Krajem 80-tih godina prošlog veka, s padom Berlinskog zida, dvopolarni svetski poredak (utvrđen u Jalti) se srušio. Amerika sa svojim saveznicima (zapadni vojno-politički blok) nadvladao je istočni, „komunistički“, dovodeći do raspada SSSR i Varšavskog pakta. Na njegovim ruševinama nastao je jednopolarni svet, na čelu sa SAD kao jedinom svetskom supersilom i kao neupitnim svetskim hegemonom. Liberalizam je ostao jedina globalna ideologija.
Istorije nema. Ima tržišta i televizora
Frensis Fukujama, u svom radu pod naslovom Kraj istorije, požurio je da proglasi „kraj istorije“ i globalnu pobedu liberalizma nad svojim konkurentima. Liberalizam je, naime, kako to smatra Aleksandar Dugin u Četvrtoj političkoj teoriji, prva politička ideologija koja se razvila iz filozofskih učenja liberalnih filozofa još tokom XVIII veka. Druga je socijalizam (komunizam, marksizam), koja je nastala tokom XIX stoleća i na određen način se realizovala tokom XX veka, s pobedama socijalističkih revolucija u čitavom nizu zemalja (ne samo u Rusiji i Istočnoj Evropi). Treća, fašizam, u celosti je proizvod XX stoleća, ali je „ona oborena pre nego što je poletela“; o njenoj sudbini odlučio je ishod Drugog svetskog rata, odnosno poraz nemačkog Trećeg rajha i Musolinijeve Italije.
O čemu je u stvari pisao američki filozof japanskog porekla Fukujama u svom glasovitom radu? Na osnovu pomalo iščašene interpretacije Hegelove filozofije istorije i ranijih razmatranja liberalnih mislilaca, on je proglasio ne samo „kraj istorije“ nego i „kraj ideologija“. Njegovo proročanstvo je glasilo: s pobedom zapadnog bloka istorija se završava i ubuduće se neće pojaviti nijedan protivnik globalnog kapitalizma niti bilo kakva ideologija koja će moći uputiti globalni izazov pobedničkom liberalizmu. To znači i da će „ostatak sveta“ pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način, milom ili silom, ali u osnovi ipak dobrovoljno, postepeno prihvatiti kapitalizam američkog tipa. Čitava planeta će odsada postati kapitalistička i liberalna. Ono što će se još događati neće moći opovrgnuti osnovnu činjenicu: da je istorija došla do svog neumitnog kraja. Politika će biti zamenjena ekonomijom, a planeta obuhvaćena „jedinstvenim svetskim tržištem“. Ukratko: „Istorije više nema, ima tržišta i televizora“ (A. Dugin).
Kraj moderne. Početak postmoderne
Paralelno s tim, dogodilo se još nešto na Zapadu, što je drugde ostalo manje-više neprimećeno ili nedovoljno shvaćeno: nekako u isto vreme, i sama modernizacija je došla do svog kraja. Tradicionalna društva na Zapadu su ili srušena ili suštinski preobražena procesima modernizacije: „modernizacija je dostigla unutrašnju među, doprevši do samog dna zapadne kulture“. „Voz je prispeo u stanicu.“ Dalji progres (kretanje ka unapred utvrđenom cilju) je postao besmislen ili nemoguć. Cilj je bio ostvaren. Moderna je iscrpla sve svoje mogućnosti i došla do svog logičkog kraja. Epoha moderne je završena.
Kraj moderne je sasvim nova i, pomalo paradoksalno, neočekivana situacija. Na mesto moderne stupa postmoderna (tako je prozvana u nedostatku boljeg termina), a istoriju smenjuje „postistorija“. S tom promenom i sam Zapad dobija novo lice. Na mesto liberalizma, koji se takođe urušava i doživljava svoj kraj, „umire“ (suprotno očekivanjima Fukujame), stupa „postliberalizam“ i čitav niz novih misaonih tokova koji su pokušavali shvatiti novonastalu situaciju, poput „nove levice“ i „nove desnice“, i izgraditi nekakav refleksivni odnos prema njoj.
