Strategija anakonde i američki globalni haos
Pripremaju li novi američki stratezi na taj način zapravo džinovski „Majdan“ ili njegovu kolosalnu reprizu na trgovima Njujorka i Vašingtona, da li će to biti neminovna posledica i neizbežno finale haosa koji su sejali širom planete, intervencijama, invazijama, bombardovanjima, „obojenim revolucijama“ i „demokratizacijama“, ujedinjući, makar i na kratko, vehabije i salafite, liberale i neonaciste, psihopate i fanatike, sadiste i mazohiste, oligarhe i okorele kriminalce u nekoj vrsti ekstatičnog mrtvačkog plesa?
Henri Kisindžer je u svom „programskom“ tekstu o ukrajinskoj krizi primetio da demonizacija Vladimira Putina nije politika, već alibi za njeno odsustvo. Izgleda da u tome prednjače Hilari Klinton i senator Mekejn, koji su već poredili ruskog predsednika Putina s Adolfom Hitlerom. „Ciljali smo komunizam a pogodili Rusiju“, priznao je svojevremeno Aleksandar Solženjicin. Ciljajući Putina, zapadna propaganda danas ponovo gađa Rusiju, vaskrsavajući prastare klišeje rusofobije. To nas vraća nazad u epohu „hladnog rata“, ali treba imati na umu da „hladni rat“ između Rusije i Amerike zapravo nikad nije ni prestao.
Prema nekim komentatorima, „pogrešna“ i agresivna američka politika u Ukrajini je puka posledica inercije, zakasnelih projekcija hladnoratovskih stereotipa „stare garde“ u vašingtonskoj administraciji. To je benevolentna hipoteza, koja bi trebalo da nas dovede u zabludu, pogrešnu procenu. Doduše, uopšte nije jasno u čemu se politika Reganove (ili Obamine) administracije prema Rusiji razlikuje od one iz doba Buša starijeg, Klintona ili Buša mlađeg, sem možda po nešto tvrđoj retorici. „Gvozdena zavesa“ je prestala da postoji, linije sučeljavanja više ne slede striktno one iz hladnoratovske epohe (sada su pomerene daleko na istok, ka „imperiji zla“), ali svet zbog toga nije postao mirnije ni bezbednije mesto. Naprotiv.
Zla imperija protiv civilizacije blagostanja
Sadašnji trenutak može da se poredi s kubanskom krizom, kada je svet stajao na korak do nuklearnog konflikta dve ideološke i vojne supersile. Sukob u Ukrajini je ipak neuporedivo opasniji po svojim razornim potencijalima. Konstatacija da svet stoji na rubu novog globalnog konflikta dva geopolitička pola je očigledno pogrešna: rat je u Ukrajini već u toku, mada se on za sad ne vodi konvencionalnim sredstvima. Posledice su već vidljive: državne strukture Ukrajine (bivše Sovjetske Socijalističke Republike Ukrajine) se raspadaju, na Jugoistoku je u toku prava narodna pobuna, Zapad Ukrajine, uključujući tu i prestonicu Kijev, tone u haos, ili se to već dogodilo.
Propaganda zapadnih medija tokom sučeljavanja u Ukrajini iznenađujuće je banalna i svodi se na niz veoma jednostavnih binarnih opozicija. Rusija, to je Putin-Hitler, diktatura, „sila zla”, „zla imperija”, „ruska čizma“, KBG, gulag, Staljin i Sovjetski Savez, divljaštvo, tehnološko i kulturno zaostajanje, pretnja civilizaciji, demokratiji i svetskom miru, jednom rečju, nešto neodređeno i mračno, što tek treba da bude oslobođeno, civilizovano i privedeno poznanju dobra i zla… Amerika (Zapad), to je demokratija, sloboda, civilizacija, blagostanje, progres; Amerika je predvodnik „slobodnih nacija“ i beskompromisni borac za ljudska prava. Treba primetiti da tako uprošćena propaganda ipak nailazi na svoj odziv, posebno tamo gde je rusofobija tradicionalno duboko ukorenjena: u rubnim katoličkim zemljama, poput Hrvatske ili Poljske, koje graniče s pravoslavnim, u anglosaksonskom svetu gde Rusija decenijama igra ulogu „imperije zla“ i glavnog geopolitičkog rivala, te u Nemačkoj, u kojoj mediji raspiruju stara antiruska osećanja zbog dva rata koje je Nemačka izgubila u prošlom veku.
Terorom do haosa. Američki „Majdan“
Rusofobska propaganda koju šire zapadni „mejnstrim“ mediji je možda dovitljiva i efikasna, ali stvarnost je zapravo dijametralno suprotna od toga. Afganistan, Irak, Libija ili Sirija (Sirija u delu koji kontrolišu radikalni islamisti), baš kao ni zemlje – žrtve „obojenih revolucija“, uopšte ne pružaju sliku obećavajućih ni prosperitetnih društava.
