Knjiga
Knjiga je zaista bila stara, ali vekovima nijedan čovek nije prizvao njenu večnu suštinu niti znao gde da je pronađe. Nije bila otisnuta na štamparskoj presi, već je pisana rukom nekog poluludog monaha koji je zabeležio ove zlosutne latinske rečenice uncijalom poštovanja vredne drevnosti.
H. F. Lavkraft, „Knjiga“
Preda mnom, na nekoj vrsti postolja, stoji otvorena knjiga. Njeni listovi su iskrzani na rubovima, žuti i sivi od starosti; čini se da slova ili rune, ispisane crnim mastilom, možda krvlju, podrhtavaju na svetlosti sveće. Čitam ono šta je zapisano u njoj, u početku jedva pomerajući usne. Trebalo bi da reči izgovaram glasno, sledeći njihov zagonetni ritam. Plašim se da to učinim, jer bi se tada desile nepojmljive stvari. Pisana je sa čudesnim strpljenjem, misterioznim slovima kakva više ne bi umeo da ispiše nijedan kaligraf, na davno zaboravljenom jeziku, koji je možda najbliži zauvek izgubljenom jeziku ptica. Ja posedujem njegov ključ – to znači da posedujem ključ za ovu knjigu i ključ za mnoge tajne univerzuma. Ne znam da li je pisana rukom, da li pisca uopšte možemo nazvati čovekom, ali je sasvim izvesno da njen sadržaj nije svojina jednog autora, već samo jedan, mali deo drevnog znanja – znanja koje je, izvesno, neljudskog porekla i koje je do danas iščezlo u protoku vremena, u vrtlogu bezbrojnih stoleća; dok okrećem njene listove, pomišljam na izgubljeno obilje Zlatnog doba.
Moja sećanja su, doduše, zbrkana. Moj identitet nije siguran, on i nema nikakvog značaja. Ne sećam se tačno okolnosti pod kojim je ova knjiga došla u moj posed. Prisećam se, s naporom, nekakvog tavana, čije su police bile ispunjene nizovima sličnih, demonskih knjiga; neka vrsta demonske biblioteke. Knjiga je vodič, niz formula ili bajalica, slična egipatskoj ili tibetanskoj Knjizi mrtvih – samo što je ova knjiga namenjena živim. Sećam se i užasnog starca koji mi ju je stavio u ruke. Njegovo lice beše nalik na masku: ne znam da li je to bila sleđena grimasa užasa ili osmeh, stravičan osmeh ludaka. Sećam se i da sam uskoro potom koračao ulicom, uz kanal ili reku; moj brzi hod, kao da me goni potera ili demonska vojska, ubrzo se pretvorio u sumanut trk. Crveno sunce je zalazilo, činilo se da površina vode, crna i gusta, nalik na ulje, gori treperavim sjajem. Zalupah na teška drvena vrata, boreći se da dođem do daha. Popeh se u potkrovlje kuće u kojoj sam tada živeo i otpustih svoje sluge. Napravih jedan krug na podu svoje sobe, ispisah tajanstvenu runu, ispred sebe stavih talisman. Beše valjda ponoć kad sam u sobi na tavanu, s nepromišljenim ushićenjem, izgovorio, ili pre prošaptao, prve reči iz čudovišne knjige, samo nekoliko redova ili stihova – reči su bile ispisane u redovima nejednake dužine.
Čitam te reči i osećam kako mi glas podrhtava; ne osećam strah, već samo radoznalost, bolesnu želju da spoznam sve njene tajne, zbog čega gorim kao u groznici. Rekao sam da ja posedujem ključ, u stvari – ključeve svetova, a da je knjiga kapija, most, prelaz. Izbija ponoć, sveća treperi kod devetog stiha prvog pevanja. Još ništa se ne dešava, ali kroz gustu pomrčinu kao da se nazire neka nova svetlost. Gledam u svoju senku, koja se mračno ocrtava na podu i čini mi se da ona oživljava, da su je oživele upravo izgovorene reči. Krajolik koji posmatram s prozora je nepromenjen ali, u isto vreme, u nečemu različit.
