Stoleće titana, Boris Nad

STOLEĆE TITANA

„Ne razmišljajte telesno jer ćete biti plot, razmišljajte simbolički i bićete duh.“ 

Jovan, 3:3-7, interpretacija Ernsta Jingera

Mi živimo u apsolutno profanoj realnosti, u svetu koji je radikalno desakralizovan. To je danas gotovo opšte mesto. Štaviše: to je suštinsko obeležje moderne svesti. Upravo po tome se ona razlikuje od „primitivne“ ili „arhaične svesti“, mi bismo rekli od tradicionalne svesti, od poimanja sveta uslovljenog ili diktiranog tradicijom. To više nije svet nastanjen drevnim ili antičkim bogovima, nije svet hrišćanskog Logosa, i nije Kosmos – „univerzum svetog“. Sveto i profano, to su dva različita načina bivstvovanja u svetu, dve sasvim različite egzistencijalne situacije: „Za modernu svest, neki fiziološki čin; uzimanje hrane, seksualnost, itd., nije ništa više od organskog procesa…“, primećuje Mirča Elijade u svojoj knjizi „Sveto i profano“. „Ali za ’primitivnog’, takav jedan čin nikada nije bio jednostavno fiziološki; on jeste, ili može da postane ’sakrament’, pričest ili sveto.“ I takođe: „Moderni Zapad oseća izvesnu nelagodnost pred nekim oblicima manifestacije svetoga“.

Poslednju tvrdnju danas možemo proširiti: „Moderni Zapad oseća nelagodnost pred svim oblicima manifestacije svetog“. Svaka manifestacija svetog je potpuna negacija njegove profane suštine. Odgovor na to je ignorisanje, poricanje ili ironija. Drevni oblici možda nestaju pred naletom „modernog”, profanog, sekularizovanog, ali se oni vraćaju kao bumerang, makar u svom posuvraćenom, izobličenom, nakaznom vidu, kao špenglerovska „druga religioznost“ i kao parodija. Po strani od svega toga, sveto se zaista uvek vraća u profani svet, čak i kad moderno mišljenje, moderna svest nije u stanju da ga prihvati ili prepozna.

Univerzum, sagledan „profanim“ očima, racionalan, materijalan i suštinski predvidljiv, kao ukupnost „materijalnih procesa“, koji imaju svoj početak u vremenu („ex nihilo“), nije nešto samo po sebi razumljivo, nije besprekorno logična ni zaokružena slika sveta. Striktno uzev, „apsolutno profana realnost“, svet koji je u potpunosti lišen svoje sakralne dimenzije, mitskog mišljenja i njegovih dubokih intucija, zapravo i ne postoji. Desakralizacija uopšte nije proces koji može biti završen. Demitologizacija i remitologizacija ostaju međusobno uslovljeni i zavisni procesi – to se neprestano dešava i u sekularizovanom svetu, kakav je naš. Mitski sadržaji se, i u modernom dobu, u doba krajnje degradacije i sekularizacije jedne kulture, pojavljuju na unekoliko neočekivanim mestima: u prostorima potkulture na primer. Rok koncert dobija skoro religijsku dimenziju, ličnosti iz sveta politike ili estrade kultni značaj. Takozvana visoka kultura, budući da sa time ne može da izađe na kraj, nesvesna dubokih značenja, obično pribegava ironisanju, ili parodiji. Time se, u krajnjem, potvrđuje ogromna snaga dugo potiskivanih i pritajenih arhetipova. Uostalom, čak i u svojim najradikalnijim izrazima, „profana realnost“ se, na neki zagonetan način, podređuje „logici“ sakralnog, ona jeste, ili „može da postane“, deo „univerzuma svetog“, i ona ostaje deo sakralne istorije. Ernst Jinger je u korenu svih promena diktiranih principom tehnike otkrio nastupanje planetarnog Radnika, jedne nedvosmisleno mitske figure. Radnik je titan našeg doba. Naše vreme bi, u tom mitskom ključu, odgovaralo razdoblju titanomahije. Desakralizacija, a time i demitologizacija modernog doba, bila bi u tom slučaju samo prolazna etapa, znak ili posledica slabljenja starog poretka, poretka bogova ili hrišćanskog Logosa. Tome odgovara i prelazak iz patrijarhalnog u matrijarhalni poredak, ili u nešto sasvim novo. „XXI vek biće stoleće titana“, glasi Jingerovo proročanstvo, „XXII biće stoleće bogova“.

