Moskva može strpljivo da čeka rasplet s prstom na obaraču
Svega tri sile su aktivni učesnici savremene ukrajinske krize, koja preti da eskalira u krvavi građanski rat. To su Sjedinjene Američke Države, Rusija i Evropa, oličena u Evropskoj uniji. U američkoj geopolitici nema nepoznanica: to je, prema svim relevantnim geopolitičarima (uključujući najpre angloameričke autore), tipična sila mora. Rusija je sila kopna, izrazita telurokratija, kontinent – ali zaseban kontinent, različit od Evrope – i posebna civilizacija. Njena geopolitička uloga je takođe jasno određena, najkasnije u doba „hladnog rata“ (a mi mislimo i znatno pre toga). Jedino geopolitička misija Evrope-EU ostaje neodređena i dvosmislena. Evropski potkontinent i jeste svojevrsna međuzona između Kopna i Okeana, strateški najvažniji deo rubnog područja, „Rimlanda“. Postoji li uopšte geopolitika Evropske unije?
EU kao „negeopolitički koncept“
Pod senkom događaja u Ukrajini (još pre toga u ratu u bivšoj Jugoslaviji), ovo pitanje više nije usko stručno ni akademsko. Događaji se danas nižu filmskom brzinom, prestižući jedan drugog. To nije karakteristično samo za Ukrajinu, kao „zemlju bez istorije“, koja ubrzano prolazi kroz niz istorijskih epoha, već i za Evropu, za svet u celini. (Geo)politička realnost se pred našim očima dramatično menja. Istorija se ubrzava ili primiče svom kraju. Ali ovde nije u pitanju samo ograničena geopolitika pojedinih država i nacija, već nešto mnogo šire: globalni sudar različitih, dijametralno suprotstavljenih geopolitičkih koncepata, veliki „rat kontinenata“ (A. Dugin). Izbor može biti samo Kopno ili More, treća opcija jednostavno ne postoji.
Postoje samo dva moguća odgovora na pitanje da li postoji geopolitika Evropske unije. Kako u svom radu pod naslovom „Geopolitika krize EU“ primećuje Aleksandar Gajić, prvi je onaj koji nudi takozvani postmodernistički pristup: geopolitika i Evropska unija se, navodno, međusobno isključuju. „EU predstavlja model mirovnog, supranacionacionalnog opozita teritorijalnoj državi u kojoj preovlađuje postmoderni koncept deteritorijalizacije, pluralizma identiteta i interesa što se usklađuju dogovorom“ (A. Gajić). Na ovom mestu valja otvoriti jednu zagradu: većina članica NATO su zemlje članice EU, a Unija se veoma aktivno angažovala u jugoslovenskom ratu, i još aktivnije i otvorenije u raspirivanju građanskog rata u Ukrajini. To nije „mirovni angažman”, a ovom treba dodati i čitav niz vojnih operacija Severnoatlantskog pakta, u kojima su, listom, učestvovale i članice Unije. NATO tu, po svoj prilici, ostaje neophodan kao okvir u kome se uobličava stvarnost postmoderne. Ali ako je koncept EU zaista „supranacionalni opozit teritorijalnoj državi“, to ne važi za njene članice, koje, premda u znatno suženom manevarskom prostoru, nastavljaju da realizuju sopstvene, „sebične“ geopolitičke ciljeve.
Liberalna protiv istinske Evrope
Drugi mogući odgovor je mnogo bliži realnosti: koncept nastanka EU je geopolitički, njen razvoj i širenje podležu geopolitičkim zakonitostima i deo su, hteli mi to ili ne, savremene geopolitičke realnosti. Ipak EU, koja zauzima klučni strateški deo „Rimlanda“ sve do sada nije pošlo za rukom da se formira kao samostalan geopolitički faktor. U geopolitičkom ključu EU ima „dvojnu prirodu“. EU je obrazovana kao instrument američke hegemonije, kao instrument atlantske/američke kontrole nad evropskim kontinentom. Jedan od bitnih ciljeva SAD u tom kontekstu je sprečavanje povezivanja Evrope sa evroazijskim „Heartlendom“, odnosno, u ofanzivnoj varijanti, Evropa je most koji vodi pravo ka ruskoj i evroazijskom „Srcu zemlje“.
Drugi mogući izbor označava termin „evrokontinentalizam“, gde je Evropa shvaćena kao autonoman geopolitički koncept, kao zaseban geopolitički pol. Ovaj koncept se kroz evropsku istoriju javlja u veoma različitim oblicima, od Svetog rimsko-nemačkog carstva, preko niza pokušaja Nemačke da se formira kao nezavisni geopolitički pol, kao hegemon nad Evropom (uključujući i Treći rajh), sve do, zaključno, De Golovog projekta „Evrope nacija“. Ali generalno, atlantistički koncept, kako pokazuje istorija EU, odnosi prevagu nad evrokontinentalizmom. Evropa je danas kulturno, vojno, ekonomski, politički i ideološki, pa čak i obaveštajno, nedvosmisleno potčinjena SAD, a isto to možemo reći i za (geo)politiku njenog širenja. EU je u ovom trenutku prisiljena da se širi voljom Sjedinjenih Država, a mimo volje i interesa njenih glavnih članica (Nemačka), i na tom putu se suočava sa brojnim preprekama. To je važilo i za prijem Bugarske i Rumunije, a u još većoj meri važi za tzv. države kandidate kao što su Srbija ili Moldavija. Ipak, prva ozbiljna prepreka na tom putu, pravi probni kamen je Ukrajina, ne samo zato što je ona u geopolitičkom smislu „rusko dvorište“, predvorje velike ruske civilizacije i suštinski deo njenog geopolitičkog sistema. Otuda uključivanje Ukrajine u evropski (u stvari: atlantski) geopolitički areal nužno znači konflikt na relaciji Evropa-Rusija.
