Rusija se danas ne bori samo za sebe – ona se bori i za Evropu, ma koliko to danas zvučalo paradoksalno, naravno, ne onu liberalnu, okupiranu i zaplašenu Evropu, sa njenim karikaturalnim vođama. To je borba za multipolarni svet – svet bez američke hegemonije, i otuda u njoj ne postoji, niti može postojati treća strana.
Šef Pentagona Čak Hejgel nedavno je pohvalio ukrajinsku vojsku „zbog zadivljujuće uzdržanosti” u sporu s Rusijom. To je sasvim na liniji (neubedljive) kijevske propagande: „Ukrajinski vojnici su izuzetno strpljivi, ne reaguju na provokacije i ne napuštaju svoje jedinice… Komandant ukrajinske vojske lično je zahvalio vojnicima na odanosti zakletvi i opiranju ratnohuškačkim namerama suseda“. To je i stav vojnog komentatora Radio-televizije Srbije, koji je na samom početku „ruske invazije Krima” veličao sposobnosti ukrajinske armije da pruži otpor, navodeći uglavnom tačne statističke podatke o njenom sastavu. Ne i relevantne procene o njenoj motivisanosti da započne i vodi ovaj rat.
UKRAJINSKA ARMIJA NE POSTOJI
Činjenice govore suprotno. Operacija ruske vojske na Krimu izvedena je hirurškom preciznošću, bez ljudskih žrtava i bez ijednog ispaljenog metka. Ukrajinske baze i garnizoni su blokirani, najveći deo vojnika se predao, jedinice su se „samoraspustile” ili položile zakletvu novim vlastima na Krimu. To govori o visokoj profesionalnosti ruske armije. S druge strane, komandant ukrajinske mornarice, samo dan posle imenovanja, prešao je na rusku stranu. Specijalni puk ukrajinske vojske iz Kirovgrada odbio je naredbu Kijeva da se zaputi prema Krimu. Krimske snage samodbrane sada raspolažu sa 45 borbenih aviona, što je približno četvrtina ukrajinskih vazduhoplovnih snaga. Uspešnost proglašene mobilizacije, i prema zvaničnim podacima, ne prelazi 1,5 odsto (realnija cifra je ipak 0,5 odsto).
Da bismo shvatili šta se uistinu događa, dovoljno je navesti reči jednog zapadnog vojnog komentatora, koji poredi opremljenost ukrajinskog i ruskog vojnika: prvi izgleda otprilike kao vojnik iz 80-tih, ili ruski vojnik iz doba Prvog čečenskog rata, drugi je opremljen po svim standardima 21. veka. Miroslav Lazanski umesno zaključuje: „(…) glavni problem (ukrajinske vojske) je stanje borbenog morala jedinica, nedostatak motivacije pripadnika oružanih snaga, koji vide šta se sve dešava u ukrajinskom društvu masovne korupcije, kao i neispravnost dobrog dela borbene tehnike. Sa druge strane, Rusija ima jasne ciljeve, monolitnu i dobro obučenu armiju i jedinstveno rukovodstvo države. Dakle, šanse da ukrajinska vojska krene na Krim nisu ni teoretskog karaktera. Nemaju sa čime, nema ko i nemaju kuda“. To je, konačno, nevoljno priznao i poslanik ukrajinske Rade Genadij Moskalj: „Mi već dvadeset dve godine nismo gradili ukrajinsku armiju. Otkriću vam nešto što je državna tajna, a to je da mi nemamo ne čemu da letimo, nemamo čim da se borimo, nemamo ništa. Koga da mobilišemo i šta? Šta da damo vojnicima? Maske?”
Izraelski analitičar Jakov Kedmi tim povodom izneo je veoma jasnu, skoro brutalnu ocenu: „Što se tiče mogućih sukoba ruske sa ukrajinskom armijom, ukrajinska armija jednostavno ne postoji. Ne postoji takav pojam. Ukrajinska armija je odavno razoružana i opljačkana. Postoje ljudi koji nose uniforme ukrajinske armije – verovatno će deo tih ljudi pokušati da spreči rusku armiju da preuzme strateške objekte u Ukrajini. Ali to neće imati nikakvog značaja“.
U Ukrajini nije spremna da ratuje ukrajinska armija, već paravojne formacije neonacista iz Galicije, plaćenici, ekstremisti i rusofobi Desnog sektora i sličnih organizacija, ali to neće biti za interese Ukrajine, već političkih elita SAD, protiv Rusije i protiv Evrope. U sve složenijoj ukrajinskoj krizi, samo jednoj sili – Sjedinjenim Državama – u interesu je rasplamsavanje rata u Ukrajini i one će učiniti sve da do njega dođe.