***

Jedan od nedostataka profanog pogleda je to što mu nedostaju velike vremenske podele, veliki ciklusi, koji, svaki za sebe, poseduju sopstveni kvalitet. Vreme ovde teče jednolično i pravolinijski i pruža veoma skučenu perspektivu. Podele koje se ovde prave, kao što je ona na istoriju i praistoriju, ne zadovoljavaju u potpunosti; arheologija, uostalom, poznaje bronzano i gvozdeno, ali ne i zlatno ili srebrno doba. Ideja beskrajnog rasta, stalnog progresa, pre ili posle, sučava se s nekom nepremostivom preprekom: Zemlja će na koncu iscrpsti sve svoje resurse, Sunce će početi da se hladi ili će čitav kosmos dospeti u stanje implozije, idući ka svom kraju. Ideja trenutne obnove, do koje dolazi usled kataklizme na primer, na kraju jednog, odnosno na početku novog ciklusa vremena, njemu je strana. Na nju nailazimo samo kao na „arhaični“ relikt, na primer u praznicima, kao što je običaj svetkovanja nove godine.

Sakralni koncept vremena je drugačiji. Godina se deli na četiri doba. Tome odgovara četiri doba u individualnoj egistenciji svakog ljudskog bića: detinjstvo, mladost, zrelo doba i starost. Četiri je ciklusa vremena takođe. Poslednja u nizu regresivnih ciklusa vremena je kali-yuga u induističkom predanju, odnosno gvozdeno doba u zapadnim tradicijama. (U hrišćanstvu, i u nekim drugim avramitskim religijama, to su „poslednja vremena“, vreme Antihrista, kome usleđuje „drugi dolazak“ ili „pojava Mesije“, Spasitelja.) I, isto tako, postoje četiri različite ljudske rase: zlatna, srebrna, bronzana i gvozdena. Bronzana je rasa titana i heroja, ljudi poslednje, gvozdene rase su bezvredni. 

Prostor, baš kao i vreme, u znaku je broja četiri: četiri tačke kompasa, četiri strane sveta. Svaka od njih poseduje vlastitu nevidljivu suštinu, svoj sopstveni kvalitet, koji je čini različitom u odnosu na sve druge.

***

Titanomahija, pobuna titana, predstavlja naročito snažnu sliku. To je razdoblje tehnokratije, kada se bog/bogovi povlače. Most koji povezuju Nebo i zemlju je srušen, ljudi su prepušteni sami sebi. Titani se udružuju kako bi napali nebo; to su biblijski Ispolini, hebrejski Nefilimi, „rasa Kaina i Prometeja“, kradljivca vatre. Pominju se u Knjizi postanja, kao „rasa snažnih ljudi, od davnina na glasu“, i na mnogim drugim mestima, primerice, u Platonovom „Kritiji“, kao oni koji su, „prepuni nečasne pohlepe i snage“, „uništili ono što je bilo najuzvišenije“. Upravo oni su, kako svedoči starogermanska Voluspa, povukli u propast i poslednje ljude zlatne rase, a time otpočinje „Sumrak bogova“ ili „kraj sveta“, kraj jednog ciklusa vremena i početak novog.

Prometejski mit u modernom dobu dobija novi smisao, različit od onog originalnog. U originalnom smislu mita, Prometej nije oslobodilac ljudskog roda već onaj koji između olimpskog (uranskog, nebeskog) i ljudskog (dakle: htonskog, zemaljskog) bira puko ljudsko, zatvarajući samom sebi put transcendiranja ljudskog ka božanskom: „Umesto olimpskog principa `jeste` bića, on traži `novo`, prevrtljiv, prepreden, lukav i podao; on hoće da prevari Olimp. No, njegova prevara izaziva smeh Olimpa, donosi bedu ljudskom rodu, a njegovo mesto zauzima glupi brat, Epimetej“ (D. Kalajić: „Mapa (anti)utopija“). Posledica tog prekršaja poretka je kazna kojom ga kažnjava sam Zevs: Prometej je okovan na Kavkazu, doveka će ga proždirati orao, simbol božanske i kraljevske slave.

