BORIS NAD ZA „SRBIN INFO“
Bajke o EU fondovima su na nivou primitivnog kulta
O spoljnopolitičkim odnosima u današnjoj Evropi i da li bi Srbija trebalo da se okrene EU ili Rusiji, redakcija „Srbin info“ je razgovarala sa Borisom Nadom, književnikom i stručnjakom za geopolitiku.
Kako komentarišete poslednja dešavanja u Ukrajini?
– Janukovič očigledno nije harizmatična politička figura. Nema nikakvu ideju. On nije došao na vlast zahvaljujući nekom „proevropskom“ programu, već proruskim glasovima, na talasu nezadovoljstva „narandžastom revolucijom“, koja je stvorila korumpiranu i osiromašenu privredu, da bi potom zauzeo proevropski kurs. U tome je sličan našim vlastima.
Ali tu sličnost prestaje: Janukovič je bio dovoljno pragmatičan i inteligentan da odbije potpisivanje ponuđenog sporazuma s Evropskom unijom. Jasno je zašto: oslabljena EU nije bila u stanju da Ukrajini ponudi ništa, ili gotovo ništa. S druge strane su čvrste veze s Rusijom, kulturna, etnička, religijska bliskost i sasvim konkretni interesi. Usledio je brz odgovor Zapada, pokušaj nasilne promene vlasti ili makar destabilizacije zemlje. Za početak, Ukrajinu pokušavaju da prisile da prihvati diktat i ipak se priključi EU.
Savršeno je jasno ko danas organizuje i finansira „proevropske proteste“ u Kijevu. Izraz „proevropski demonstranti“ je, uostalom, veoma nespretan eufemizam, kojim zapadni mediji nastoje da sakriju činjenicu da su udarna pesnica „evromajdana“ najradikalniji ukrajinski šovinisti, nacional-socijalisti i antisemite iz ekstremne partije „Svoboda“. Ipak, bez obzira na momentalni ishod, Ukrajina ostaje duboko podeljena: za zapadni, pretežno unijatski deo i na ruski, pravoslavni, na ono što se već sada naziva „Novom Rusijom“. Strahoviti pritisak Zapada raspad Ukrajine čini sasvim izglednim rešenjem. I to možda ne bi bilo najgore rešenje.
Zagovornik ste evroazijskih integracija i približavanja Rusiji. Koje su prednosti evroazijskih integracija u odnosu na sadašnju proevropsku politiku u Srbiji?
– Evropska unija, već dugo, ne predstavlja privlačan model, ogotovu ne za zemlje kao što su Island, Jermenija, Ukrajina… Najpre, ona uopšte nije samostalni (geo)politički faktor, već samo filijala vašingtonske administracije. Takozvane evropske vrednosti, ako odbacite maglovitu i ispraznu retoriku ljudskih prava, uključujući i prava takozvanih seksualnih manjina, u stvari ne postoje: to je samo spisak liberalnih dogmi, proizvod jedne zaista totalitarne ideologije i nešto što se suštinski razlikuje od tradicionalnih evropskih vrednosti, od istinske Evrope.
Pogledajte o čemu govore naši i inostrani evrofanatici: o pristupu evropskim fondovima, o kreditima i donacijama, o budućem blagostanju unutar zajedničkog tržišta, koje se ovde, banalno, naziva „srećnom porodicom evropskih naroda“. Ta naivna vera ih čini sličnim pripadnicima nekih primitivnih kultova. Ali, ti fondovi su danas prazni, čak i privrede kao što su engleska ili francuska, da ne pominjemo osiromašeni jug Evrope, samo se s mukom nose s ogromnim spoljnim dugovima, koji nastavljaju da rastu i to geometrijskom progresijom. Tu je i politička kriza Unije, talas snažnog nezadovoljstva naroda širom Evrope, s kojim se upravo suočava briselska birokratija.
Ostati van takve unije, znači izbeći dalja uslovljavanja, sačuvati teritorije i pretežan deo suvereniteta, koji bi, u suprotnom, bio prepušten „zajedničkim telima“, s nejasnim kompetencijama, bez ikakvog demokratskog legitimiteta, gde se sve bitne odluke donose „iza kulisa“. Na stranu činjenica da nas tamo i ne žele. U najboljem slučaju, unutar takve EU možemo da očekujemo sudbinu jedne Rumunije, Bugarske ili Moldavije. Čak ni to se neće desiti, jer Srbija može ući u Evropsku uniju samo teritorijalno osakaćena, kao što je to predviđeno takozvanim briselskim sporazumom.
Ako ostavimo po strani dublje razloge – civilizacijsku, kulturnu, religijsku i etničku srodnost, o kojima evrofanatici ne žele da govore – jednostavna ekonomska logika nas upućuje da se okrenemo evroazijskim integracijama ili barem intenzivno sarađujemo s istočnim privredama u usponu. Dakle, da činimo upravo ono što rade vodeće članice EU, poput Nemačke. To bi predstavljalo naročito snažan podsticaj Srbiji da se, posle toliko propuštenih prilika, najzad okrene sopstvenom razvoju, umesto što njeni emisari ne prestaju da prosijače milostinju ili blagonaklonost u Briselu ili Vašingtonu. Za takav suštinski preokret naša politička elita je, nažalost, sasvim nesposobna.
Neootomanska politika sadašnje Turske predstavlja pretnju za hrišćane na Balkanu. Kako ocenjujete izjavu Erdogana da je Kosovo Turska? I odnos sadašnje Turske prema Srbiji?
– Agresivna politika neoosmanske Turske nije samo pretnja hrišćanima na Balkanu, već i većini turskih suseda, počev od Sirije. Turska je veoma aktivno upletena u tamošnji rat, kao što je tokom devedesetih otvoreno podržavala bosanske muslimane i raspirivala rat u bivšoj Jugoslaviji. Ali, turski neoosmanski projekat je pseudoimperijalni, u službi atlantizma a ne Evroazije, u službi „prekoatlantskog Levijatana“ – SAD. U tom kontekstu treba razumeti i pomenutu Erdoganovu izjavu i tursku politiku na Balkanu, pa i politiku prema Srbiji.
Odnos prema Srbiji, naravno, nije nimalo prijateljski, kako je to do nedavno verovao zvanični Beograd. Srećom, današnja Turska nema snage da ostvari svoje ambicije. Ona postaje sve usamljenija spolja, u islamskom svetu, a sve nestabilnija na unutrašnjem planu. Ipak, mnogi znakovi ukazuju da Turska danas stoji na pragu ozbiljnih i korenitih promena, a da je Erdoganova era na izmaku.
(Srbin.info, Teša Tešanović, Aleksej Dimitrijević)
Izvornik: Srbin.info
KOMENTARI