Istinska Turska pripada Evroaziji, intervju
evroazija.info
Turska revolucija označava kraj Erdoganovog projekta „neo-osmanske Turske“, da realnost zahteva temeljnu reviziju turske strategije ne samo na Bliskom istoku i u muslimanskom svetu, već i na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza i na Balkanu. Drugim rečima, ključno pitanje je da li će Turska uspeti da ponovo pronađe sebe i redefiniše svoje odnose prema Zapadu – SAD, odnosno Irani i Rusiji – Evroaziji. Ključ je turski odnos prema Evroaziji.“
Nacionalna revolucija je počela u Turskoj. Koje snage stoje iza toga. Ko se bori i sa kim?
Revolucija u Turskoj nije samo unutrašnja stvar Turske, ona je deo dramatičnih promena na Bliskom istoku i takođe deo globalnih promena u ravnoteži moći. Turska je puna unutrašnjih kontradikcija, ali njena spoljno-politička pozicija, posebno u poslednjih pet godina, postala je upravo šizofrena, što se najbolje vidi u odnosu prema Siriji i Izraelu. To je posledica atlantističke geopolitičke strategije i orijentacije vlade Turske, koja gaji neosmanske (neo-otomanske, mislim da je to engleski termin) ambicije, ostajući razapeta između islamizma i Ataturkovog nasleđa, tradicionalizma i modernizma, sekularizma i nacionalizma, na dubljem nivou između atlantizma i evroazijstva…
Očigledno je da se danas režimu suprotstavljaju veoma različite struje, uključujući i neokemaliste i komuniste, dakle, svi oni koji nisu pristalice Erdogana i vladajuće partije, u veoma širokom dijapazonu. Sada više i nije toliko bitno ko je pokrenuo lanac događaja – koji je započeo na trgu Taksim, inače, od ogromnog simboličnog značaja za Tursku – mnogo je važnije kako će se završiti. Prema našem mišljenju, revolucija u Turskoj označava kraj, ili početak kraja Erdoganovog subimperijalnog projekta „neootomanske Turske”.
Kako se turska revolucija odnosi prema geopolitičkoj poziciji evroazijstvo (Rusija, Iran, Sirija) – atlantizam (NATO, SAD, EU)
Sa stanovišta evroazijske geopolitike, Erdogan i njegova vlada su apsolutno neprihvatljivi, oni su oličenje atlantističke, prozapadne, „neo-otomanske“ Turske, u službi američkih interesa. Ta politika se suštinski razlikuje i od Turske politike u vreme hladnog rata, jer je to sada preraslo u poricanje turskog identiteta, u pravo geopolitičko samoubistvo.
Istinska Turska je, međutim, Istok, Evroazija. U tom smislu, ova revolucija je duboko nacionalna, kroz nju progovara tursko biće. Apsolutno postoji evroazijsko jezgro u turskoj revoluciji, drugo je pitanje u kojoj meri će ono ubuduće uspeti da određuje smer događaja. Naravno, Zapad pokušava da tok zbivanja preokrene u svoju korist, igrajući na više struja istovremeno, kako bi, u slučaju pada Erdoganovog režima, ponovo instalirao marionetsku vladu u Ankari. To bi bila katastrofa za Tursku.
Koje su vaše prognoze razvoja događaja u Turskoj i kako će se to odraziti na situaciju u Siriji?
Revolucija u Turskoj, u bilo kom ishodu, nesumnjivo će imati pozitivan uticaj na razvoj događaja u Siriji. Politika koju je vodio Erdogan sada je došla do svog kraja, čak i ukoliko režim preživi ovu krizu i odluči da nastavi sa istom politikom – što je po našem mišljenju nezamislivo – oslabljena Turska više neće moći da predstavlja logistički centar i obezbeđuje linije snabdevanja sirijskim teroristima.
Ponovimo još jednom da turska revolucija označava kraj Erdoganovog projekta „neo-osmanske Turske“, da realnost zahteva temeljnu reviziju turske strategije ne samo na Bliskom istoku i u muslimanskom svetu, već i na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza i na Balkanu. Drugim rečima, ključno pitanje je da li će Turska uspeti da ponovo pronađe sebe i redefiniše svoje odnose prema Zapadu – SAD, odnosno Irani i Rusiji – Evroaziji. Ključ je turski odnos prema Evroaziji.
Boris Nad, rođen u Vinkovcima, Slavonija, 1966. Studirao u Zagrebu i Beogradu, diplomirao na Beogradskom univerzitetu. Od 1994. godine objavljuje eseje i članke u domaćoj periodici.
Razgovor vodila Natjela Speranskaja (GRANews)
KOMENTARI