasi nekim proročanstvom.“
„Kralj Sveta, naime, nije vladar nalik drugim; on je, pre svega, oruđe Proviđenja. Izvršilac Božanske promisli i poglavar duhovne hijerarhije koja traje neprekinuto još od postanka sveta. Kralj Sveta je Melkisedek, Božji pomazanik. On je legitimni potomak i naslednik sunčane dinastije – kralj i sveštenik u isto vreme. On je naslednik sunčane imperije, Velike Imperije Ram. Agarta je, dakle, duhovno i svešteno središte čovečanstva; njegov istinski ali nevidljivi centar. Njen uticaj je sada pomračen, ali delovanje Kralja Sveta ne prestaje ni u razdobljima konfuzije i najdubljeg pomračenja. U stvari, samo ono još održava ovaj svet, premda je u naše doba nalik na svetlost jedne sveće koja obasjava noć. To je malo, ali je ipak dovoljno da ovaj svet opstane. Kaže se i da su tri maga koji su pozdravili novorođenog Hrista bili izaslanici misterioznog kraljevstva Agarta. Samo oni su došli da pozdrave dolazak Spasitelja, istinskog Sina Božjeg i poslednjeg avatara.“
Arheolog mu na tom mestu postavi jedno pitanje:
„Kako je sve to ostalo nepoznato današnjem čovečanstvu, koje ne prestaje da govori o napretku nauke i uvećanju svojih znanja? Ako su toliki narodi postojali na zemlji, i ako još i sada prebivaju u njenoj unutrašnjosti pod vlašću tajanstvenog Kralja Sveta, kako je onda moguće da to nije poznato savremenoj nauci i da još nije pronađen nijedan dokaz koji bi posvedočio o njihovom postojanju? Kako to da su tolike drevne i sakralne civilizacije bez traga iščezle sa lica Zemlje, ne ostavljajući za sobom barem neku iskopinu koja bi bila dostupna naučnicima Zapada i najzad postala predmet njihovog interesovanja?“
„Otkrivajući drevne civilizacije, izvlačeći njihove ostatke na svetlost dana“, odgovori lama osmehujući se. „današnji arheolozi oslobađaju sile kojima su u svakom pogledu nedorasli. Oni i ne znaju ništa o njihovom postojanju. Sile kojima se obraćaju nadilaze njihove skromne moći; oni nisu svesni značaja onog što ponovo iznose na svetlost dana. To nisu samo artefakti starih civilizacija, mrtvi ostaci prethodnih istorijskih epoha; to su i duše mrtvih, mrtvih predmeta i ljudi, koje mogu postati moćno magijsko sredstvo, pogotovu u rukama čarobnjaka, onih koji su upućeni u magiju. Čak i kada ih skrivaju ili uništavaju, oni služe ciljevima koji ih nadilaze.“
„Nažalost, današnji naučnici toga nisu uopšte svesni, kao što nemaju nikakvo znanje o tome šta su zapravo pronašli. Piramide se, na primer, uporno pripisuju egipatskoj civilizaciji, a savremeni naučnici u njima vide jedino njihove kraljevske grobnice. Ništa nije neistinitije i pogrešnije od toga. Piramide su sakralni objekti drevne civilizacije Atlantide i rasejane su po gotovo čitavom svetu. Oni i ne slute da se pod šapama Sfinge kriju ključevi zaboravljene istorije čovečanstva.“
„Sfinga, tajanstveni čuvar nadljudske snage, zver sa telom lava i glavom čoveka, ne prestaje da nam se osmehuje i da nam zadaje svoje zagonetke; njen zlokobni smeh je svojevremeno začuo kralj Edip. Malo je poznato da se ona javlja i u hinduizmu, u hramovima posvećenim bogu Šivi, gde je znana kao `purushamriga`, kao `ljudska zver`. Njene šape sakrivaju podzemne odaje u kojima se nalaze u granit uklesane biblioteke, knjige koje razotkrivaju najstariju prošlost čovečanstva. Govorim o tajnoj Dvorani zapisa. Čudno je da je to promaklo svim navodnim istraživačima drevnog Egipta i misterija starog sveta.“
„Kako je to uopšte moglo da se dogodi? Treba imati na umu da je od najdavnijih vremena do danas svet nekoliko puta promenio svoje obličje. To nije slučajna promena na površini, uzrokovana nekakvim spoljašnjim uzrocima, kako veruju naučnici Zapada, već promene u dubini, nešto što zadire u samo ustrojstvo sveta. Promenili su se ne samo njegovi spoljašnji uslovi, već se menjao svet u samoj svojoj osnovi. Isto možemo reći i za ljude; i jedno i drugo stoji u neposrednoj vezi. Pripadnici starih rasa nimalo ne liče na moderno čovečanstvo. Čak i u fizičkom smislu, moderni čovek je samo žalosna karikatura drevnih. Greška modernih je u tome što svuda traže, a na koncu i pronalaze slične sebi.“
„Otuda se na prošlost spušta neprovidna zavesa. Šest hiljada godina – to je, otprilike, granica iza koje njihov pogled više ne prodire. To je početak završnog perioda četvrte i poslednje juge, gvozdenog ili mračnog doba. Nad čovečanstvom se danas nadvija uništenje. To je epoha vladavine Antihrista, o kojoj govore hrišćanske svete knjige, vaše Sveto pismo, koje smo izučili s najvećom pažnjom.“
Lama na čas zastane, prekrivajući visoko čelo koščatim dlanovima, a onda doda još nekoliko neobičnih napomena:
„Nekad, u davno doba, tvrde legende, drago kamenje beše rasuto svuda po zemlji, a dijamanti behu nešto posve obično, baš kao što je danas najgrublji šljunak. Ali, te iste legende nas upozoravaju da se blago u rukama nepozvanog pretvara u ugalj, đubre ili običan kamen, i da mu donosi najstrašniju nesreću.“
„Narodi Agarte će jednom izaći na površinu. Tako je prorekao sam Kralj Sveta, koji može da razgovara sa samim Bogom. Tako će se i dogoditi. Međutim, dok se to ne desi, dok ne nastupi to vreme, Agarta će ostati skrivena za oči nedostojnih. Agarta još ne želi da bude otkrivena.“
„Da bi se to dogodilo, da bi narodi Agarte opet izašli na površinu, svet se mora promeniti, i to promeniti u svojoj najdubljoj osnovi. Uostalom, kada bi danas izašli na površinu, stanovnici Agarte bi bili razvejani u prah i pepeo. Svet je, naime, u međuvremenu ogrubeo, dok su njihova tela ostala suptilna i finotvarna. Drago kamenje je iščezlo sa površine zemlje, preostao je tek najgrublji šljunak; ipak, ono nije nestalo i u njenoj dubini. Samo ogrubeli čovek modernog doba može podneti uslove koji momentalno vladaju na Zemlji, na njenoj površini.“
Poglavlje knjige „Svet Agarte“ Maksimilijana Ruperta Ditriha Sikorskog, Moskva, „Demijurg“, 1994.
Boris Nad
KOMENTARI