NIŠTA VIŠE NE ZAVISI OD KIJEVA
Sada je jasno da više ništa ne zavisi od kijevske hunte. Nekompetentnost lidera „evromajdana“ može da se poredi samo s nekompetentnošću Obamine administracije. Protagonisti državnog udara su ono što su i bili od početka, ali sada bez maske: puke zapadne marionete. Kijev otuda ne podseća na „poprište nacionalne revolucije“, već pre na lutkarsko pozorište. Neki od poteza novih vlastodržaca izgledaju pogrešno ili deplasirano (odluka da se sprovede mobilizacija), drugi su opet tragikomični: takav je, na primer, zahtev da Ukrajina bude po ubrzanom postupku primljena u EU ili NATO, što je u Radi inicirala stranka Julije Timošenko. Ipak, nije isključeno da se kijevska pozornica upravo sada priprema za sledeći čin krvave drame. Ali ne treba sumnjati u to da vreme ne radi za kijevsku huntu.
Za to vreme, pučisti se suočavaju s pobunom na Jugoistoku, s „ruskim prolećem”, u kome ne učestvuju samo Rusi nego, što je za mnoge iznenađujuće, i etnički Ukrajinci i pripadnici mnogih drugih naroda. Odgovor režima na to bio je predvidljiv: imenovanje ozloglašenih ukrajinskih oligarha za gubernatore, i pokušaj da pobuna uguši angažovanjem (polu)privatnih vojski, a i specijalaca NATO, otprilike onako kako je sproveden državni udar u Kijevu. To je protestima dalo novu notu: borba protiv pučističke vlasti (novu vlast u Kijevu takođe čine stari oligarsi, poput Julije Timošenko) dobila je socijalnu boju. Pokušavajući da na taj način uguše pobunu, međutim, pučisti moraju dobro da paze da ne pređu crvenu liniju u eskalaciji nasilja koju je postavila Moskva. U svom obraćanju predsednik Vladimir Putin je bio izričit: Rusija zadržava pravo da vojno interveniše u Ukrajini.
To je samo deo problema s kojima se danas suočava nelegitimna vlast. Drugi je izuzetno teška, i sve teža i dramatičnija situacija na delu teritorije Ukrajine koji ona još kontroliše. Za dve do tri nedelje, prema mnogim procenama, ona će se suočiti s drastičnim pogoršanjem socijalne situacije, veoma verovatno s nemogućnošću da isplaćuje plate i penzije ili da otplaćuje spoljne dugove, sve to u uslovima kada je ukrajinska privreda ili paralisana ili sasvim uništena. Oni koji su se nadali stvarnoj pomoći Zapada, finansijskoj ili možda vojnoj, sada mogu da napuste takve nade. Šta će se tada dešavati na Majdanu, u Kijevu, kojim ionako haraju naoružane bande, čiji je najveći deo već sada van kontrole hunte?
KRIM JE PRVI KORAK
Ruska strategija u ukrajinskoj krizi je, naprotiv, sasvim jasna: ona izdašno pomaže stanovnicima jugoistočnih oblasti da formiraju sopstvene vojne i političke strukture. Krim je u tome samo prvi korak. Preuzimanje vlasti za sada se odvija manje ili više mirno. Završni čin morao bi da se dogodi u Kijevu voljom građana Ukrajine, a ne intervencijom ruske armije. Dok se to ne desi, ukrajinska kriza ostaje predmet sučeljavanja velikih sila.
Nema razloga da Rusija menja svoju strategiju prema pučistima, tim pre što se ona pokazuje delotvornom. Karte su posle kijevskog prevrata u Putinovim rukama. Ukrajinska kriza preti da se pretvori u dugotrajnu igru nerava između Vašingtona i Moskve (a ne Kijeva i Moskve, ni Berlina i Moskve), u kojoj ni sa jedne strane neće biti isključena upotreba sile. Upotreba sile s ruske strane mora da uključuje i spremnost na korišćenje nuklearnog oružja ukoliko su, prema američkim terminima, ugroženi njeni vitalni interesi, a Ukrajina jeste vitalni interes Rusije. Moskva dosad nije pokazala da je previše impresionirana pretnjama, vojnim a ni pretnjama ekonomskim sankcijama, na kojima insistira Vašington. Nema ni razloga za to: Rusija je spremna da na njih uzvrati recipročnim merama (o tome je već govorio savetnik predsednika Rusije Sergej Glazijev), a Kina je, na iznenađenje mnogih, nedvosmisleno stala na rusku stranu. Uostalom, daleko od toga da su zahtevi SAD naišli na unisono odobravanje na Zapadu. Linije podela otprilike slede one iz doba sirijske krize, kada su mnoge zapadne zemlje pokazale protivljenje ili barem uzdržanost prema planovima SAD da započnu otvoreni rat, vazdušnu kampanju protiv Asadovih snaga. Da rat u Ukrajini posebno nije u interesu Nemačke, pokazale su sasvim skorašnje izjave nemačkog ministra inostranih poslova Franka Valtera Štajnmajera, koji je upozorio Ameriku da je čak i isključivanje Rusije iz G8 moguće jedino na štetu Zapada. Mogući rat je isuviše blizu granicama Nemačke i njena vlada poziva na suzdržanost.
