Savremeni svijet, posebno Zapad, doživljava potpuni raspad svega onog što je činilo osnovu života hiljadama i hiljadama godina. Nestaje svaki tradicionalni identitet i sve njegove osnove, da bi se čovečanstvo konačno uklopilo u bezobličnu masu, u pravo ljudsko krdo. Nestaje i porodica, pa čak i polne razlike. U hrišćanskim terminima, to je vladavina Antihrista. Konzervativne vrednosti je sada moguće povratiti jedino revolucionarnim metodama
Boris Nad je pisac, mislioc i tradicionalista, više poznat u svijetu (i na istoku i na zapadu) nego kod nas. Poznat po djelima Gozba pobednika, Nemi bogovi, Povratak mita… Svoje radove objavljivao je u mnogim kulturnim i geopolitičkim čaopisima i internet portalima. Njegova djela prevođena su na nekoliko svjetskih jezika. Na njegovim stihovima , vrhunski italijanski i španski umjetnici su pravili velike muzičke projekte. Nedavno je njegova knjiga „Povratak mita“ objavljena na engleskom za zapadnoevropsko tržište.
Naslov Vaše knjige „Povratak mita“ mnogo obećava. Otkuda takav naslov i u kakvom je on odnosu sa sadržajem knjige?
-Sem u izuzetnim slučajevima krajnje degradacije i sekularizacije jedne tradicije i kulture, mit za nas nije fikcija primitivnih, praznoverica ni nesporazum, već krajnje sažet izraz najviših sakralnih istina i principa koji se, u meri u kojoj je to moguće, „prevode” na konkretan jezik zemaljske. Mit je sakralna istina izrečena popularnim jezikom.
Moderna kultura počiva na demitologizaciji, svojevrsnom izgonu svetog iz jedne u osnovi desakralizovane kulture. Mitovi se, ipak, uvek vraćaju u istorijski svet. Sveto, naravno, ne može nestati. Mitske sile prodiru u ono što nazivamo istorijom, na ovaj ili onaj način, makar i u obliku pseudomitologija modernog doba.
Uskoro će ta Vaša knjiga biti objavljena i za hrvatsko tržište. Da li očekujete neki uspjeh u Hrvatskoj gdje ste rođeni (Vinkovci 1966)?
-Ne očekujem uspeh, trudim se da ne razmišljam u tim kategorijama. Svaki uspeh je relativan, zar ne? Za početak, očekujem da će knjiga biti prihvaćena s dobrom namerom i bez zle volje. To bi već bilo mnogo. To je, u neku ruku, škakljiva stvar: srpski pisac koji se u Hrvatskoj predstavlja knjigom prevedenom na hrvatski jezik. Nije li to cena koju plaćamo našoj zajedničkoj istoriji?
Kakvi su odnosi između Srba i Hrvata danas: da li su rane još suviše svježe, ili postoji svijest o zajedničkom nasleđu i zajedničkoj pretnji za oba naroda u današnjem trenutku?
-Mislim da su odnosi i dalje loši, mnogo gori nego što bi mogli da budu.
U današnjoj Hrvatskoj se na svaki način potencira različitost od njenih istočnih i „inovernih” suseda. Međutim, danas pojedini hrvatski istoričari i lingvisti tvrde da su Hrvati i Srbi jedan narod. Postoje ozbiljni antropološki, istorijski, lingvistički, pa i kulturni argumenti za to. Mi i danas govorimo isti jezik. To su činjenice, koje ne zavise od političkih konjunktura. A činjenice nije moguće ignorisati.
Nažalost, svest o zajedničkoj pretnji jednom i drugom narodu po pravilu izostaje. Hrvatska danas insistira na svojoj pripadnosti Srednjoj Evropi – a ne Balkanu. To je legitiman stav, ukoliko ne dovodi u pitanje kontinentalnu stabilnost. U geopolitičkim terminima: Srednja Evropa je legitiman koncept ukoliko nije suprotstavljena Istoku, Evroaziji. U suprotnom, to je put destabilizacije. Kao što vidite, ovo pitanje je u tesnoj vezi sa odnosima Rusije/Evroazije i Srednje Evrope/Nemačke. Smatram da je upravo geopolitička orijentacija Nemačke ključna za kontinentalnu bezbednost: ili orijentacija ka SAD (što je danas slučaj), ili ka Rusiji. Ne postoji treća mogućnost.
