Od pre nekog vremena, „imperija“ više nije anahrona reč. Ona je ponovo ušla u opštu upotrebu, u rečnik masovnih medija, čak i u slučaju da joj se pridaje isključivo negativna konotacija: „imperija zla“, prema Ronaldu Reganu, „blagonaklona imperija“ Roberta Kejgana ili „Imperija“ u istoimenom delu Majkla Harta i Antonija Negrija. Oseća li se u tom povratku, kako to smatra Aleksandar Dugin, zaista duh predmoderne? Zanimljivo je da je američko političko vođstvo, američki liberalni establišment sve doskora uporno odbijao da na SAD primene termin „imperija“; danas to više nije slučaj.
AMERIKA KAO ANTIIMPERIJA
Zamenik američkog državnog sekretara Strob Talbot (u Klintonovoj administraciji) nazvao je Ameriku „antiimperijom“, smatrajući samu ideju da su Sjedinjene Države imperija „grotesknom, bizarnom, smešnom“. Sasvim jednostavno: „Američki narod nema interesa da postane imperijalna sila“. Da li je to zaista tako? To je staro američko liberalno shvatanje, koje odbacuje ideju imperije i ideju monarhije kao oličenja apsolutnog zla i tiranije, suprotstavljajući joj demokratiju kao vrhunsko dobro.
U već pomenutom delu Negrija i Harta Imperija je parodija istinske imperije, njena nakazna karikatura. Pomenuti autori i svojoj knjizi opisuju realnost savremenog unipolarnog sveta, globalizovanog Zapada, koji počiva na osetljivoj ravnoteži centara moći i sa Amerikom kao njegovim upitnim središtem ili zamenom za njega. Ova „imperija“ je zapravo lišena središta, budući da je u osnovi dehijerarhizovana i da ima „mrežnu strukturu“. Takva „imperija“ je samo završni stadij kapitalizma – metastazirani kapitalizam ili ultrakapitalizam, koji ima ambiciju da se utvrdi kao globalni poredak i u izvesnom smislu predstavlja produžetak ili plod moderne, nastavak XX veka.
UBITI CARA (UBITI KRALjA)
Jasno je da nesporazume u ovakvim raspravama izaziva sam pojam imperije. Značenje samog pojma i odnos prema njemu se menja, zavisno od istorijskog konteksta.
Prvi svetski rat označio je kraj četiri velike imperije. Nemački Rajh i Tursko carstvo su posle krvavog meteža postale države-nacije; Austrougarska se naprosto raspala, i to na niz novih nacionalnih država.
Sudbina Ruskog carstva je bila drugačija. Iz Oktobarske revolucije će se izdići Sovjetski Savez kao nova politička tvorevina koja nije nacionalna država, već ima imperijalni karakter i razmere: „Imperiju belih careva“, konstatuje 1943. nemački geopolitičar Karl Haushofer, „smenila je imperija crvenih careva“. Međutim, već u doba pre Prvog svetskog rata ideja imperije postaje anahrona ili teško razumljiva savremenicima. Njihova zdanja su, uz to, dotrajala. Podrivaju ih, na prvom mestu, težnje za nacionalnim oslobođenjem.
Pod tom maskom na scenu stupa revolucionarna i agresivna buržoazija. Još u osvit Novog doba, sa prosvetiteljstvom, Evropa se odrekla ideje imperije, pa i ideje monarhije, da bi se priklonila konceptu republike i izborne demokratije. Francuska postaje uzor koji i drugi žele da slede. Ključni događaj Francuske revolucije nije osvajanje Bastilje, nego kraljeubistvo. To je pravi revolucinarni čin i konačni obračun sa starim poretkom, koji restauraciju čini bespredmetnom.
Naravno, nije uvek bilo tako. Istoriju civilizacije, ne samo zapadne, obeležila je upravo ideja imperije i pokušaji da se one realizuju. Istoriju civilizacija možemo posmatrati i kao istoriju imperija; njihove granice se katkad podudaraju. Aleksandar Veliki nije jedino vojskovođa ili kralj, nego iznad svega imperator, koji je, makar i nakratko, ujedinio Istok i Zapad, Grčku i Persiju. Rim, u liku Cezara i potonjih imperatora, ponavlja njegov poduhvat, ili nastoji da to učini. Vizantija je bila carstvo koje je obuhvatalo mnoga druga carstva.