SAD izvoze građanski rat
Atlantisti, u nekoliko decenija dugoj istoriji EU, postepeno odnose prevagu. Tokom rata u bivšoj Jugoslaviji EU je zauzimala nedvosmisleno atlantističke pozicije: protiv kontinenta, protiv zajedničke države – Jugoslavije, za atomizaciju i podelu na usitnjene države-nacije; protiv Srba, za Hrvate ili muslimane, za „suverenu Bosnu“, za Albance, za nezavisno Kosovo… Ipak, sve vreme paralelno nastavljaju da postoje dve Evrope: ona verodostojna, kontinentalna Evropa, sada zastrašena, okupirana i slaba, i ona atlantska, proamerička, liberalna ili ultraliberalna Evropa, koja svuda sledi američke modele, a u ponečem čak i prednjači. Međutim, taj model, građen tokom poslednje dve decenije, kome se opravdano prebacuje „deficit demokratije“, sada je u krizi i nije izvesno na koji način i da li će on uopšte moći da se reformiše. U svakom od mogućih scenarija budućnosti EU, uticaj ultraliberalnog, proameričkog lobija ipak će neminovno slabiti. Možda će jedan od prelomnih trenutaka biti izbori za evropski parlament, koji će se održati u maju ove godine, gde će, prema svim prognozama, antievropski orijentisane stranke steći značajnu prednost nad liberalnim lobijem.
Američki model nezadrživo i naglo gubi svoju nekadašnju magnetsku privlačnost. Iz tog razloga, Amerikanci više ne biraju saveznike i ne potpomažu „baršunaste”, prodemokratske revolucije – u Siriji oni podržavaju najradikalnije islamiste, u Ukrajini najradikalnije desne snage, pristalice „Svobode” i „Desnog sektora”, okorele antiruske šoviniste, neonaciste. Demokratija je postala luksuz za SAD, i one svoje marionetske režima više ne instaliraju na izborima (na izborima ih, naprotiv, gube), već precizno sprovođenim „obojenim revolucijama“, režiranim državnim udarima, „prolećem“ poput arapskog, ukrajinskog ili bosanskog. SAD izvoze građanski rat: u Libiji, u Siriji, Iraku, Avganistanu, Ukrajini… Savršeno je jasno da bi sve to sutra moglo da se ponovi u bilo kojoj evropskoj zemlji (uključujući i Zapad Evrope) ukoliko ona pokaže želju da napusti američku sferu. Recept za to su etnički sukobi, multikulturalizam, pobune imigranata, veštački podsticani socijalni konflikti, itd.
Od ukrajinskog ka ruskom proleću
Sa državnim pučem u Ukrajini nije se u suštini desilo ništa neočekivano. Nezavisna Ukrajina nikad nije ni postojala, kao ni „ukrajinska nacija“ u zapadnoevropskom smislu tog pojma; „nezavisna Ukrajina“ je samo bivša Sovjetska Socijalistička Republika Ukrajina, iznikla na tlu Malorusije, „zapadnih ruskih zemalja“, arbitrarnim odlukama sovjetskih vlasti. Osnovna linija podela tu nije podela na Ruse i Ukrajince, već na zapadni, unijatski deo – Galičane, i pravoslavni – ruski i maloruski, ili ukrajinski deo. Takva Ukrajina je mogla da postoji samo uz slabu, kolebljivu i opreznu centralnu vlast, kakvu je, sve do sada, oličavao Janukovič, a ne kao homogena i centralistička država-nacija. Sa pučem od 18. februara, koji nije „nacionalna revolucija“ a ni „proevropski pokret“, već državni udar, organizovan i podržan spolja, od Zapada (SAD) i NATO, dosadašnja Ukrajina je jednostavno prestala da postoji. Pučisti u Kijevu, ma koliko to sada
zvuči paradoksalno, ostvarili su tek privremenu i nesigurnu pobedu, i to ne za Ukrajinu, koja ubuduće neće postojati u ovim granicama, već za NATO. Da bi opstali na vlasti, oni bi morali da zavedu manje ili više otvorenu diktaturu fašističkog tipa i sprovedu nasilnu „ukrajinizaciju“, uključujući genocid nad delom stanovništva Ukrajine. Ali oni za to više nemaju snage. Uza sve to, takva monstrouzna država morala bi biti izdržavana i finansijski stalno pomagana spolja, a to jednostavno nije moguće.
Rusija je u ovom trenutku dobila polovinu Ukrajine (bez obzira da li će se to uskoro ostvariti relativno mirnim putem ili ratom). Ali, Moskva time ne može da bude zadovoljna, jer bi to značilo da se granice NATO pomeraju na Dnjepar.
S Janukovičem kao legitimnim presednikom u sopstvenim rukama, Moskva može da igra na najveći ulog, a to je Kijev. Položaj hunte u Kijevu svakim danom postaje sve više neodrživ, „evromajdan“, pod ovim uslovima, više ne može da se izveze, a toga je svestan i Zapad, koji suprotno obe’anjima odbija da pučistima pruži neku konkretnu pomoć (finansijsku ili vojnu). Vreme ne radi za Ameriku, a još manje za paralisanu kijevsku huntu. „Ukrajinsko proleće“ preti da preraste u nešto drugo: „rusko proleće“, koje poput požara može da se proširi ne samo teritorijom Ukrajine, već i bivšeg Sovjetskog Saveza. Moskva, naprotiv, može strpljivo da čeka rasplet s prstom na obaraču.
Boris Nad
KOMENTARI