Srpski pisac Boris Nad (Vinkovci, 1966) poznat je čitaocima Odeljenja za kulturu „Nortekse” zahvaljujući našim ekskluzivnim prevodima njegovih sažetih književnih tekstova o mitskim i istorijskim temama. Prethodno su njegove knjige bile dostupne samo na srpskom, a sada se, knjigom The Return of Myth (Povratak mita), prvi put pojavljuje prevod na engleski jezik. To je i bio povod za ovaj razgovor.
Naslov Vaše knjige – The Return of Myth – mnogo obećava. Otkuda takav naslov i u kakvom je on odnosu sa sadržajem knjige?
Mit – sem u izuzetnim slučajevima krajnje degradacije i sekularizacije jedne tradicije i kulture – za nas nije fikcija primitivnih, praznoverica ni nesporazum, već krajnje sažet izraz najviših sakralnih istina i principa koji se, u meri u kojoj je to moguće, „prevode” na konkretan jezik zemaljske stvarnosti. Mit je sakralna istina izrečena popularnim jezikom. Nasuprot mitu stoji istorija. U spisu Kod zida vremena, nemački pisac Ernst Jinger govori o prelazu iz mita u istoriju, o trenutku u kome mitsku svest smenjuje istorijska.
Moderna kultura počiva na demitologizaciji, svojevrsnom izgonu svetog iz jedne u osnovi desakralizovane kulture. Mitovi se, ipak, uvek vraćaju u istorijski svet. Sveto, naravno, ne može nestati. Mitske sile prodiru u ono što nazivamo istorijom, na ovaj ili onaj način, makar i u obliku pseudomitologija modernog doba.
Sada prisustvujemo urušavanju tog istorijskog sveta. Još nismo u stanju da sagledamo sve implikacije ovih promena. To nije jednostavni povratak u doba „pre istorije”, već nešto različito i još neimenovano.
Knjiga The Return of Myth otvara takva pitanja i na izvestan način reaktuelizuje mitske sadržaje u uslovima jedne još uvek desakralizovane kulture kakva je postmoderna.
Izražavate se u različitim književnim žanrovima (pesme, priče, eseji). Koja vrsta tekstova čini ovu Vašu knjigu?
U Srbiji je 2010. godine objavljena knjiga s istim naslovom. To je obimna knjiga, preko 300 strana, i predstavlja neku vrstu preseka mog literarnog rada. Knjiga The Return of Myth, upravo objavljena na engleskom za izdavačku kuću „Manticore press”, izbor je iz tog rada i nešto više od toga. Ova knjiga – nastala u saradnji sa urednikom – u stvari je jedan mogući izbor, koji uključuje pesme, kratke priče i eseje, sve žanrove izuzev romana. Knjiga je podeljena na tri dela: „Povratak mita”, „Simboli Hiperboreje” i „Priče i hronike”. U njoj su veoma važni mitski toposi i sižei. Pojedina poglavlja su posvećena hiperborejskim mitovima, Istoku i Zapadu, Kopnu i Okeanu, Redu i Haosu, jeziku i govoru bića, mitu i tradiciji... Njeni akteri su, među ostalim, heroji i bogovi. Može biti posmatrana i kao simptom slabljenja istorijske i jačanja mitske svesti.
Koje autore Vi lično najviše volite?
Spisak je veoma dugačak, tako da je svaki izbor nužno arbitraran.
Na primer, ukleti pesnici kao što su Novalis i Artur Rembo. Ruski klasici, klasici francuske književnosti. Tu je i srpska epska poezija koja se obično pripisuje Filipu Višnjiću, nekoj vrsti srpskog Homera. Sam Homer. Srpski pisci kao što je Miloš Crnjanski, koji u Nemačkoj, koliko znam, nije odviše poznat. Nemački pisac i mislilac Ernst Jinger. Zatim, niz figura kao što su Rene Genon, Julijus Evola, mislioci koji se danas ubrajaju u tradicionaliste.
Najzad, mi možemo učiti ne samo od dobrih, već i od manje značajnih, da ne kažem loših pisaca: ako ništa drugo, kako ne treba raditi...
Ako sam dobro razumeo, Vi ste u bliskoj vezi sa starom jugoslovenskom avangardnom umetničkom i muzičkom scenom (NSK, „Laibach”...)?