Iako se njena današnja vlada priklanja zahtevima EU/NATO, izgleda da se Srbija nalazi pod stalnim pritiskom atlantističkih snaga. Šta se sada dešava u Srbiji i oko nje, i zašto?
-Da, Srbija se nalazi pod stalnim pritiskom atlantističkih snaga, ne samo u politici, već i u kulturi, u privredi, u bilo kojoj oblasti. Pritisnuti smo da prihvatamo zapadne modele, a to činimo nevoljno i pod prinudom. Uostalom, Srbija je dugo pružala otpor zapadnoj (američkoj) hegemoniji, čak i vojno, tokom agresije Severoatlantske alijanse. Nije čudno što Srbija sada oseća jednu vrstu zamora. Ipak, smatram da je to samo privremeno stanje.
Međutim, čitav Balkan je još daleko od stabilnosti. Pogledajte situaciju u Makedoniji, Crnoj Gori, događaje u Bosni i Republici Srpskoj… U stvari, na celom južnoslovenskom prostoru. Nisu isključeni ni novi sukobi na Balkanu, oni su zapravo već u toku, kao u Makedoniji, gde se odvija „šarena revolucija”, po diktatu Vašingtona.
Kakve su šanse da Srbija stvarno napusti zapadni blok i obnovi svoj stari, mnogo prirodniji savez sa bratskom pravoslavnom Rusijom?
-Zapadna politika ne uživa mnogo simpatija u Srbiji. Simpatije Srba su na strani današnje Rusije, a verujem da je to obostrano. Nas spajaju veoma duboke veze – etničke, religijske, kulturne i istorijske. U tom smislu, Srbija nikad ne može da postane deo zapadnog bloka. Ona može biti okupirana, ponižena, verovatno i podeljena, ali samo na neko vreme.
Kod Srba postoji izreka: „Svaka sila za vremena.” Tu izreku potvrđuje istorija. Takva je bila sudbina Rimske imperije i Vizantije, Osmanskog carstva i Habsburške monarhije… Da li neko danas ozbiljno misli da će se istorija zaista okončati američkom hegemonijom i da će period američke dominacije trajati zauvek?
Savez sa Rusijom je i neophodan i prirodan, tako da je to, u našoj perspektivi, samo pitanje vremena.
Kakva su Vaša očekivanja u odnosima između pravoslavlja i katolicizma?
-Ti odnosi su kroz istoriju dugo bili opterećeni međusobnom surevnjivošću i nepoverenjem. Moram dodati: i agresivnim prozelitizmom katoličke crkve.
Svest o bliskosti je izostajala, ponekad s obe strane, što je bio uzrok mnogih katastrofa koje su pogađale hrišćanski svet. Uzmimo kao primer pad Vizantije, koji je promenio tok istorije Evrope. Danas bi trebalo imati u vidu sudbinu hrišćana na Bliskom istoku, na primer u Siriji. Lično mislim da su danas ugroženi i katolicizam i pravoslavlje.
Zajednička izjava koju su na Kubi potpisali ruski patrijarh Kiril i papa Francisko ostavlja prostor za neku nadu, budući da se papa tom izjavom odrekao unijatske crkve.
Zajedništvo hrišćana je, jednom rečju, neophodnost, ali ne pod vođstvom pape. To je za pravoslavne neprihvatljivo. Verujući u jednu, katoličku i apostolsku Crkvu, mi ne smemo zaboraviti da je ta crkva pravoslavna.
Borise, šta je za Vas tradicija? U kojoj tradiciji današnjice najviše prepoznajete taj pojam?
-Mi smo indoevropski narod. To je najstariji i najdublji sloj naše tradicije. On nije vremenski ni istorijski, nego večan i nadvremen. On ne podleže promeni istorijskih okolnosti, ni pukoj promeni spoljašnjih uslova. Tradicija se ne menja. Menja se jedino naša sposobnost da tu tradiciju razumemo i živimo.