TEHNIKA DRŽAVNOG UDARA OD 22. FEBRUARA
„Evromajdan“ je ustvari od samog početka bio usmeren ne samo protiv Rusije već i protiv Evrope. Američki zahtevi da se Rusiji uvedu ekonomske sankcije i blokiraju ruska sredstva, što bi u prvom redu pogodilo Nemačku, a potom i privredu EU u celini, samo su nastavak iste, antievropske strategije SAD.
Tajna istorija „evromajdana” potvrđuje ovakvu hipotezu. Vilijam Engdal u svojoj sjajnoj analizi podseća na hronologiju događaja. Prelomnu tačku označava telefonski razgovor zamenice državnog sekretara Nulandove s američkim ambasadorom u Moskvi, u kome je ona odbacila rešenja EU sočnim komentarom: „J..eš EU!“ Posle toga, tvrdi Engdal, Evropljani pokušavaju da spreče najavljenu radikalizaciju, a nemački ministar inostranih poslova sa svojim francuskim i poljskim kolegom dolazi u Kijev.
„SAD”, podvlači Engdal, „nisu bile pozvane.“ I dalje: „Intervencija EU bez Vašingtona predstavlja izniman događaj i razotkriva sve veću podelu između njih poslednjih nekoliko meseci. Praktično govoreći, time je EU američkom Stejt departmentu poručila: ‘J..eš SAD’.“
Američki odgovor na to je dobro poznat: teško postignut diplomatski kompromis „nije potrajao ni dvanaest časova. Onda je nastao pakao“ (V. Engdal).
Odgovor na pitanje ko je te noći koristio snajperiste, posle objavljivanja razgovora estonskog šefa diplomatije i Ketrin Ešton, dobio je očekivani epilog.
Izvori iz američkih obaveštajnih službi, kako dalje navodi Vilijam Engdal, tvrde da su „snajperisti bili pripadnici ultradesničarske vojne organizacije pod nazivom Ukrajinsko nacionalno veće – Ukrajinska narodna samoodbrana (UNA-UNSO)… Vođa UNO-UNSO Andrej Škil bio je pre deset godina savetnik Julije Timošenko. Za vreme ‘narandžaste revolucije’, pod dirigentskom palicom SAD 2003-2004, UNO-UNSO je podržala pronatovskog kandidata Viktora Juščenka…“
Ipak, UNA-UNSO nije nikakva ukrajinska nacionalistička organizacija, nego deo NATO organizacije Gladio, koja od raspada Sovjetskog Saveza stoji iza svakog revolta protiv uticaja Rusije. Spisak je izuzetno dug a, osim Litvanije, Čečenije ili Gruzije, on uključuje i Kosovo. Jednom rečju: „Ovi ljudi su opasni plaćenici, koji se koriste po celom svetu u prljavim ratovima NATO… Oni su dno dna, i zaboravite bajke o njihovom nacionalizmu, ovo su ljudi koji nišane snajperskim puškama“, zaključuje Engdal.
Rusija se danas ne bori samo za sebe – ona se bori i za Evropu, ma koliko to danas zvučalo paradoksalno, naravno, ne onu liberalnu, okupiranu i zaplašenu Evropu, sa njenim karikaturalnim vođama. To je borba za multipolarni svet – svet bez američke hegemonije, i otuda u njoj ne postoji, niti može postojati treća strana. Ukoliko Rusija izgubi ovu bitku, alternativa više nije „novi svetski poredak“, već globalni haos. Bledu senku tog nastupajućeg haosa imali smo priliku da vidimo na kijevskom Majdanu tokom noći između 21. i 22. februara.
Ne treba zato imati iluzije da će ta borba biti laka. Američka politička elita više nije istinska elita. Nju danas čine samo ljudi potprosečnih sposobnosti. Njeni potezi zato nisu racionalni, procene su, po pravilu, pogrešne, a njihov osnovni pokretač je strah od ionako neminovnog kraha američke svetske hegemonije. I upravo zbog toga ona predstavlja ekstremnu opasnost za narode Istočne a sutra i Zapadne Evrope, za Bliski i Srednji ili Daleki Istok, za Južnu Ameriku, za Ukrajinu koliko i za Rusiju.
Novi standard
KOMENTARI