Mislim da ste u pravu. Zaista postoji veza između jugoslovenskih avangardi i mog književnog rada. Osamdesetih godina XX veka Jugoslavija je imala veoma snažnu i inspirativnu umetničku scenu. Spomenimo dva imena: „Lajbah” i „Mizar”. Grupa „Mizar” spaja arhaičnu i popularnu kulturu. „Lajbah” je mnogo više od muzičkog benda. Radije govorim o srodnosti nego o uticajima. Mogli bismo govoriti i o zračenjima (u jingerovskom smislu). „Lajbah” je, prema mom mišljenju, fascinantan i veoma značajan umetnički fenomen. U prvom redu, mislim na njihov način rada, koji se zasniva na eklekticizmu i negira originalnost, bar u značenju koji se ovom pojmu pridaje u modernoj umetnosti. (Originalnost, uostalom, etimološki znači prvobitnost; u modernoj umetnosti, naprotiv, originalnost je samo tržišni pojam.)
Oni koriste jezik politike i uznemirujuću totalitarnu estetiku. Ja radije koristim mitske sadržaje. Književnost se, u samoj svojoj osnovi, zasniva na mitu. Ovde književnost dodiruje dublju realnost i „opasne intuicije” koje su u mitu sadržane; ona se vraća u oblasti nastanjene arhetipovima. I sakralna geografija i geopolitika proizlaze iz mitskih predstava i motiva. Tu su njihovi koreni i njihov najdublji sloj. Jedan od osnovnih i verovatno najstarijih je onaj o sukobu morske nemani Levijatana i kopnene životinje, medveda Behemota. Ali, u oba slučaja, tu deluju veoma duboki arhetipovi.
Uopšte, za Vas je muzika veoma bitna, a neke od vaših poema su korišćene kao tekstovi za muzičke kompozicije?
Mislim da je muzika veoma važna u poeziji. Poezija počiva na muzici.
Moja prva takva saradnja bila je sa italijanskim muzičkim projektom „Thule Sehnsucht In Der Maschinen Zeit”, odnosno sa italijanskim umetnikom Solimanom Mutijem, koji je komponovao muziku za tekst pod naslovom „Itaka”. Njena premijera bila je u Milanu, na festivalu indastrijal muzike 2013. godine.
Španski bend „Suverana Vanguard” snimio je „25 Days of Gods”. U originalu, to je „Dan bogova”, pesma koja predstavlja opis slovenskog pogrebnog rituala, prema zapisu koji nam je ostavio arapski putopisac Al Masudi.
U nemačkom muzičkom projektu nastalom u saradnji TSIDMZ, „La Derniere Attaque” i „Sonnenkind”, odnosno u saradnji sa Rudolfom Zajtnerom, nastao je i snimak War song (God of War) posvećen baronu Ungern-Šternbergu, objavljen na kompilaciji Eurasian Artistic Association: Fourth Revolution. Svi ovi snimci mogu se naći na mini CD-u Sailing to Itaca, objavljenom u Nemačkoj 2013, pod etiketom „Skulline”.
Nadam se da će takvih saradnji biti još. Neke su već dogovorene i trebalo bi da uskoro budu realizovane.
Postojali su planovi za pokretanje časopisa The New Antaios Journal, sledeći tradiciju originalnog Antaios Journal, koji su osnovali Ernst Jinger i Mirča Elijade. Dokle se u tome stiglo?
Taj projekat se, nažalost, nalazi u stanju mirovanja, ili duboke hibernacije. Pokrenuo ga je pisac Tor Ajnar Lajhart, veoma značajan autor, koji sada živi i radi u Severnoj Irskoj. Odazvao sam se njegovom pozivu za saradnju. Status projekta u ovom trenutku ne zavisi od mene; u pitanju su, po svoj prilici, lični razlozi, ili možda druge trenutne preokupacije. Nadam se da će on biti realizovan u skoro vreme.
Uskoro će biti objavljena i Vaša prva knjiga za hrvatsko tržište. Da li očekujete neki uspeh u Hrvatskoj?
Ne očekujem uspeh, trudim se da ne razmišljam u tim kategorijama. Svaki uspeh je relativan, zar ne? Za početak, očekujem da će knjiga biti prihvaćena s dobrom namerom i bez zle volje. To bi već bilo mnogo. To je, u neku ruku, škakljiva stvar: srpski pisac koji se u Hrvatskoj predstavlja knjigom prevedenom na hrvatski jezik. Nije li to cena koju plaćamo našoj zajedničkoj istoriji?
Kakvi su odnosi između Srba i Hrvata danas: da li su rane još suviše sveže, ili postoji svest o zajedničkom nasleđu i zajedničkoj pretnji za oba naroda u današnjem trenutku?
Mislim da su odnosi i dalje loši, mnogo gori nego što bi mogli da budu.
U današnjoj Hrvatskoj se na svaki način potencira različitost od njenih istočnih i „inovernih” suseda. Međutim, danas pojedini hrvatski istoričari i lingvisti tvrde da su Hrvati i Srbi jedan narod. Postoje ozbiljni antropološki, istorijski, lingvistički, pa i kulturni argumenti za to. Mi i danas govorimo isti jezik. To su činjenice, koje ne zavise od političkih konjunktura. A činjenice nije moguće ignorisati.