Ležim unutar iscrtanog kruga, ne pomerajući telo, obamrle udove, ne dišući, boreći se s grčevitom željom da nastavim da čitam. Vreme se ne pomera, osluškujem isprva nejasan šum, a onda prigušene, veoma daleke korake, i čujem kako se otvaraju teška vrata…
Stvarnost koju sam poznavao više nije ista; čini mi se, ili je to zaista tako, da sam do sada gledao u sliku, u obojenu površinu, a da se sada u njenoj dubini nazire treća dimenzija, za sad još nejasno i mutno, ali to je, zapravo, četvrta ili peta dimenzija, i uskoro ću sve videti u večnosti: svaku pojavu, svako biće i naslutiću tajanstveno središte, nevidljivo srce kosmosa…
Ili je to demonska obmana, đavolska varka, demonska opsena, čudesna mreža u koju se sve jače uplićem sa svakom rečju koju čitam iz ove proklete knjige?
***
To je tek prva kapija. To je tajanstveni most, druga obala koja se pomalja iz magle, veličanstvenija od svega što sam dotad video. To pomišljam sledećeg jutra dok odmičem ulicom, primećujući neznance koje ranije nisam. Oni samo spolja nalikuju na ljude; to su bića iz drugih svetova – glasnici, uhode, sablasti ili anđeli, demoni ili bogovi, skriveni među svim ostalim – skriveni među ljudima. Formule iz knjige drže ih u pokornosti ili možda samo na izvesnoj udaljenosti. Neki od njih me slede pogledom, drugi me prate, a onda nestaju u mračnim prolazima. Ne usuđuju se da mi priđu, ili za to još nije nastupilo vreme. Pomišljam kako moje moći sada uveliko nadmašuju uobičajene ljudske moći, pomišljam na to ne bez gordosti; vidim ono što niko, ili gotovo niko među ljudima nije u stanju. Ovde se ulica iznenada završava prazninom, tamo se nenadano otvara nov prostor. Vreme je izgubilo svoju uobičajenu perspektivu; budućnost i prošlost se prepliću. Isto važi i za prostor. Neko ko mi dolazi u susret izvesno je već neko vreme mrtav; slede ga dva demona, dve paklene utvare, ili su to anđeli plamenih očiju? Ovaj putnik u crnom odelu ne dolazi iz drugog grada, nego iz budućeg vremena, ovaj pristiže iz daleke prošlosti, kao avet, neko ko je odavno mrtav; mogu da ga vidim u bliskoj prošlosti, kao i u nesigurnoj sadašnjosti. Mogao bih da mu šapnem jednu formulu, ali za tim nema potrebe. Ako produžim ovim stepeništem, stupiću u novu dimenziju, u svet koji više nije samo ljudski…
Knjiga leži na svom postolju, zatvaram je i tada mi se čini da magija gubi na snazi. Ako nastavim da je čitam – a to sada radim svako veče – nastaviću da koračam putem bez povratka. Ipak, ne želim da sasvim napustim svoj skučeni ljudski svet. Ali, isto tako, ne mogu da zatvorim knjigu. Prizvani, bogovi ili demoni, uvek se pojavljuju, u strašnim ili divnim obličjima, i bez pogovora se podređuju mojim zapovestima, stihovima, mantrama koje sada već pouzdanim glasom čitam iz knjige; jedan od njih nosi zvezdu na čelu, njen zrak me zaslepljuje. Neki snažan vrtlog me potom odnosi daleko u spoljne svetove.
Lebdim među neznanim sazvežđima, između mirijada zvezdi plavog sjaja. Tumaram nepoznatim stazama i izdaleka posmatram gradove sa kamenim kapijama i visokim bedemima. Vidim čudovišne metropole, čije se trajanje meri eonima. Svake noći razgovaram sa strancima, oni mi otkrivaju ono što pre nisam mogao ni da naslutim. Od njih saznajem da postoje mnoge slične knjige, rasejane po različitim svetovima, a da su kapije među njima bezbrojne. Dolazim na čudnu ideju: da načinim svoju sopstvenu mapu, atlas tih bezbrojnih svetova, kao putnik po nepoznatom, kao argonaut zapućen u bezdan. Sve njih, to odnekud znam, okružuje neizmerni spoljni ambis. Tu spoljašnju tamu sada jasno vidim. Mislim da od tih spoznaja moje kose sede, ili bi počinjale da sede da tokom svojih putovanja i sam, na neki neshvatljiv način, nisam počeo da izmičem svemoćnoj struji vremena.