Naša epika, epska tradicija uporediva je s onom koju nam prenosi Homer. O tome, među ostalim, svedoči i Nemac Gerhard Gezeman, koji smatra da je ta epska tradicija izgradila „jedan sasvim određen, jasno sagledan, merodavan i obavezan ideal čoveka“, ideal koji je, doduše, „ostao nepoznat `visokokulturnim nacijama`“ i „nije postao uzor opšteg evropskog izgrađivanja čoveka“. Nisu ga, uostalom, prepoznale ni naše savremene kulturne (pseudo)elite.
Kako primordijalna tradicija koju spominje Kalajić, pogotovo indoevropska, stoji nasuprot hrišćanstva i islama?
-Hrišćanstvo odavno nije jedinstvena religija, već postoji u najmanje tri, prema našem mišljenju, suštinski različite verzije. Izgleda da nešto slično važi i za islam. Klaudio Muti tvrdi da događaji kojima prisustvujemo na Bliskom i Srednjem istoku ne predstavaju toliko sukob islamske civilizacije sa Zapadom, koliko građanski rat unutar islama: nepomirljivi sukob sunita i šiita.
Aleksandar Dugin, u studiji pod naslovom „Metafizika Blagovesti“, došao je do rezultata iznenađujućih za tradicionaliste, koji su pokušavali da istraže metafizičku tradiciju hrišćanstva. Pravoslavlje je, dakle, prema njegovim zaključcima, sačuvalo punovrednu dogmatiku, te autentične ontološke i metafizičke sadržaje. S druge strane, paradoksalno, takvi sadržaji su prilično dobro proučeni u islamu i hindiuizmu; ne i u hrišćanstvu. Postoje duboki razlozi za to.
Dragoš Kalajić je veoma jasno izneo svoj odnos prema hrišćanstvu, na primer u tekstu „Zimski solisticijum“: „Biće neophodno otkriti vernicima istinu da je hrišćanstvo jedna grana stabla evroarijske religioznosti i da je Isus Hristos avatar staroiranskog Spasioca (Saošajanta), koji je rođen takođe bezgrešnim začećem i koji dolazi na kraju svakog ciklusa da pobedi smrt i zlo. Sveti arijski spis Yašt (XIX, 11 i 89) predstavlja našeg Spasioca ovim rečima: „Kada mrtvi budu vaskrsli, živi Spasilac će doći bez oklevanja. Po volji život će biti preobražen.”
Već iz ovog, nepotpunog i fragmentarnog, odgovora na vaše pitanje, jasno je da i hrišćanstvo i islam, a posebno neki njegovi oblici, čuvaju važan deo nasleđa takve primordijalne tradicije. Oni i jesu njen neposredni izraz, posebno u nekim svojim dimenzijama. Sve to tek treba da bude potpunije istraženo.
Šta bi bila osnova tradicionalističkog svetonazora danas?
-„Ono što je dobro“, zapisao je Horhe Luis Borhes, „ne pripada nikom, već jedino jeziku i tradiciji“.
Mi živimo u doba koje je neko već lucidno okarakterisao kao doba „gubitka centra“. To je doba pomračenja, lutanja, konfuzije; doba udaljavanja od centra. U takvom svetu, tradicionalisti bi trebalo da budu oni koji se, ako se već ne zapućuju ka centru, barem upuštaju u potragu za njim. Na početku ovog perioda, na početku samog kraja „mračnog doba“, gralski vitezovi se upuštaju u potragu za Gralom, dakle za centrom i za samim sobom, pošto je to središte izgubljeno.
Tom gubitku centra usleđuje katastrofa, isprva duhovna, potom i fizička. Rečeno jezikom mita: posle te katastrofe, posle „sumraka moći“ bogova i ljudi, bogovi će u travi, u Šumi sećanja, opet ugledati zlatne table ispisane Odinovim magičnim runama.
To i jeste tradicija u kojoj, kako je to primetio kompozitor Gustav Maler, ne treba videti „obožavanje pepela, već prenošenje vatre“.
Naime, tradicija o kojoj je ovde reč nije proizvod društvenog konsenzusa, običaja, norme ili ustaljenih shvatanja, već „znanje“ koje je, doslovno, „nadljudskog porekla“. Ona nije ni racionalna ni iracionalna, već nadracionalna; otuda ne podleže definicijama ni objašnjenjima. Njene pouke su bezvremene, i ne mogu biti izgubljene: takva tradicija samu sebe pronosi kroz vreme i sama bira svoje nosioce.