U nazivu Svetog germansko-rimskog carstva ističe se uverenje da je ono sveto, da ima sakralni smisao i značaj. Tu upomoć priskače vera; svaka imperija je po svom karakteru ne samo multireligijska nego i nadreligijska. Isto važi i za Rusko carstvo. U liku njegovog vladara, ruskog cara, mongolska aristokratija će prepoznati „Belog kana“. Svaka imperija se kristališe oko sakralnog principa i isključivo oko njega.
Pripadnost konkretnoj religiji tu ostaje sporedna. Ubistvo cara (i carske porodice) je čin koji ima prevashodno simbolički, a tek potom politički značaj. Njegova meta nije pojedinac, nego sam princip. Otuda je razumljiva Danteova pasija: idealni politički okvir za njegovog monarha je imperija (a ne kraljevstvo). Jedino imperija oličava trijumf pravde i donosi „najbolje od svega što je dano za naše blaženstvo“ – „sveopšti mir“ (Monarhija, I,4).
IMPERIJA DANTEA. SAKRALNI AUTORITET
Imperija je za Dantea ne samo otelotvorenje ideala mira i pravde nego i najviše slobode, koja štiti od političkih zastranjivanja i tiranije.
U „politička zastranjivanja“, a to je posebno važno za naše doba, Dante ubraja i demokratiju i oligarhiju: „Jedino kad vlada Monarh, ljudski rod je sebi, a ne drugome svrha: samo tad se, naime, ispravljaju politička zastranjivanja – to jest demokracija, oligarhija i tiranija što ljudski rod vode u ropstvo, kako je vidljivo onomu koji ih razmotri, a vladaju kraljevi, plemići koje zovu optimatima i pobornici slobode puka; a budući da Monarh najvećma voli ljude, kako je već dodirnuto, želi ih sve dobrima učiniti: a to ne može gdje se politički zastranjuje. Nije, naime, građanin zbog konzula, niti je narod zbog kralja, nego su naprotiv konzuli zbog građana, a kralj zbog naroda…“ (I, 12).
Autoritet monarha (imperatora) je bezuslovno sakralan, budući da „Monarh svijeta izravno proishodi od vladara svemira, koji je Bog“ (III,15). Ali, on ne proishodi iz crkve i njenog autoriteta, jer je monarh (imperator) sam po sebi svešten: „Da, pak, ugled crkve nije uzrok carskog ugleda, ovako se dokazuje: ono, što ne postojeći ili ne djelujući drugdje imade svoju moć, nije uzrok te snage; a kada Crkva nije postojala ili djelovala, Carstvo je imalo svoju moć: dakle, Crkva nije uzrok moći Carstva, a prema tome ni ugleda, jer su njegova moć i ugled isto“ (III, 12).
Ovde se ponavlja stara rasprava o prvenstvu sveštenog i kraljevskog autoriteta, sveštenstva i carstva, odnosno simboličkom supraništvu Vepra i Medveda (Alan de Benoa). Idealno carstvo, za Dantea, jeste Rim, a Rimljanin, rimski građanin, uzor vrline. „U Danteovoj viziji“, zaključuje Dragoš Kalajić, „rimska imperija je ne samo prvi i opšti istorijski uzor već i dokaz postvarivosti idealne pravde i odgovarajućeg mira, odnosno osnovanosti nada u njihovu obnovu.“ Imperija nije samo prošlost nego i projekat budućnosti.
