Interregnum, Boris Nad

INTERREGNUM

Noć je odmakla ili je već na izmaku, odavno je otkucala ponoć. Stvari koje naziremo nejasne su i još nemaju ime. To više nije tama, već možda osvit, prvo svitanje, slab i dvosmislen nagoveštaj zore. Čas, kada se senke zgušnjavaju, i kada mračno nebo počinje da ključa. Jutro ili veče. 

Ono što vidimo ispred, nije nestvarno i nije stvarno: u polumraku se naziru neslućene stvari. Neke nas ushićuju, druge užasavaju. Još nemaju smisao ni čvrsto značenje. To nije sumrak i nije zora. To nije san i nije java; nije rat i nije mir. Nije prošlost i nije budućnost. Nije radost i nije bol. 

Stojimo na vrhu neke neizmerno visoke planine, više nego Himalaji, ili lebdimo u plavom, bestežinskom prostoru, hiljadama, milionima svetlosnih godina udaljeni od Sunca. Lebdimo kroz stratosferu, izgaramo u njenom zlatnom sjaju. To još nije večnost i nije trenutak. To nije beskrajna sadašnjost, nije budućnost koja se otkriva, i nije prošlost koja se vraća. To je pre međuvreme, vreme između dva vremena, između dve vrste vremena.

Ako još stojimo na Zemlji, to više nije naša Zemlja, ili nije Zemlja koju smo ranije poznavali. Ako je to još naš galaktički sistem, to je trenutak u kome magline počinju da gore.

Za koji trenutak, survaćemo se nadole u mračan ambis ili ćemo se vinuti među zvezde. Ono što vidimo, nije svetlost i nisu eksplozije čiste svetlosti, već zračenja, koja izviru duboko iz mračnog, pulsirajućeg srca kosmosa. Nešto moćnije od kvazara ili pulsara, eksplozija neutronske zvezde ili crna rupa, čemu se približavamo vrtoglavom, sumanutom brzinom. 

To je njegovo Crno Sunce. Kraj Vremena. 

Kraj istorije. 

Kraj društva, kraj zločina. Kraj muzike.

Kraj Dobra. 

I kraj Zla.

NA KRAJU 

On je onaj koji će doći. Na Kraju istorije i na Kraju vremena. 

Na kraju Dobra, i na kraju Zla. 

On je negacija, mračna senka, iscerena maska; on je poricanje. On je odlučno „ne“ istoriji – „ne“ vremenu i „ne“ Bogu. On je veliko „ne“ humanosti i čovečanstvu. On je poricanje ljudskosti i vrline. On je odsustvo i nedostatak. Otuda on nema lice; on je samo prazna obrazina Tame.

Tajanstveni, mračni dvojnik. Lažni Mesija i lažni Hrist, njegova istinska suprotnost – onaj koji dolazi na kraju. Onaj čije vreme sigurno nastupa, onaj ko ga strpljivo čeka. „Ne“ samilosti i „ne“ praštanju. Odlazak i odricanje. Njegovo vreme je sumrak ili ponoć, čas kada svetla počinju da trnu. On je samo Srce Tame.

Trenutak kad Sunce počinje da se hladi, Zemlja da umire, trenutak kada ceo Kosmos počinje da tone u svojoj mračnoj senci. Sazvežđa, pulsari i kvazari, hiljade sunaca se gase. To je Njegovo mračno Otkrovenje. On govori o smrti, koja ne znači ništa, zato što iza nje nema ničeg. Njegovo Jevanđelje je Jevanđelje Ništavila. To je Njegovo jedino obećanje.

Njegove reči sada čuješ kao šapat, još dalek i nerazgovetan. Uskoro ćeš ih čuti jasno. Kao reči koje odzvanjaju u praznini, i ne dopuštaju pogovor. Kao zapovest, odlučnu i bespogovornu. 

Kao preglasnu muziku, kao snažan, hipnotički ritam mašina ili doboša šamana. To nije sloboda, to nije hrabrost; to je poricanje slobodne volje; umor, samrtni umor, od koga se svetovi gase i nestaju u mračnoj pukotini prostora i vremena.

On te čeka na samom kraju.

Boris Nad