Nažalost, svest o zajedničkoj pretnji jednom i drugom narodu po pravilu izostaje. Hrvatska danas insistira na svojoj pripadnosti Srednjoj Evropi – a ne Balkanu. To je legitiman stav, ukoliko ne dovodi u pitanje kontinentalnu stabilnost. U geopolitičkim terminima: Srednja Evropa je legitiman koncept ukoliko nije suprotstavljena Istoku, Evroaziji. U suprotnom, to je put destabilizacije. Kao što vidite, ovo pitanje je u tesnoj vezi sa odnosima Rusije/Evroazije i Srednje Evrope/Nemačke. Smatram da je upravo geopolitička orijentacija Nemačke ključna za kontinentalnu bezbednost: ili orijentacija ka SAD (što je danas slučaj), ili ka Rusiji. Ne postoji treća mogućnost.
Iako se njena današnja vlada priklanja zahtevima EU/NATO, izgleda da se Srbija nalazi pod stalnim pritiskom atlantističkih snaga. Šta se sada dešava u Srbiji i oko nje, i zašto?
Da, Srbija se nalazi pod stalnim pritiskom atlantističkih snaga, ne samo u politici, već i u kulturi, u privredi, u bilo kojoj oblasti. Pritisnuti smo da prihvatamo zapadne modele, a to činimo nevoljno i pod prinudom. Uostalom, Srbija je dugo pružala otpor zapadnoj (američkoj) hegemoniji, čak i vojno, tokom agresije Severoatlantske alijanse. Nije čudno što Srbija sada oseća jednu vrstu zamora. Ipak, smatram da je to samo privremeno stanje.
Međutim, čitav Balkan je još daleko od stabilnosti. Pogledajte situaciju u Makedoniji, Crnoj Gori, događaje u Bosni i Republici Srpskoj... U stvari, na celom južnoslovenskom prostoru. Nisu isključeni ni novi sukobi na Balkanu, oni su zapravo već u toku, kao u Makedoniji, gde se odvija „šarena revolucija”, po diktatu Vašingtona.
Kakve su šanse da Srbija stvarno napusti zapadni blok i obnovi svoj stari, mnogo prirodniji savez sa bratskom pravoslavnom Rusijom?
Zapadna politika ne uživa mnogo simpatija u Srbiji. Simpatije Srba su na strani današnje Rusije, a verujem da je to obostrano. Nas spajaju veoma duboke veze – etničke, religijske, kulturne i istorijske. U tom smislu, Srbija nikad ne može da postane deo zapadnog bloka. Ona može biti okupirana, ponižena, verovatno i podeljena, ali samo na neko vreme.
Kod Srba postoji izreka: „Svaka sila za vremena.” Tu izreku potvrđuje istorija. Takva je bila sudbina Rimske imperije i Vizantije, Osmanskog carstva i Habsburške monarhije... Da li neko danas ozbiljno misli da će se istorija zaista okončati američkom hegemonijom i da će period američke dominacije trajati zauvek?
Savez sa Rusijom je i neophodan i prirodan, tako da je to, u našoj perspektivi, samo pitanje vremena.
Kakva su Vaša očekivanja u odnosima između pravoslavlja i katolicizma?
Ti odnosi su kroz istoriju dugo bili opterećeni međusobnom surevnjivošću i nepoverenjem. Moram dodati: i agresivnim prozelitizmom katoličke crkve.
Svest o bliskosti je izostajala, ponekad s obe strane, što je bio uzrok mnogih katastrofa koje su pogađale hrišćanski svet. Uzmimo kao primer pad Vizantije, koji je promenio tok istorije Evrope. Danas bi trebalo imati u vidu sudbinu hrišćana na Bliskom istoku, na primer u Siriji. Lično mislim da su danas ugroženi i katolicizam i pravoslavlje.
Zajednička izjava koju su na Kubi potpisali ruski patrijarh Kiril i papa Francisko ostavlja prostor za neku nadu, budući da se papa tom izjavom odrekao unijatske crkve.
Zajedništvo hrišćana je, jednom rečju, neophodnost, ali ne pod vođstvom pape. To je za pravoslavne neprihvatljivo. Verujući u jednu, katoličku i apostolsku Crkvu, mi ne smemo zaboraviti da je ta crkva pravoslavna.
Možete li nam nešto reći o projektima na kojima upravo radite? Šta možemo očekivati od Vas u budućnosti?
Jedna od ideja je i knjiga za nemačko tržište. Nadam se da će ona uskoro biti realizovana.
Izvor: „Manticore Press”.
KOMENTARI