Američke intervencije zaista ne mogu da se porede sa povratkom ruske armije na Krim. Kao u Libiji, one počinju golim terorom, a završavaju haosom. Puč u Kijevu je u tom smislu naročito poučan. Za početak, on je ukinuo ustav i ono što je još preostalo od ukrajinske države. Ostatak sad tone u divljaštvo, besmislenu, besciljnu i besperspektivnu pobunu, u otvorenu anarhiju. „Revolucionarna vlada“, ispravnije bi bilo nazivati je huntom, samo je privid državne vlasti. To je marionetsko pozorište, kojim upravlja neko drugi, pravi reditelji „majdana“. Ukrajina se, posle svog navodnog „oslobođenja“, nalazi u stanju šoka ili duboke paralize, i otuda ukazi i zakoni koje donosi hunta ili nemaju nikakve posledice ili se među sobom potiru. „Majdan“ i sve ono što je iz njega proisteklo predstavlja pravi primer političke šizofrenije. Njegov jedini logični ishod morao bi biti novi „majdan“. Uostalom, Amerika i nema nikakav drugi program za Ukrajinu. Stvaranje haosa u predvorju Rusije bio je njen stvarni i jedini cilj. Ruski geopolitičar Aleksandar Dugin s pravom zaključuje: „U tom svetlu, Rusija izgleda izuzetno privlačno. Rusija je konzervativna u tome što stoji na strani Poretka…“ Nasuprot tome je haos: „Što je više Amerike, to je više haosa… SAD su svoju sudbinu povezale sa haosom, sa procesom ‘dubinske demokratizacije’“. Mi bismo dodali da je to nepovratno. Trebalo bi onda očekivati da isti proces „dubinske demokratizacije“ zahvati i same SAD, a stanje u kome se danas nalazi „poslednja svetska supersila“ tome nesumnjivo pogoduje.
„Dubinska demokratizacija“, atomizacija i smrt društva, raspad svih socijalnih struktura i podela na zavađene gomile, to je sudbina koju je Amerika namenila „ostatku sveta“ i koja bi zakonomerno morala da se okonča „američkim Majdanom“, potpunim kolapsom sile koja je pretendovala na neograničenu svetsku vladavinu.
Arhitekte svetskog haosa
Teza Henrija Kisindžera da Zapad (SAD) ne vodi konzistentnu politiku prema Rusiji očigledno predstavlja samo vešto plasiranu neistinu. Kisindžer i ne dovodi u pitanje ciljeve američke hegemonije, niti predlaže nešto drugo, već se jedino spori oko modaliteta njenog sprovođenja. Kad bi Vašington nastupao manje arogantno i pravolinijski, po mogućnosti sa više suptilnosti i diplomatije, tvrdi Kisindžer, amerikanocentrični (monopolarni) poredak bi mogao biti očuvan. Ta teza je diskutabilna, jer se Amerika na tom putu suočava s mnogim preprekama, od kojih neke, a posebno njena unutrašnja ograničenja, izgledaju jednostavno nepremostive.
Istina je, naravno, sasvim drugačija od onog što tvrdi Kisindžer. SAD već decenijama vode izuzetno konzistentnu, promišljenu i doslednu politiku prema Rusiji, politiku u kojoj je „hladni rat“ Istoka i Zapada bio tek jedna od epizoda. Osnove te strategije definisao je još „otac geopolitike” Helford Džon Makinder u svom kratkom predavanju pod naslovom „Geografska osa istorije“ (1904). Treba podvući da Makinder nije bio puki teoretičar, niti neko ko je gradio apstraktne hipoteze, već aktivni učesnik u političkim događajima svog doba; Makinder je nastojao da organizuje podršku Antante belogardejskim vođama u borbi protiv boljševika i učestvovao u pripremi Versajskog mira.
Strategija anakonde
Svoje osnovno geopolitičko strahovanje Makinder je formulisao na sledeći način: „Šta će se desiti sa silama mora (Britanijom i SAD, prim. autora) ako se veliki (evroazijski) kontinent jednom objedini da bi postao okosnica nepobedive armade?“ Odgovor britanskog geopolitičara, koji će kasnije prerasti u osnovni postulat strategije SAD za 20. vek je sledeći: onemogućiti konsolidaciju ruske „Središnje zemlje“ i isključiti svaku mogućnost stvaranja evroazijskog bloka. To je stalna strategija „obuzdavanja“ – suzbijanja i potiskivanja Rusije, njeno guranje u haos, što dalje od priobalnih područja, u dubinu kontinenta – kojom se kasnije, a posebno posle pada Berlinskog zida, rukovodio i NATO.