Ujutro se budim, ležeći na podu svoje sobe, ne znajući da li je ta bleda svetlost zore ili prvog sumraka. Neopisiva hladnoća okiva moje udove. Moje srce opet počinje da kuca. Srećan sam najzad što sam ovde, što sam ovog puta, još jednom, možda poslednji put, uspeo da se vratim. Jednom sam, koliko se sećam, bio zatočenik u nekoj kuli, u zemlji za koju su mi rekli da se zove Sicilija, i to je, kao u grozomornom snu, potrajalo neodređeno dugo vreme, možda tri ili četiri stotine godina. Tu, sasvim blizu, jasno vidljiv sa kamene kule grada, ležao je jedan vulkan… Svaki moj povratak nalik je na buđenje iz košmarnog sna. Osećam radost što još neko vreme mogu da boravim u svetu ljudi, a istovremeno i neko čudno, oholo zadovoljstvo. Takođe, vidim kako se taj svet polako menja, ili se postepeno menja moja percepcija, kao da se u njemu otvaraju pukotine. Moj stan više nije ono isto mesto; on je postao obitavalište nepoznatih sila, neznanih bića, a jedno od njih je moja senka, moj zagonetni pratilac, koji iz noći u noć, iz dana u dan, raste.
***
Krajolik koji gledam izvesno se ne može pronaći nigde na Zemlji; on, takođe, nije puko snoviđenje. Put vodi kroz šumu. U daljini se, veoma jasno, nazire jedan planinski venac; njegovi vrhovi su nazubljeni i oštri, okovani snegom. Dva meseca plave boje ocrtavaju se na vedrom nebu. Zastajem i izmenjujem nekoliko, po svoj prilici beznačajnih reči s neznancem koga srećem na kaldrmisanom drumu. Duboko ispod nas pruža se dolina, kroz koju teče reka, a nad njom se izvija masivan kameni most. Još ne znam ime tajanstvenog grada, opkoljenog bedemima, s mnoštvom tvrdih kula. Prestižem male grupe živopisno odevenih stanovnika; svi oni hrle ka mostu. Možda je pijačni dan, ili se pod zidinama održava vašar. A potom se među njima širi nekakav glas, i ja shvatam šta se od nas zahteva. Ležimo ničice pored puta, lica okrenutog ka zemlji. Putem prolaze nekakve kočije, kojima se, koliko sam razumeo, vozi vladar ove zemlje, praćen stražarima na konjima. Oni budno motre na svaki naš pokret. Niko od nas ne sme da podigne glavu, jer niko ne sme da vidi njegovo lice. Kakvo je to lice, zabranjeno tuđim pogledima?
Druga putovanja je mnogo teže opisati: to su posete neljudskim svetovima, koje nastanjuju bića bez oblika, nedovršena, nedostatna, vazdušni ili vodeni demoni, koji se hrane svetlosnom supstancijom drugih bića. Naći se pod njihovom vlašću, biti zarobljen u njihovim staništima, znači nestati, rastvoriti se u pomrčini, u podljudskim oblastima iz kojih nema izbavljenja…
Neka se mogu nazvati gotovo prijatnim: to su boravci u kamenim pustinjama u kojima se podižu opservatorije. U njima dugo posmatram noćno nebo, ispunjeno sazvežđima koja nikad neće ugledati ljudsko oko…
Koračam hodnicima vremena i čini se da moja putovanja nemaju kraja. Početak vremena, stvaranje, demijurg, odsutni bog; pobunjeni titani, anđeli, bogovi i demoni; sve se to nazire iza vela koga podižem sa privida koga nazivamo stvarnošću.
***
Posle nekog vremena, počeo sam da se posvećujem veoma čudnim eksperimentima. „Isti zakoni važe na nebu kao i na zemlji“, kaže Hermes Trismegistus. Izvesna poglavlja, ili pevanja ove knjige, mogu se čitati ne samo kao izveštaji s putovanja, priče o neznanom ili himne bogovima, već i kao alhemijski traktati, priručnici iz magije, rasprave o strukturi materije, seobi duša ili kvantnoj mehanici. Knjiga je brava kojoj odgovaraju mnogi ključevi. Moj rad je nalik na rad čarobnjaka. Moje moći bezmerno rastu. Okružen sam retortama, čudesnim posudama, bakarnim kuglama iz kojih sevaju veštačke munje…
Moje moći su nalik moćima demijurga, nekoga ko stvara iz ništavila, iz praha, i utvarama udahnjuje život. Mogao bih da sačinim Golema, čoveka od gline, i udahnem mu dušu. Gledam svoje snove kako se ovaploćuju, bića, ljude, sačinjene od kamena ili zemlje, kako se pomeraju, ispočetka nespretno poput lutana. Potom od svega dižem ruke, kao dete koje u besu razara dvorac podignut u pesku. To je samo igra, dečja igra. Ja želim mnogo više od toga.