Titani su, doduše, oslobodili vatru (za ljude), ali je ona zemlju pretvorila u pustinju. Oganj sunčanih kola zlosrećnog Faetona zapretio je da će zapaliti svet, probudio je bića zemlje i na koncu, prema slovu mita,  otvorio vrata Hada. „To je“, kako zaključuje Julijus Evola, „slika Zemlje posle titanske pobune, prepuštene samoj sebi (...) To je početak mračnog ili gvozdenog doba, posle onog bronzanog“. Pobediće ih heroji (ljudi iste, bronzane rase kao i titani, „samo bolji od njih“).

***

Promene koje pogađaju čovečanstvo s početkom modernog doba su dramatične i ne mogu se porediti ni sa čim što poznajemo u ljudskoj istoriji; one nemaju svoju analogije u istoriji, ali ih možemo pronaći u mitu. Uspon tehnike, mada bi bilo tačnije govoriti o ovladavanju tehnike, tehničkog principa nad čovekom, u tesnoj je vezi s desakralizacijom sveta. Rene Genon je govorio o „režimu kvantiteta“ kao znaku vremena: kvalitet, neko posebno svojstvo, više nema značaj, na njegovo mesto stupa kvantitet, količina, masa, ono što je podložno merenju i računanju.

Mitske sile, međutim, nije moguće prognati. Sveto uvek ostaje prisutno i ne podleže egzorcizmu, i u naizgled profanoj realnosti, samo ga je potrebno prepoznati. Stari bogovi padaju, da bi na njihovo mesto stupili novi, a sa njima gore i stari hramovi.

Jinger Radnik se nalazi u samom srcu ovih promena. Ne postoji nijedna oblast koja je od njih izuzeta. I ako izgledaju nasumično, one ipak imaju svoju preciznu unutrašnju dinamiku. Autor nam pruža i njihov precizni „klinički opis“. Radnik stoji u nepokretnom središtu oluje, nihilizma XX veka, ali njemu zasad nedostaje „kultna supstanca“. Ostaje otvoreno pitanje da li će Radnik najzad otkriti svoj tajanstveni oslonac, svoj transcendentalni aspekt, i spontano doseći sakralnost, kao heroj, kao „Treći heroj“ („Treći imperijalni heroj“ prema Ernstu Nikišu).

Titani nisu bogovi, nisu ljudi-bogovi, i nisu duhovna bića – oni su plot i Sinovi Zemlje. To treba razumeti u pravom smislu: oni su emanacija elementarne, mračne, telurske pra-snage. Titani – brutalna snaga, masa, kvantifikacija, broj. „Titani“, kaže Ernst Jinger, „žive i deluju u vremenu. Njihova se moć potvrđuje u Večnom vraćanju. Ta večnost nije kraj vremena ni vremenâ, nego njihovo beskonačno rastezanje. Jedan rez, i njihov je kraj dosegnut. Titanima nisu potrebne molitve; njima se služi radom. Njih veoma poštuju iako im se ime krije iza delovanja. Tako se više danas ne kaže: `Uranos`, već `uranijum`. Ni plutonijum, iako ima moć na zemlji, ne pripada na Olimp.“ 

Bogovi nisu u vremenu, nego su van vremena. Njima se obraća molitvom, ritualom, žrtvom. Priziva ih se ili slavi, uživa se u njihovoj naklonosti ili katkad trpi njihov gnev, pred njima se stoji kao pred sebi ravnim ili se pred njima pada ničice, ali oni uvek ostaju na pouzdanoj distanci – ne od ljudi, nego od onog što Niče naziva samo „ljudskim, odviše ljudskim“.

Bogovi – lepet krila, lak, bezbrižan let. Titani – huka mašina, sev interkontinentalnih raketa na noćnom nebu. Industrija. Moć. Sila, snaga, pokret u vremenu, nasuprot jednom zamahu krila, jednom dahu večnosti, jednom pokretu u večnosti. „Narodi sanjaju Titane. Njihova ogromna snaga nije ništa u poređenju sa svetlim letom usamljenih bogova“ (A. Dugin).

Boris Nad