Napadom na Slavjansk od 2. maja i besprimernim zločinom u Odesi započeo je građanski rat u Ukrajini. Nemoguće je reći koliko će dugo on trajati i na koji način će biti okončan. Ali to znači da mirnog političkog rešenja za Ukrajinu nema i da Ukrajina, po svemu sudeći, neće biti očuvana kao država.
Odgovornost za to leži na kijevskoj hunti. Čak ne ni na njoj. Za katastrofičan razvoj događaja, koji će uskoro uslediti, više nije moguće okrivljavati jedino idiotizam pučista u Kijevu. Pravi nalogodavci „antiterorističke akcije“ hunte se, očigledno, nalaze u Vašingtonu. Poseta američkog potpredsednika Džoa Bajdena označila je stvarni početak rata u Ukrajini (bilo je to „zeleno svetlo“ za početak „antiterorističke akcije“). Kijevska hunta je postala talac Vašingtona, i ne samo što su SAD jedini stvarni pokretač rata u bivšoj Ukrajini, već tzv. antiterorističku akciju planiraju i vode američki stručnjaci. Oni koji ih sad podržavaju na bilo kom mestu u svetu, od Desnog sektora do boraca za ljudska prava, od liberala do konzervativaca ili „evropskih nacionalista“, bez obzira na političku boju, u stvari su pobornici američkog jednopolarnog sveta, otvoreni prijatelji američke hegemonije, njihov saveznik – nepomirljivi neprijatelj Evrope i Evroazije. Još i više: oni sad otvoreno podržavaju zločin.
Postojao je samo jedan način da Ukrajina bude očuvana kao država. To je bio trenutak neposredno posle povratka Krima pod ruski suverenitet, kada su regioni jugoistočne Ukrajine istakli zahtev za federalizacijom zemlje. Ta mogućnost je nepovratno propuštena s početkom „antiterorističke akcije“ kijevske hunte i prvim žrtvama koje su pale u Slavjansku, potom Odesi.
Akciji je, podsetimo se, prethodila poseta direktora CIA Džordža Brenana Kijevu. Slična je hronologija i kijevskog puča od 22. februara, o čemu, između ostalog, svedoči autentični snimak telefonskog razgovora zamenice američkog državnog sekretara Viktorije Nuland s američkim ambasadorom u Kijevu. Amerika je sve učinila da do tog rata dođe. Hunta ju je samo poslušno sledila u tome.
Jedino Americi odgovara rat u Ukrajini – po mogućnosti što dugotrajniji, što krvaviji i što svirepiji. Takav rat ne odgovara Nemačkoj, ni EU (s izuzetkom Engleske), ali njeno političko vođstvo (za sad) jednostavno nema snage da se suprotstavi SAD, već je prinuđeno da je pasivno i često s roptanjem sledi. To nastupajući rat u Ukrajini svodi na odmeravanje snaga, sukob svega dve sile – Amerike i Rusije, morskog čudovišta Levijatana i kopnene životinje, Behemota. U ukrajinskom ratu postoji i postojaće samo ta dva pola. Rusija je u ovaj sukob ušla nevoljno, ali sada, kad je on otpočeo, nesumnjivo voljom Vašingtona, ona više i nema nikakav izbor.
Po prirodi stvari, sada možemo očekivati da se Rusija sve aktivnije i neposrednije upliće u tok ovog rata, sve do otvorene vojne intervencije, koja najzad postaje samo pitanje vremena. Za to postoji čitav niz razloga, od zaštite ruskog i proruski orijentisanog stanovništa, i to od jugoistočne sve do zapadne Ukrajine, uključujući i Rusine, do motiva i interesa koje diktira geopolitika.
Rusija jednostavno ne može dopustiti prevagu ni kontrolu atlantista u Ukrajini, a pogotovu ne s leve strane Dnjepra. Nije Bžežinski prvi koji je uočio ogromni strateški značaj Ukrajine za Rusiju („Bez Ukrajine, Rusija prestaje da bude evroazijska imperija…“, piše ovaj uticajni američki strateg), ali je sasvim jasno da on danas izriče jedan od postulata američke geopolitike: okupirati Evroaziju-Rusiju, baciti je na kolena, pocepati je i kolonizovati, ne pitajući na cenu.
Američki pristup ukrajinskoj krizi sasvim je drugačiji od promišljenog i opreznog ruskog stava u ukrajinskoj krizi. Treba primetiti da SAD zapravo i nemaju nikakav plan ni pozitivan program za Ukrajinu, i da se politika Amerike u Ukrajini svodi isključivo na destabilizaciju i izazivanje haosa u prostoru koji je za Rusiju od vitalnog značaja. Kijevska hunta je samo privremeno rešenje, sredstvo pomoću koga SAD razaraju i uništavaju Ukrajinu, i ništa više od toga.
