U drevnoj Sparti umetnost je bila daleko od centra javnog života. Ona je imala drugorazrednu ulogu i pretežno vaspitni karakter. U stvari, ovo je slučaj mnogih tradicionalnih kultura kojima je zajednički svojevrsni kulturni „minimalizam“. Umetnička dela tu ne nose „individualni pečat autora“, ne izražavaju njegove lične težnje i ne služe radoznalosti umetnika. Izostaje „eksperiment“, bilo kakva zapitanost nad sredstvima umetničkog izražavanja; sažeti, lakonski način govora postao je poslovičan. Tu nije reč o zakržljalosti formi „primitivnih“ kultura, kako to smatraju moderni istoričari umetnosti i kulture, već upravo o odbijanju razvoja nečeg što nužno ima samo drugostepeni značaj (a to je upravo oblast kulture, bar u njenom današnjem značenju). Izraz je tu sažet, i samodovoljan, bez potrebe da samog sebe tumači i objašnjava.
Tri oblasti ljudskog
Naime, kada je reč o razvoju i mogućnostima čoveka, ljudskog bića uopšte, postoje tri oblasti u kojima se oni ispoljavaju. Prva i najniža je ona elementarnih sila, što odgovara onom što se u savremenoj nauci naziva „primitivnim društvima“ (ali tu nije reč o prvobitnom stanju, već o stanju krajnje degeneracije drevnih kultura, sve do stanja istinskog divljaštva). Druga je razvoj vrednosti koje se uobičajeno smatraju civilizovanim, s odgovarajućim oblicima duhovnosti (a tu su, na prvom mestu, kultura i umetnost u današnjem značenju tog pojma). Treća, a u stvari prva i najviša oblast je uistinu nadljudska, jer podrazumeva razvoj mogućnosti čoveka iznad samog čoveka, iznad onog što je samo ljudsko. Treba primetiti da je svaka civilizacija samo horizontalni razvoj principa ove poslednje i najviše oblasti, i da takav razvoj ima uvek za posledicu gubljenje metafizičke dimenzije i tenzija svojstvenih ovoj oblasti. To je upravo slučaj evropskog društva u kasnom srednjovekovlju i na početku renesanse. S gledišta druge oblasti, međutim, veoma je teško razlikovati prvu i poslednju, jer i jedna i druga, kao suprotnost svemu „samo i odviše ljudskom“, imaju sličnosti, bar na planu pojavnog.
S druge strane, u pogledu pretpostavljenog „primitivizma“ i „zakržljalosti“ drevnih kultura, treba podsetiti na opažanja kakvo je ono Rastka Petrovića, koji je 1924. godine uočio: „U pećinama koje su služile kao staništa primitivnih, takozvanih pećinskih ljudi, nađeni su crteži na steni, ornamenti koji pokazuju čudnu stvaralačku i još čudniju moć opažanja kod onih što su ih stvarali. Pokreti životinja u skoku – bizona, jelena itd. – potvrđeni tek u moderno naučno vreme trenutnim fotografskim slikanjem, pokazuju takvu preciznost u oku tih početnih umetnika da se silom nameće uverenje da je njihova vizuelna moć bila kudikamo jača od naše, koja je prvenstveno sintetička, tako da mi i nismo u stanju opažati jedan pokret izdvojen od pokreta koji mu sleduje, dok je to za pećinskog stanovnika bilo sasvim obično iskustvo. Primećeno je još da se svi slikarski fragmenti nalaze u velikim dubinama pećina, gde je potpuni mrak, i gde bismo mi jedino prema nekom veštačkom osvetljenju mogli raditi, dok se na tim mestima ne nalazi sad nikakav ostatak od dima i čađi, čiji bi trag tu morao ostati, pošto su i buktinje i uljane lampe ondašnje morale dimiti. Oni su dakle u toj, za nas, današnje ljude, pomrčini videli sasvim jasno i još osećali potrebu za bojadisanjem, za koje je još jače osvetljenje potrebno oku“ (Rastko Petrović: „Jedna primitivna civilizacija koja izumire“).
Umetnost kao sredstvo zaborava bića
U Atini međutim dolazi do pravog obilja umetničkog stvaralaštva, usled čega je uopšte moguće govoriti o procvatu atinske umetnosti. Meta Platonovih i Isokratovih kritika pesničkog „slobodoumlja“ su fantazije jedne degradirane kulture. Veština sofista se sastojala u tome da se obrazloži i zastupa bilo koje stanovište, dajući tome privid slobodnog rasuđivanja; na ceni je, baš kao i danas, puko govorništvo, isprazna veština besedenja. Nešto slično dešava se filozofiji u periodu sumraka rimske imperije, kada se i sam pojam filozofije rastače, a predmet filozofije postaju raznovrsne oblasti, van tzv. čiste filozofije. Kruna istog tog procesa je period koji označavamo kao italijanski „humanizam i renesansa“, potom tzv. moderno doba, u kome obilje umetničkog stvaralaštva već postaje samom sebi cilj i svrha, sve do svojevrsne idolatrije umetnosti i umetničkog stvaralaštva.
Doduše, umetnik u staroj Sparti uopšte nije imao potrebe da svojim delima izražava jednu tradiciju, niti da eksteriorizuje svoje unutrašnje sadržaje: podrazumevalo se da su oni isti i zajednički, te dobro poznati svima. Prva funckija takve umetnosti bila je, dakle, ona vaspitna, pedagoška (andragoška). Tamo gde je funkcija umetnosti organska, ona nalazi svoj savršen oblik i izraz, te nema ni potrebe za njenim daljim razvojem. Tu je umetnik, naprotiv, prisiljen da obuzdava, da kroti sopstvenu imaginaciju i individualnost. Epska poezija, od „Veda“ do Homera, od Homera do Filipa Višnjića, ima svoje unapred zadate formule, unapred poznate obrasce, koji nisu puki stilski ukras, već su, kako je to pokazao Dimezil, sredstvo prenošenja jednog pogleda na svet, jedne „ideologije“.
Drugim rečima, tu je duh podređen biću. On je podređen jednom višem principu, te ovde ne može ni biti govora o njegovoj autonomiji. Slobodan, autonoman duh okreće se na koncu protiv samog bića, podvrgavajući i nagrizajući samo biće svojim dilemama i sumnjama. „Čista“, autonomna umetnost – slobodna od zahteva bića – okreće se protiv samog bića. Odbijajući da se podredi superiornom, ona se podređuje inferiornom. Ono što je ranije bilo samo sredstvo, postaje tu najzad samom sebi svrha i cilj. Ta promena težišta ne može a da se ne odrazi na jezik epohe. Usredsređivanje umetnika na čisto formalni plan, baš kao i problematizovanje pitanja umetničkog stvaranja ili pretvaranje umetničkih dela u sredstvo puke psihičke introspekcije samog umetnika, ima samo jedno značenje: gubitka originalnog smisla i značenja umetnosti. Potom se umetnost, izgubivši princip koji ju je nekad determinisao, okreće onom što je zaista inferiorno, čak podljudsko.
Jednom rečju, umetnost (kao i sve oblasti duha), tu biva pretvorena u čudovišnu tautologiju, koja više ne pomaže čoveku da „spozna samog sebe“ već, naprotiv, služi tome da ga odvrati od sebe samog. Ona postaje sredstvo zaborava bića.
KOMENTARI