Jedna od bitnih posledica dovršetka modernizacije, ili kraja epohe moderne na Zapadu je i ta da se Zapad od tog trenutka sve više okreće sebi. Nastupa nova epoha (postmoderne). Modernizacija (vesternizacija) drugih prostora na planeti, spasavanje „siromašnog Juga“ od strane Zapada na primer, postaje sasvim sporedan, ako ne i nepotreban zadatak (nepotreban za Zapad). Naime, takav cilj ima smisla samo unutar misaonih koordinata karakterističnih za modernizam i liberalizam, ne i za postliberalizam, koji se okreće drugačijim pitanjima i temama, i suštinski gubi zanimanje za „periferiju“.
Jedan od znakova ove promene (kraja moderne i početka postmoderne) su i krize koje već godinama potresaju Zapad: od ekonomske, finansijske i političke krize, do nemira i pobuna među emigrantima i u skvotovima, od demonstracija pristalica novih sindikata motivisanim socijalnim razlozima, do antiglobalističkih i ekoloških protesta ili gej-parada.
Nova levica. Filozofija postmodernog Zapada
Glavni misaoni tokovi Zapada u epohi postmoderne, završenog modernizma, uglavnom su ostali nepoznati „periferiji“, i to ne samo pobornicima liberalnih vrednosti, amerikanizma, globalnog Zapada itd. već i njihovim protivnicima. Oni koji danas propagiraju liberalna shvatanja u nezapadnim zemaljama, zemljama „periferije“ (periferije u odnosu na Zapad), kao i oni koji ih vatreno osporavaju, vode raspravu sa liberalizmom od pre najmanje četvrt stoleća, gubeći iz vida da je u međuvremenu na Zapadu pređen ogroman i sasvim specifičan misaoni put, a da je savremeni postliberalizam nešto drugačije i prilično različito od toga. Liberalizam kasnog XX veka nije isto što i postliberalizam XXI veka, koji se danas može označiti kao glavni tok filozofije postmoderne, odnosno kao glavni misaoni tok na Zapadu.
Jedan od najzanimljivijih, ali i najosmišljenijih misaonih tokova postliberalnog i postmodernog Zapada je ono što se danas naziva „novom levicom“. Na njega se, s dubokim razlozima, Dugin posebno osvrće u svojoj knjizi. Nas na ovom mestu ne zanima toliko geneza samog pokreta, koliko veoma iscrpan projekat budućnosti ovih mislilaca, odnosno projekat poželjne ili „ispravne budućnosti“. Istorijsko iskustvo nas uči da se ostvaruju upravo takvi, zaokruženi, sistematski osmišljeni i dosledno razvijani idejni projekti, projektujući svoje utopijske sadržaje u manje ili više blisku budućnost. A to i jeste glavni cilj mislilaca „nove levice“ ili „postliberalizma“.
Ipak, treba podsetiti da njegove začetke treba tražiti u 50-tim i 60-tim godinama prošlog veka, u okvirima ultralevog marksističkog, trockističkog i anarhističkog pokreta. Filozofi postmodernizma ili „nove levice“ se i danas pozivaju na „filozofe sumnje“ (poput Ničea, Marksa ili Frojda) i inspirišu se radovima Sartra i Klod Levi-Strosa. Filozofi „nove levice“ su strukturalisti, koji se negde od kraja 80-tih izdaju za poststrukturaliste. Za njihov politički manifest možemo smatrati knjigu Imperija Amerikanca Majkla Harta i italijanskog filozofa Antonija Negrija (na slici ispod). (Ovaj poslednji je tokom 70-tih godina prošlog veka bio radikalni marksista i teoretičar Crvenih brigada.)
Perjanice filozofije postmodernizma i „nove levice“ su u osnovi antiglobalisti. Njihova polazna ideja je da građansko, buržoasko društvo predstavlja ishod represije i nasilja „nadgradnje“ (političkog sistema, elita, drugih filozofskih sistema, društva, tržišta...), koje se vrši nad raznoliko shvaćenom „bazom“ ili „strukturom“. Institucije građanskog društva postaju meta njihove radikalne kritike, odnosno predmet dekonstrukcije, koja navodno demokratsko, buržoasko društvo raskrinkava kao duboko represivno i totalitarno.
