BORIS NAD ZA SRBIN.INFO:
Koren liberalnog zla u crkvenom raskolu
Redakcija SRBIN.INFO razgovarala je sa Borisom Nadom, geopolitičarem i piscem, o padu cene nafte, napadu na redakciju “Šarli Hebdo”, otkazivanju Južnog toka i drugim temama.
Cena nafte u poslednjih šest meseci pala je na najniži nivo još od ekonomske krize 2008. Ko ima korist od globalnog pada cene nafte? Ko stoji iza njega?
U pitanju je zapravo rat koga SAD svim sredstvima – zajedno sa svojim saveznicima – veoma dugo vode protiv Rusije. (Pre je to isto, stolećima, činila Britanija.) Udar na rublju i veštačko sniženje cene nafte, a u oba slučaja reč je posledicama špekulacija na svetskom tržištu, samo su njegove poslednje epizode. Sličan smisao u planovima američkih stratega ima i rat koji zasada tinja u ruševinama Ukrajine.
Savetnik predsednika Putina Sergej Glazijev govori o Četvrtom svetskom ratu, koji je usledio odmah po završetku Trećeg – Hladnog rata, vođenog protiv Sovjetskog Saveza i okončanog njegovim padom; možda bi bilo bolje govoriti samo o Svetskom ratu koji je počeo 1914, ili nešto pre toga, i bez prekida traje sve do danas.
U operaciji obaranja cena nafte na svetskom tržištu glavnu ulogu je odigrala Saudijska Arabija, koja, slično Britaniji, sada i sama trpi ogromne štete. Ali, ruska privreda je izdržala taj dvostruki udar. Ako je ova pretpostavka tačna, sniženje cene nafte neće biti dugog veka i već tokom 2015. cena nafte će opet početi da raste. Isto tako, trebalo bi očekivati i jačanje ruske rublje. Tim pre što udar na rublju uspešno amortizuje Kina.
U stvari, reč je o dubokim promenama u planetarnoj ravnoteži moći, o sukobu koji danas poprima titanske razmere. Treba imati u vidu da se paralelno s tim vodi pravi finansijski rat velikih sila, Rusije i Kine, protiv dolara, drugim rečima, protiv kontrole Zapada/SAD nad finansijskim tokovima, čiji je dolar najvažniji instrument i simbol.
Zapravo, SAD očajnički pokušavaju da očuvaju jednopolarni svet i zadrže svoj položaj neprikosnovenog svetskog hegemona, i u tome više ne biraju sredstva, shvatajući da je ulog u toj igri budućnost onoga što se donedavno nazivalo „poslednjom svetskom supersilom“.
To im, izgleda, više ne polazi za rukom. Američka moć, uprkos svemu, nastavlja da rapidno slabi. Amerika više nije jedina a ni poslednja supersila. Danas, na koncu njene vladavine, pokazuju se obrisi budućeg multipolarnog sveta.
Da li je zaista otkazan „Južni tok“? Kakve će posledice to imati za Srbiju i region?
Lično mislim da je projekat „Južni tok“ konačno otkazan, ili je barem odložen na neko veoma dugo vreme, i to očigledno zbog opstrukcije Brisela. Pošto Evropska unija nema svoju političku volju i nije nikakav zaseban politički faktor, već samo subimperijalni projekat Vašingtona, ona je ponovo uradila nešto što duboko protivureči interesima čitavog kontinenta – Evrope, Evroazije. U takvoj situaciji, razumljivo je da se Rusija odlučila za alternativni projekat, za sporazum sa Turskom, koji je nesumnjivo dugo pripreman i razvijan.
Teško je proceniti štetu koja je time naneta Srbiji. Ovde nije reč samo o neposrednim investicijama u „Južni tok“, već i o energetskoj sigurnosti zemlje. Geopolitička slika Balkana, Evrope uopšte, time se menja. Ipak, obnavljanje ruskog uticaja na Balkanu, pogotovu u trenutku kad američka moć naglo opada, predstavlja neminovnost, i ne treba sumnjati da će Kremlj naći način da nadoknadi ovaj gubitak.
Skoro ste u Novom Sadu imali promociju svoje nove knjige „Ka postistoriji“. Tu iznosite tezu da je koren američkog totalitarizma u crkvenom raskolu i reformaciji. Možete li nam reći nešto o tome?
Najpre, želeo bih da se zahvalim svima koji su prisustvovali ili učestvovali u promociji u Novom Sadu, u klubu i galeriji „Zrno“, a posebno onima koji su je organizovali: Dejanu Perišiću i Saši Adamoviću, i održali veoma nadahnuto slovo. Takođe i Nikoli Velimiroviću, koji je tim povodom napisao sjajan uvodni tekst.
Teza koju ste pomenuli je razvijana u knjizi „Povratak mita“, potom u nekoliko poglavlja „Postistorije“. Ona počiva na veoma jednostavnoj konstataciji: totalitarizam nije pobeđen 1945. a ni 1989, dakle pobedom liberalizma nad fašizmom ili komunizmom, već se totalitarizam od tog trenutka pojavljuje u svom dovršenom vidu – kao liberalni totalitarizam. Uostalom, i toliko ozloglašeni „istočni totalitarizam“ nastao je kao reakcija na zapadni, koji ima svoje duboke korene, a ne obrnuto.