To je zapovest, imperativ, koju lakonski izlaže drevna rimska deviza: „Da bi se spoznali bogovi, treba postati njima jednak“. Na drugom kraju evroazijskog kontinenta, to ponavlja i hinduistička tradicija: mi moramo činiti ono što su činili bogovi. To nalaže i pravoslavno hrišćanstvo, koje je, u samoj suštini, religija oboženja i obogotvorenja a ne pukog spasenja, nalažući verniku ne da bude jedino moralan i time možda zasluži spasenje, već da bude Hrist. Drugim rečima, da se obogotvori.
U današnje vreme, čovek tradicije lišen je podrške bilo kakve spoljašnje institucije. Takvu podršku više nije moguće naći u državi ili crkvi. On je, u stvari, prepušten samom sebi i živi u jednoj u osnovi neprijateljskoj sredini. Autoritete je moguće tražiti u vrlim primerima prošlosti – istorija njima obiluje – ali i u primerima sadašnjosti:u primerima onih koji su, sopstvenim životom i delom, potvrdili da poseduju autoritet, odnosno stvaralačku moć.
U romanu ’Eumeswill’, Ernst Jinger opisuje još jednu figuru: figuru „anarha“. Njegov odnos „prema anarhiji odgovara onom koji ima monarh odnosi prema monarhiji“. On ne rešava svetska pitanja, on je neko ko se bori jedino za svoju slobodu, zadržavajući distancu. Inače, jedan od Jingerovih termina je i „konzervativni anarhista“.
Veza između konzervativizma i anarhizma je dublja nego što se čini na prvi pogled, a savremene okolnosti tome očigledno idu na ruku. Bilo kako bilo, sam fenomen ima dugu tradiciju. Tradicionalista Julijus Evola je svojevremeno razvijao svoj koncept „apsolutne individue“. Luj-Ferdinand Selin se s lakoćom uklapa u ideju ili koncept desnog anarhizma.
Idealnu vezu između konzervativizma i anarhizma osvetlio je upravo Ernst Jinger u svojoj „Svetskoj državi“: „Anarhista je u svom najčistijem obliku onaj čije se sećanje vraća u najudaljeniju prošlost – ka preistorijskim, čak i premitskim vremenima, onaj ko veruje da je čovek u to vreme ispunio svoju istinsku svrhu … U tom smislu, anarhista je proto-konzervativan, on prati zdravlje i bolest društva nazad do samog korena.“
Načelno, to je jedan od dozvoljenih i savršeno legitimnih puteva. Međutim, slično dendiju, i anarhista (pa i anarh) predstavlja figuru dekadencije. Tipična je za doba opadanja.
Kako Vi gledate na „buđenje“ paganskih kultova iz prošlosti koji se sve više pojavljuju u Evropi pa i u Srbiji, koliko njih možemo smatrati tradicionalnim?
–Možemo li današnju Evropu, pogotovu onu zapadnu, još nazivati hrišćanskom? Hrišćanstvo, a ponajpre katolička crkva, prolazi kroz veoma duboku krizu. Protestantizam je već sam po sebi izraz krize hrišćanstva. O tome govore i reforme kojima sada pribegava Vatikan, na čelu s novim papom. Takvo stanje, uostalom, na Zapadu traje još od Martina Lutera.
Izgleda da je stanje nešto drugačije na istoku Evrope, te da se pravoslavlje bolje nosi s tim izazovima. Možda je razlog tome činjenica da je pagansko, prethrišćansko nasleđe bolje očuvano u pravoslavnoj crkvi, odnosno to što je pravoslavno hrišćanstvo čvršće ukorenjeno u tradiciji nego katolicizam, koji se u međuvremenu degradirao u puku religiju spasenja.
Obnavljanje zanimanja za pagansko nasleđe i kultove svakako predstavlja pozitivan impuls. Reč je o tradiciji koja je bila predugo i nasilno potiskivana. Ostaje pitanje da li je jednu tradiciju, čiji je lanac prekinut pre hiljadu i više godina, uopšte moguće obnoviti na ovaj način. Da li ju je moguće oživeti u njenom autentičnom obliku?
Kako vidite dalje kretanje čovječanstva u ovom „mračnom dobu“ i gde je njegov krajnji pad?