Ostaje da zaključimo da Makinderova rusofobija nema etnički ni ideološki karakter, već da je motivisana geopolitičkim razlozima, mada se ovde geopolitički termini veoma jednostavno prevode u ideološke: silama mora svojstvena je liberalna i merkantilna „demokratija“; za glavnu silu kopna, Rusiju, tipičan je „nedemokratski autoritarizam“. More je takođe haos, odsustvo poretka, imaginarna „sloboda od“, kopno je, nasuprot tome, poredak, hijerarhija, red. Makinderov odlučni izbor bio je more.
Sasvim nezavisno od Makindera, američki admiral Alfred Mehen je razvio svoju koncepciju „pomorske sile“, ali, slično Makinderu, ni on nije bio sterilni akademski stručnjak, već neko ko je snažno uticao na Teodora Ruzvelta. Za Mehena, trgovina je puko političko oruđe, a cilj stvaranje svetske trgovačke civilizacije pod američkim vođstvom. Amerika, prema njemu, ima „pomorsku sudbinu“, a ta „Manifest Destiny“ („ispoljena sudbina“) je, ni manje ni više, svetska dominacija. Prva i najopasnija prepreka za to je Rusija, kao najmoćnija kontinentalna sila, protiv koje je admiral predlagao „strategiju anakonde“: to je stisak morske zmije oko kontinentalne mase, putem blokade, kontrole i povezivanja priobalnih područja, sve dok se protivnik (a to je u ovom slučaju Ruska imperija) konačno ne uguši.
Američki globalni haos
Savremeni nastavljač ovih autora je, među ostalim, Zbignjev Bžežinski, bivši savetnik predsednika Kartera za nacionalnu bezbednost i savetnik Baraka Obame za spoljnu politiku, koji u svojoj knjizi „Velika šahovska tabla“ (1997) posebno apostrofira značaj Ukrajine: „Bez Ukrajine, Rusija prestaje da bude evroazijska imperija… Međutim, ako Moskva povrati kontrolu nad Ukrajinom, sa njenih 52 miliona stanovnika i ogromnim resursima, kao i pristupom Crnom moru, Rusija će ponovo povratiti sredstva da postane moćna imperijalna država, koja obuhvata Evropu i Aziju.“
Ipak, razlika koja deli stratega Bžežinskog od njegovih darovitih, a katkad i genijalnih prethodnika je otprilike ona koja deli Obamu od američkih političkih vođa koji su SAD uzdigli na tron prve svetske sile. Na koncepcijama Makindera, uključujući i zloglasni „sanitarni kordon“ protiv Rusije, 1919. sagrađena je versajska Evropa, koja je potrajala do katastrofe Drugog svetskog rata, ili je neposredno dovela do te katastrofe – na idejama Bžežinskog i nove generacije američkih stratega očigledno nije moguće sagraditi ništa, čak ni provizorijum koji bi barem za neko vreme produžio iluziju o američkom liderstvu u svetu.
Zanimljivo je i da je upravo Bžežinski prvi izneo poređenje Putina s Hitlerom, u tekstu koji je 3. marta objavio „Vašington post“, a da su Klintonova i Mekejn nekoliko dana kasnije samo ponovili njegovu dosetku.
Ali ruski predsednik Putin danas na međunarodnoj sceni izgleda kao otelotvorenje reda, oličenje uravnoteženosti, racionalnosti, psihičkog i mentalnog zdravlja, a kijevska hunta, sa čitavim nizom opskurnih ličnosti koje je iznedrio „Majdan“, kao prava metafora za globalni „poredak“ koji SAD nastoje da instaliraju širom sveta, od Libije do Sirije, od Venecuele do Ukrajine, od Irana do Moskve. Isto to važi i za zapadne političke elite: Hilari Klinton ili senator Mekejn svojim histeričnim istupima možda mogu da ostave povoljan utisak u svojoj zemlji, dok drugde, baš kao i politički lideri EU, nailaze na sleganje ramenima ili izazivaju gađenje, odbojnost. Nema sumnje da mi ovde prisustvujemo naglom i nezadrživom procesu degradacije američkih političkih elita. SAD više nisu u poziciji da biraju ni svoje saveznike i to su neki od razloga zbog kojih se „američki poredak“ ubrzano pretvara u američki globalni haos, kome preti da će se urušiti sam od sebe.
Pripremaju li novi američki stratezi na taj način zapravo džinovski „Majdan“ ili njegovu kolosalnu reprizu na trgovima Njujorka i Vašingtona, da li će to biti neminovna posledica i neizbežno finale haosa koji su sejali širom planete, intervencijama, invazijama, bombardovanjima, „obojenim revolucijama“ i „demokratizacijama“, ujedinjući, makar i na kratko, vehabije i salafite, liberale i neonaciste, psihopate i fanatike, sadiste i mazohiste, oligarhe i okorele kriminalce u nekoj vrsti ekstatičnog mrtvačkog plesa?
Boris Nad
KOMENTARI