LJUBAV NESTVARNIH (Pogovor za
zbirku „Dubina“ Tanje Ristić)
Kad ste mi
Pokazali sva zverstva
Ispričali najgore Patnje
Kad ste mi
Podrum uma stavili na dlan
saznadoh tad za granicu zla
Tanja Ristić
Naš prvi susret s
poezijom Tanje Ristić bio je površan i gotovo slučajan. Bila je to jedna kratka
pesma iz zbirke „Dubina“, tada još u nastajanju – pesma bez naslova, ona koja
se završava stihom „samo malo pažnje molim“.
Susret je bio
ovlašan ali uzbudljiv, i obećavao je nastavak.
Do njega je
zaista i došlo, doduše pod unekoliko neočekivanim okolnostima, i otprilike pola
decenije kasnije. Ovog puta, bila je to gotovo dovršena zbirka poezije, u kojoj
su sve pesme bile precizno datovane – okolnost koja je ukazivala na to da je
reč o intimnoj ispovesti, svojevrsnoj poetskoj hronici.
Prvi utisak koji
je pružala knjiga bio je dubok ali su pesme zahtevale ponovno i pažljivo
čitanje. Jedan od razloga je silina ili sažetost njenog izraza. Hronika se
proteže na dvadesetak godina (prve pesme su bile zapisane 1991, poslednja u
knjizi nosi datum iz 2011). Zbirka koju sada čini ukupno 39 pesama ima mračnu i oporu, gorku
lepotu.
Pesme koje se
nalaze pred čitaocem duboko su proživljene i lične i, kao što je već rečeno,
čine svojevrsni pesnički dnevnik – možemo da kažemo „hroniku ličnih pobeda i
poraza (u kojoj su uspesi po pravilu privremeni i relativni, a porazi uglavnom
konačni). To nije uobičajeno u obilju „tekuće poetske produkcije“, koja
isključuje bilo kakve lične doživljaje, pogotovu ispovesti, kada poeziju „pišu
svi“ ili barem mnogi, a da je malo ko, s razlogom, uopšte čita.
Ljubav je jedna
od velikih tema poezije Tanje Ristić. Štaviše, u njenim pesmama ljubav dobija
gotovo sakralnu dimenziju; to je kratkotrajan, a neretko i tragičan susret u
„prostoru Uzvišenog“, „kosmičke tišine“, u „hramu“. Otuda sam ljubavni čin ima
upravo sakralni značaj i smisao, na primer u pesmi „Sad“, ili u uvodnoj, takođe
bez naslova, gde je reč o „skidanju kože tela / oslobađanju / od okova
materije“. U najboljem slučaju, ona je kadra da se preobrazi u „ljubav
nestvarnih“ i da nam pokloni „večnost ovde“; ne znamo da li je u pitanju viša
realnost ili puka opsena. Ali, u suprotnom, to je samo „prljava zabava“, na
kojoj zvanicama „veliki stomaci podrhtavaju za zgodnom starletom“. Drugim
rečima, bolan nesporazum.
Tanja Ristić
rođena je 7. februara 1966. u Bileći, da bi se zatim preselila u Pančevo, gde
živi i danas. Prema sopstvenom priznanju, počela je da piše pesme „iz potrebe
da kaže nekom nešto“. A „pošto niko nije imao ni sluha ni vremena, a niti
nerava da je sasluša“, stavila je to na papir.
Iznenađuje
činjenica da ja Tanja Ristić prve pesme objavila tek u septembru 2011. (na
art-blogu „Hiperboreja“ Radomira Mitrića iz Banjaluke). Uslediće objavljivanje
nekolicine pesama u časopisima, između ostalog u niškoj „Gradini“. Pojava
celovitog teksta zbirke „Dubina“ – koja je pripremljena za niški časopis „Unus
mundus“ označiće, u stvari, prvo celovitije predstavljanje poezije Tanje Ristić
čitalačkoj publici.
Književna
poređenja se nameću sama od sebe. Ali, pre nego o uticajima, čije istraživanje,
prema našem ubeđenju, čini jednu od slepih ulica kritike XIX i XX veka, trebalo
bi govoriti o srodnostima ili zračenjima.
Njen pesnički
rekvizitorij, bar na prvi pogled, izgleda prepoznatljiv i već viđen: svetlost i
tama, pakao i raj, putovanja, železničke i autobuske stanice, kristal, kosti i
krv, voz ili hram (još jedan moćan i višeznačan simbol), čekanje, slike
usamljenosti, prizori napuštenosti ili ratnih pustošenja... Čitanje ovih
pesama, međutim, dovodi do iznenađujućih efekata i otkrića, jer: „napisane reči
su svuda i uvek iste / samo govornik / čini njihov pojam drukčijim“ (T.
Ristić).
Ako su poređenja
baš nužna, onda pesme Tanje Ristić, po našem mišljenju, pokazuju izvesnu
srodnost sa tamnom poezijom Ijana Kertisa, pesnika, tekstopisca i pevača
sastava Joy Division, sa kojim deli donekle sličnu atmosferu i još jednu retku
osobinu: u obilju pesničkih slika, one uspevaju da budu u isto vreme i eterične
i savršeno konkretne.
Zbirka „Dubina“,
kao neko bizarno putovanje u dubinu, „hodnicima duše“, vodi nas na neočekivana
i čudna mesta. Na tom putovanju kroz „podrume uma“, mrak, spoljašnji mrak je
neophodan uslov jer razotkriva onu svetlost koja sija iznutra. Ishodi tu ne
zavise samo od pesnikinje: sam čitalac treba da odluči da li je i dokle spreman
da sa njom ide.
Boris Nad
 |
| Tanja Ristić |
KOMENTARI