-U Jevanđelju po Mateju je zapisana sledeća opomena: „Niko ne zna ni dan ni čas…“ (Drugog dolaska Hristovog). Sa tradicionalističke tačke, pa i sa gledišta same tradicije, mi zaista živimo u finalnom dobu kali-juge. O tome govori i glasovito proročanstvo izrečeno u Višnu-purana, i mnoga druga. Sa hrišćanskog stanovišta, to su „poslednja vremena“, u kojim se očekuje pojava Antihrista.
Savremeni Zapad, zapadna civilizacija očigledno prednjači u tome. Tu već naziremo potpuni i konačni raspad sveta tradicije, svega onog što je činilo osnovu života hiljadama i hiljadama godina. Brišu se i etničke i rasne razlike, države prestaju da postoje, njihov suverenitet je sve više fiktivan. Isto se dešava i religijama i kulturi, bar u njenom klasičnom smislu. Na njeno mesto stupa globalna potkultura koja više ne poseduje vertikalnu, već isključivo horizontalnu dimenziju. Na koncu, nestaje svaki tradicionalni identitet i sve njegove osnove, da bi se čovečanstvo konačno uklopilo u bezobličnu masu, u pravo ljudsko krdo. Nestaje i porodica, pa čak i polne razlike.
Na mesto svega toga stupa iluzorna „individua“, ispražnjena od svih vrednosti i sadržaja, koja je u stvari prazna ljuštura, pogodna za manipulaciju. Individua je u najboljem slučaju „ekonomska životinja“, ali bilo bi bolje reći ljudska zver, ili kiborg, kojoj je sa čovekom još zajedničko jedino to što hoda na dve noge.
U hrišćanskim terminima, to je vladavina Antihrista, koja će biti kratkotrajna. Pogubna, ali kratkotrajna. Na njenom kraju uslediće Drugi dolazak Hristov. „Poredak“ kontratradicije će se srušiti, odnosno,on će u poslednjem času biti „preokrenut“, da bismo stupili u novi eon: iznova u „zlatno doba“ novog ciklusa, u obnovljeni poredak tradicije.
Šta možete savetovati tradicionalistima i gdje vidite njih kao pojedince ili organizovanu grupu afiniteta u današnjem društvu?
-Pred tradicionalistima stoje različiti putevi, o nekima je već bilo reči i u našem razgovoru. Desni anarhista, nihilista ili dendi su neki od mogućih odgovora. Izbor zavisi i od prirode svake pojedine ličnosti. On, međutim, zavisi i od toga u kojem smeru će se razvijati budući događaji.
Artur Miler van den Bruk je u svojoj knjizi „Treće carstvo“ zapisao: „Ranije su se konzervativci suprotstavljali revoluciji, mi smo dužni da stanemo na njeno čelo i odvedemo je u drugom pravcu“. Ovde je reč o važnoj ideji „konzervativne revolucije“. Puki konzervativizam, nastojanje da se stihija obuzda konzervativnim metodama i delovanjem, odavno više nije dovoljan, jer je bujica odviše jaka i nosi sve pred sobom. Konzervativne vrednosti je sada moguće uspostaviti jedino revolucionarnim metodama. To i jeste pravi smisao „revolucije“: pojam dolazi iz astronomije, gde označava kružno kretanje koje se završava u prvobitnoj tački. Lično mislim da je u uslovima našeg vremena ovaj put najprimereniji za nekog ko sebe smatra tradicionalistom.
Inače, Arturu Mileru van den Bruku pripadaju i sledeći reči, koje bi stalno trebalo imati na umu: „Večnost je na strani konzervativaca“. Večnost je na našoj strani.
Za kraj, recite nam koje autore najviše volite?
-Spisak je veoma dugačak, tako da je svaki izbor nužno arbitraran. Na primer, ukleti pesnici kao što su Novalis i Artur Rembo. Ruski klasici, klasici francuske književnosti. Tu je i srpska epska poezija koja se obično pripisuje Filipu Višnjiću, nekoj vrsti srpskog Homera. Sam Homer. Srpski pisci kao što je Miloš Crnjanski, koji u Nemačkoj, koliko znam, nije odviše poznat. Nemački pisac i mislilac Ernst Jinger. Zatim, niz figura kao što su Rene Genon, Julijus Evola, mislioci koji se danas ubrajaju u tradicionaliste.
Sa portala Sedmica.me
KOMENTARI