Sakralna je, uostalom, i sama figura imperatora. Isto važi i za ličnost kralja: on predstavlja sam sakralni princip. Žozef de Mestr, ogorčeni protivnik revolucije, tvrdi da „Bog stvara kraljeve, i to doslovno“. Sakralne su i dinastije, kraljevske loze, i upravo na tome počiva njihov legitimitet: „On (Bog) odgaja kraljevske loze; usavršava ih nasred oblaka koji prikriva njihovo poreklo. One se potom pojavljaju ovenčane slavom i počastima; sâme sebe postavljaju – i to je najveći znak njihovog legitimiteta. Kao da se sâme od sebe uzdižu, bez sile, s jedne strane, i bez jasne odluke, s druge.
To je neka vrsta veličanstvene mirnoće koju nije lako rečima izraziti. Čini mi se da bi legitimna uzurpacija bila primereni izraz (da nije suviše smeo) za tačno označavanje te vrste porekla [dolaska na vlast onih] koje vreme hita da osvešta” („Essai sur le principe générateur des constitutions politiques“).
IMPERIJA BEZ IMPERATORA
Jasno je da nama danas, između ostalog, nedostaju i psihološke pretpostavke za monarhiju, pa prema tome i za carstvo. Ideje Dantea ili Žozefa de Mestra više nisu same po sebi razumljive, pa čak ni prihvatljive ogromnoj većini stanovništva. Važi li sve navedeno i za imperiju?
Prva prepreka s kojom se pri tom suočavamo jeste sama ličnost suverena (imperatora). Modernom mentalitetu je neprihvatljiva ideja sakralnosti suverena, pojedinca ili neke vladarske dinastije, a odbojna mu je ili neshvatljiva i ideja sakralnosti države. Trgovačka republika ne može biti sakralizovana. Nacionalna država (a takve su države nastajale na razvalinama imperija tokom XIX i XX veka) takođe više nije sakralna, ona samo imitira sakralnost u svojim ritualima (himna, pompezne ceremonije i pijetet koji se ukazuje njenim simbolima).
Uprkos tome, nacionalna, pa i nacionalistička država ostaje suštinski sekularna i duboko profana. S druge strane, postojeće monarhije svedene su na ispraznu formu, na puko preživljavanje „istorijskih tradicija“, čije je pravo značenje izgubljeno, lišenih svog pravog značenja i smisla. Jasno je i zašto. Takve države počivaju na „ugovoru“ ili na postojanju nacije, ili na nekom drugom jednako apstraktnom konceptu, a ne na živom sakralnom autoritetu države (imperije), kao što je to bilo još u Danteovo doba.
Može li imperija u današnje doba ipak vaskrsnuti u nekom drugom obliku? Da li je moguća „imperija bez imperatora“? Odnosno, da li je moguć politički model čiji bi okvir bio dovoljno elastičan da u sebi pomiri čitav niz suprotnosti koji razdvaja njegove delove, a da pri tom omogući dovoljan stepen centralizacije ili političkog jedinstva? Šta je uopšte imperija i ima li ovaj koncept neku aktuelnost u naše vreme?
U striktno politikološkim i sociološkim terminima, „imperija je političko-teritorijalno ustrojstvo koje spaja strogi strateški centralizam (…) sa širokom autonomijom regionalnih društveno-političkih tvorevina koje ulaze u njen sastav…“ (Aleksandar Dugin, Četvrta politička teorija). Takvo ustrojstvo ima i svoje, veoma raznoliko shvaćeno, pozvanje. Ni manje ni više od toga.
RAJH (CARSTVO) I VELIKI PROSTOR PREMA KARLU ŠMITU
Karl Šmit je u predvečerje Drugog svetskog rata (1939. godine) napisao rad pod naslovom Poredak velikog prostora u pravima naroda i zabrana intervencije prostorno tuđih snaga. Uvod u pojam rajh u pravima naroda.
Rajh je carstvo (imperija). Pojam „velikog prostora“, kako u uvodu naglašava autor, ne označava kvantitet, njegovu fizičku veličinu, nego njegov istorijski, kulturni, pa i sakralni (unutrašnji) sadržaj. „Prostor“ ovde takođe nije apstraktan: to su konkretni fizički predeli (planine, ravnice, šume, pustinje, reke…) koji oblikuju istorijsku sredinu bitisanja pojedinih naroda ili rasa. Veliki prostor je za Šmita politička zajednica kontinentalnih razmera, utemeljena u nasleđu i tradiciji. Njegov nosilac su narodi koji ga nastanjuju. Koncept „velikog prostora“ možemo izjednačiti sa idejom imperije (Das Reich, carstvo).