***
Znam da već odavno nisam sam. Ko je senka koja ne prestaje da me prati, koju upravo nazirem u mračnom uglu sobe – ali nikad tako jasno kao u ovom trenutku? U onom što sad netremice gledam, širom otvorenih očiju, skoro da prepoznajem crte lica. Senka koja iz dana u dan raste, dok ja ne prestajem da slabim, senka koja nastavlja da korača za mnom u mračnim ulicama, u sumrak i u zoru, pustim predelima, kroz šumu i ravnicu, i bezvodnim pustinjama, nepoznatim gradovima, lučkim svratištima, kroz prazan kosmički prostor?
S užasom odvraćam pogled: ono što sad vidim je, nema sumnje, moje sopstveno lice. Lice čudnovato promenjeno, izobličeno gotovo do neprepoznatljivosti, lice koje nije ni staro ni mlado, ni dobro ni zlo, nego neko drugo „ja“, koje se rađa iz pepela onog starog, umirućeg – neko koga uzalud oslovljavam ili dozivam, jer se onaj koji me je pratio, doskora neprimetan, neznano kako, sada preobrazio u nekog koga ja uzalud, samo s ogromnim naporom, nastojim da sledim…
***
Ležim na hladnom pločniku, obuzet nekom neizrecivom slabošću, dozivajući ga – dozivajući ono što sam ranije nazivao svojom senkom – i bespomoćno gledam kako stranac odmiče dalje uskom ulicom, ne osvrćući se se na moj glas… Neki jak grč potresa moje naglo oslabljeno telo i ja pomišljam kako sad konačno umirem, bedno, poput životinje, prosjaka ili bogalja… Sada je jasno da je on zauzeo moje mesto, poslednje što posedujem je ona knjiga, a knjiga je, na to pomišljam skoro kao na utehu, ključ…
Preda mnom, na nekoj vrsti postolja, stoji otvorena knjiga. Neko drugi okreće njene listove. Glas koji čujem više ne pripada meni. Tu blizu mene pojavljuju se procepi, pukotine u prostoru i vremenu, ali ja se plašim da nikad više neću moći da ih dosegnem. Ono što još mogu, jeste samo da šapućem bezubim, sasušenim usnama – to je nekakvo bezumno mrmljanje, buncanje, šapat ludaka.
***
Izvesno je da ove redove ne pišem rukom – ne svojom, već ih pišem nekom tuđom rukom, ili možda mnogim tuđim rukama. Stanje u kome se nalazim nalik je na veoma duboku meditaciju; moje telo spolja liči na telo spavača, a moje misli se prenose na neki volšeban način. Meni je podaren novi vid; ljudska bića, milioni ljudskih egzistencija sad za mene više nemaju nikakav značaj. Ljudi su samo ljušture, prazne maske ispunjene svetlošću, svetlosnom supstancom s kojom se hranim. Oni su predmet manipulacije, puke šahovske figure, pioni koje pokrećem svojom voljom. Ponekad mislim da se nalazim u nekakvoj posudi, retorti ili staklenom sarkofagu, a da je moje telo sada neki čudovišni homunkulus, uronjen u hladnu, želatinoznu materiju. Ili je to samo san koji se ponavlja, noćna mora koju sanjam stotinama godinama?
Bezbrojne ljušture ljudi, bilo bi tačnije reći: njihove senke, u mojoj su vlasti, kao što sam ja, na sličan način, u vlasti svoje sopstvene senke, mog drugog „ja“, koja mi šapuće ove reči, reči koje putem meditacije, nekakvom demonskom tehnikom, upućujem tamo gde treba da se čuju.
Iznad i ispod su veoma složene hijerarhije božanskih i demonskih bića, mirijade takvih bića. Ali u njihovom središtu je Onaj koji se nikad ne oglašava, Otac utonuo u večito ćutanje, Onaj koji nikom ne pokazuje svoje lice.
Boris Nad
KOMENTARI