Termin „postistorija“ je skovan kako bi označio tu novu realnost, u kojoj upravo živimo. U istoriji, čovek je vladao sobom, a istorijski događaji su bili posledica njegovih dela i misli. U postistoriji, čovek prestaje da bude suveren i postaje žrtva i plen tehnokratske utopije, ili naprosto produžetak velikih tehnokratskih sistema. To je realnost postmoderne: stvarnost kiborga, humanoida, transhumanizam…
Tu stvarnost danas najbolje oličavaju Sjedinjene Države ili, u manjoj meri, Evropska unija. Istorijski optimizam i kult progresa pripadaju prošlim vremenima; sada ih smenjuje grimasa užasa. Sve to nije posledica snage, već kukavičluka i slabosti modernog čoveka.
Te duboke korene totalitarizma svakako treba tražiti u zapadnoj verziji hrišćanstva. U tom smislu, crkveni raskol je jedan od najvažnijih događaja istorije. Tek od tog trenutka moguće je govoriti o Zapadu (za početak rimokatoličkom), nasuprot pravoslavnom Istoku. Upravo u rimokatolicizmu, kao „modernijem“ i „progresivnijem“, začinju se one tendencije koje će se nastaviti sa reformacijom i prosvetiteljstvom, a to su individualizam, ekonomizam i utilitarni racionalizam. S američkim liberalizmom, posebno u svojim fundamentalističkim formama, poput dispenzacionalizma, on dobija neke nove i uistinu devijantne crte.
Jedan od razloga je i taj što Amerika nije nikakva zasebna civilizacija, što ona ne poseduje sopstvenu tradiciju a ni duboku kulturnu ukorenjenost, već predstavlja samo anomaliju, devijaciju evropskog nasleđa. Tomas Molnar je o Americi u tom smislu govorio kao „dubokom i istinskom zastranjivanju“. Dragoš Kalajić je, mnogo neposrednije, govorio o „američkom zlu“. To „zlo“ se danas obrušava najpre na Evropu.
Treba podvući i da se liberalni totalitarizam širom sveta danas najzad pojavljuje kao neprijatelj svega tradicionalnog, da on nastoji da sruši ili suštinski promeni velike i stare civilizacije, izazivajući unutrašnje konflikte u njima, između navodno „modernog“, „liberalnog“, „progresivnog“ i „novog“ i, s druge strane, svega „konzervativnog“, „reakcionarnog“, „zaostalog“.
Ovaj sukob već odavno ima planetarne dimenzije. Istini za volju, mi još ne znamo kako će on završiti. Jedna od mogućnosti je svakako i država milijardi ljudi-mrava u nastupajućoj tehnokratskoj utopiji. To bi bila liberalna opcija. Međutim, nemački pisac Ernst Jinger je izneo sledeće predviđanje: XX vek će biti stoleće titana, XXI stoleće bogova.
Kako komentarišete skorašnje događaje u Francuskoj i sve ono što je usledilo posle napada na redakciju lista „Šarli ebdo“?
Sudeći po zapadnim medijima, u slučaju „Šarli ebdoa“ reč je prevashodno o borbi za slobodu medija. Ali „Šarli ebdo“ je glasilo vladajuće ideologije, i to ne samo u Francuskoj, već, manje-više, u čitavoj Evropskoj uniji. On ne dopušta različita mišljenja, sem onih koje dozvoljavaju liberalni kriterijumi. Aleksandar Prohanov sve to naziva prikladnijim terminom: „Ispostavlja se da je to sloboda skrnavljenja“. Skrnavljenja koje je možda prihvatljivo zapadnom društvu, zapadnoj kulturi, ali ne i, recimo, islamskoj, ili nekoj drugoj civilizaciji. „Pusy Riot“ su u Rusiji odigrale sličnu ulogu.
Druga dimenzija problema je multikulturno društvo. Sada se ispostavlja da je ono, u najmanju ruku, nefunkcionalno i da muslimani u Francuskoj, Britaniji, Nemačkoj, Švedskoj, itd. ne prihvataju status koje im ono nameće: građanina bez identiteta, religijskog ili etničkog, sviđalo se to nekom ili ne. Kako vidimo, Zapad za sada ne pokazuje volju za stvarnim dijalogom ne samo sa rastućom muslimanskom populacijom, već je ovde u pitanju i negatorski, ponižavajući odnos prema civilizacijama koje su suštinski različite od zapadne.
Drugim rečima, tu je reč o zapadnom odbacivanju multipolarnog, istinski pluralnog sveta, odnosno insistiranje na unipolarnom svetu i na zapadnim vrednostima – na zapadnoj hegemoniji. Ovome treba dodati i spoljnopolitičku dimenziju problema: francuski angažman unutar NATO, u Libiji, na Bliskom istoku, itd. I to je još jedan znak duboke krize modela koje nam nude EU ili SAD.
Konačno, oni koji danas govore „Je suis Charlie“ zaista izriču temeljnu formulu našeg doba. Liberali, zagovornici unipolarnog sveta, sveta zasnovanog na zapadnim vrednostima i američkoj hegemoniji, stvarno su „Šarli“. Oni čine jedinstveni front. Ali svi ostali odbijaju da to budu.
Izvronik: srbin.info
KOMENTARI