Civilizovan čovek je iskvaren i nastran varvarin
Dekonstrukciji ovih filozofa podleže i sam pojam civilizacije. Strukturalistički prilaz ovom pojmu podvrgava sumnji osnovna obeležja „civilizacije“ nasuprot „divljaštvu“ i „varvarstvu“, čime, za razliku od liberala XX veka, opovrgava i poriče i same pretenzije zapadne civilizacije na univerzalnost, ekumeničnost. U praktičnom smislu, to znači dovođenje u pitanje odnosa Zapada prema drugim civilizacijama kao manje vrednim. U skladu sa tim, iluzorni postaju i pojmovi „divljaštva“ i „varvarstva“. Civilizacija ih ne ukida niti ih prevazilazi, kao što je to smatrala zapadna misao prošlog ili pretprošlog veka, već „varvarski“ principi građenja društva u civilizaciji samo prelaze u oblast nesvesnog.
„Civilizovan“ čovek u ovakvoj optici „nije niko drugi do `opaki divljak`, iskvaren i nastran `varvarin`“. To objašnjava ratove, revolucije i masakre modernog doba, čiji užasi prevazilaze sve do sada viđeno u ljudskoj istoriji. Zaključke ovakvog pristupa možemo izvesti i sami: Zapad više nije privilegovana civilizacija, niti je civilizacija koja može da polaže isključivo pravo na univerzalizam. Naprotiv, „postoje druge civilizacije sa sopstvenom i različitom varijantom `univerzalizma`“. Ili jednostavnije rečeno: postoje različite civilizacije koje uopšte ne dele zapadne vrednosti i za koje zapadna civilizacija nije obavezujući model.
Projekat poželjne budućnosti
U čemu se, međutim, sastoji projekat poželjne budućnosti sa stanovišta filozofa postmodernizma Zapada?
Osnovne tačke navodimo prema knjizi Aleksandra Dugina Četvrta politička teorija:
• Odricanje od razuma (duševnog zdravlja). Alternativa tome je svestan izbor duševne bolesti: shizofrenije na primer u delima Deleza;
• Smrt čoveka (Bernar Anri Levi), smrt autora (Rolan Bart);
• Prevazilaženje svih seksualnih tabua i ograničenja (odbacivanje samog pojma nastranosti, prihvatanje incesta, slobodan izbor pola...);
• Legalizacija droga (u čemu je legalizacija „lakih“ droga samo prvi korak);
• Rušenje uređenog, strukturiranog društva i države u korist „mnoštva“ i anarhističkih zajednica u svim oblicima;
Zajednički imenitelj svega toga jeste „transhumanizam“.
Svi relevantni društveni pokreti i temeljne društvene promene na Zapadu, u poslednje dve decenije ili duže, uklapaju se u ovaj jednostavni program od pet tačaka. Događaji se razvijaju upravo u tom smeru, koji su naznačili ideolozi postliberalizma i „nove levice“.
Na protivnicima i pobornicima liberalizma, globalizacije, Zapada jeste da se prema njima odrede, da o iznova promisle o Zapadu i svom odnosu prema njemu, prihvatajući ih ili odbacujući, ili eventualno nudeći sopstvenu alternativu. Jedno treba imati na umu: modernizacija društva pripada XIX i XX veku, i konačno je završena. Pitanje koje nam se danas nameće u osnovi je veoma jednostavno: želimo li da pasivno prihvatamo ovakvu budućnost ili za sebe ipak zahtevamo nešto drugo?
Puko odbacivanje ovakve vizije budućnosti nije dovoljno, tim pre što je reč o budućnosti koja se u pojedinim svojim segmentima već ostvaruje i pretvara u sasvim opipljivu realnost. Alternativa tome mora biti barem jednako duboko i svestrano promišljena kao i projekat koju nude ideolozi „nove levice“.
KOMENTARI