Šmitova koncepcija „velikog prostora“ direktno se suprotstavlja ideji Jednog sveta (One World) i „američkog stoleća“. Jedan svet ne može biti podeljen na zasebne areale, budući da teži jednoobraznosti, uniformnosti. On je globalno tržište i ništa više od toga. Treba podvući da su SAD kroz Monroovu doktrinu još u prvim decenijama XIX veka (godine 1823.) definisale sopstveni „veliki prostor“ pod parolom „Amerika Amerikancima“, da bi potom, posle Prvog svetskog rata, od njega odustale i prešle na univerzalističku teoriju planetarnog hegemonizma, kome je cilj da na čitav svet proširi liberalnu demokratiju.
Tokom sedamdeset godina SSSR je bio upravo takav „veliki prostor“, koji je praktično sprovodio zabranu mešanja stranih sila na sopstvenoj teritoriji. Sovjetski Savez, trebalo bi to naglasiti, ima sva obeležja ovako shvaćene imperije. Danas slične pretenzije pokazuju Evroazijski savez ili Narodna Republika Kina. Nacionalne države, čak i veličine jedne Francuske ili Italije, više nisu u stanju da očuvaju svoj suverenitet.
One su predstavljale politički okvir za prošli ili pretprošli vek, da bi konačno postale anahrone. Otuda im se danas nameće imperativ integracija, političkih, ekonomskih i vojnih, u celine kontinentalnih razmera, ili status kolonije, imperijske periferije. Evropska unija je možda jedna takva imperijalna struktura u nastajanju. Međutim, ukoliko se ne ustroji kao imperija, za šta ne pokazuje volju, ona će samu sebe osuditi na kolonijalni status.
BENEVOLENT EMPIRE. POSTMODERNI RIM
Trebalo bi primetiti da Amerika ima sve osobine ovako shvaćene imperije, bilo da odbija ili prihvata takav status. Kao i svaka imperija iz prošlosti, Amerika ima i svoju misiju: misiju sveopšte liberalizacije i demokratizacije (po američkom obrascu). Drugim rečima, njena misija je univerzalistička: Amerika teži stvaranju jedne uniformne i liberalne planete.
U skladu sa liberalnim političkim tradicijama, ona je dugo odbijala da samu sebe označi kao imperiju. Britanski istoričar Nil Ferguson je Ameriku nazvao „imperijom koja samu sebe negira“; pomalo paradoksalno, „Sjedinjene Države su imperija u svakom smislu te reči osim u jednom, a to je da same sebe ne prepoznaju kao takvu“.
To postaje razumljivo ako imamo u vidu njeno liberalno nasleđe i političku istoriju te zemlje. Američka revolucija je prethodila Francuskoj i delimično joj poslužila kao uzor. Amerika je u potpunosti liberalna i buržoaska tvorevina, koja je svoj identitet definisala suprotstavljajući se „tiraniji“ – u početku Britanskoj imperiji, a zatim i tradicionalnim evropskim monarhijama, zahtevajući ne samo da Amerika pripadne Amerikancima već se i na taj način emancipujući od svoje evropske otadžbine.
U krugovima američkih konzervativaca od pre nekog vremena sve češće se koristi termin „benevolent empire“ („blagonaklone“ ili „dobre imperije“, prema izrazu Roberta Kejgana). Moralnost ili benevolentnost je osobina koja navodno američku imperiju razlikuje od svih drugih u ljudskoj istoriji: „imperija dobra“ bi trebalo da predstavlja suštu suprotnost „imperiji zla“ (SSSR u doba Regana). U očima američkih neokonzervativaca ona najzad prerasta u „postmoderni Rim“, kao središte sveta ka kome vode svi putevi, ukoliko u takvom svetu uopšte može postojati nekakav centar.
KOMENTARI