Samo se po sebi razume da je ta „vlast“ nelegitimna, da su njeni potezi kriminalni, a da je upotreba vojske, na način kako je to učinjeno u Slavjansku ili Kramatorsku, jednaka ratnom zločinu. Kijevska hunta ne raspolaže s ozbiljnom vojnom silom – operacije ukrajinske vojske pre liče na prikrivenu sabotažu, a njena „antiteroristička akcija“, posle samo nekoliko dana, suočava se s očiglednim neuspehom – ali hunta raspolaže s dovoljnim brojem fanatičnih ubica, jurišnika i terorista, poput onih iz „Desnog sektora“ ili takozvane Nacionalne garde. U Vašingtonu su svesni toga. Upravo zato, treba očekivati nove krvave provokacije, poput zločina koga su ukrajinski neonacisti počinili u Odesi.
Aktivisti „Desnog sektora“ su, u to ne treba sumnjati, bili puki izvršioci, ali stratezi i planeri ovog akcije su pristigli iz SAD i rade za američke obaveštajne službe. Kada Obama ili Eštonova govore o „monopolu (ukrajinske) države na primenu sile“, te izjave su sračunate jedino na raspirivanje rata i pravdanje zločina hunte, kako bi Ukrajina potonula u još dublje bezakonje, u bratoubilački rat, u krvavi haos.
Oni koji još govore o „demokratizaciji Ukrajine“ u najmanju ruku pokazuju da ne razumeju (geo)političku realnost. „Demokratski“ je ono što je u interesu SAD, „nedemokratski“ je ono što nije u njihovom interesu. „Monopol na upotrebu sile“ neće biti priznat legitimnoj vlasti u Kijevu (Janukoviču), ali će biti priznat nelegitimnoj, pučističkoj vlasti, čak i pod uslovom da silu primenjuju paravojne, fašističke formacije.
Svirepo ubistvo stotinu ili više civila u Odesi ili otvaranje vatre na nenaoružane meštane Andrejevke će biti ztao opravdano, ali angažovanje specijalaca „Berkuta“ kako bi se omogućio normalan život stotinama hiljada građana u ukrajinskoj prestonici je za apsolutnu osudu. Zahtevi za federalizaciju zemlje otuda mogu biti okvalifikovani kao „terorizam“ ili „separatizam“, a teror fašističkih bandi nad civilnim stanovništvom kao legitimna akcija radi „očuvanja teritorijalnog integriteta države“. U stvari, reč je o tome da „monopol na primenu državne sile“ bilo gde u svetu zadržavaju jedino i isključivo Sjedinjene Države, te da su, prema tome, i sve promene državnih granica, ne samo u Evropi, dozvoljene samo pod uslovom da iza toga stoje SAD, kao što smo već videli prilikom razbijanja Jugoslavije ili secesije Kosova.
Otuda je mirni povratak Krima pod ruski suverenitet, potvrđen referendumom, protivan međunarodnom pravu, otcepljenje Kosova, mimo referenduma i posle brutalne agresije NATO, naravno nije. To više nisu „dvostruki standardi“, to je cinizam pod tankim velom „demokratije“ i „međunarodnog prava“, tumačenog u sasvim izvrnutom ključu, onako kako to zahtevaju trenutni odnosi moći (videti izjave Ketrin Ešton ili bestidne laži koje je povodom Kosova i Krima izrekao Barak Obama).
Izbori zakazani za 25. maj u Ukrajini, savršeno je jasno, nemaju nikakav značaj ni demokratski legitimitet. Njihov jedini cilj je da daju kakav-takav legitimitet pučističkoj vlasti. I pre nego što je hunta započela građanski rat, oni su se odvijali u atmosferi strahovlade i terora, pa je tako jedan predsednički kandidat, Oleg Carjev, gotovo na smrt prebijen u centru Kijeva. Mogu li se izbori održati u uslovima ratnog stanja i terora nad civilnim stanovništvom, a njihov rezultat biti priznat kao legitiman? Imaju li izbori bilo kakvog smisla ukoliko značajan deo stanovništva odbija da prizna vlasti u Kijevu ili Ukrajinu kao sopstvenu državu? To su samo retorička pitanja.
Posle zločina koje je početkom maja počinila hunta, jedini izlaz može biti referendum, i to ne više referendum o federalizaciji zemlje, pošto je to pitanje konačno deplasirano, već o izlasku iz njenog sastava. Ukrajina kao država je prestala postoji s krvavim pučem od 22. februara. Sada je samo reč o tome da Ukrajina kao država nestane uz što manje žrtava.
Srbin.Info
Srbin.Info
KOMENTARI