 |
| Frula od kosti, Neolit |
MUZIKA I GLASOVI I
Ne znamo kako
je zvučala muzika u neolitu. Nesigurno je i kako je zaista zvučala u srednjem
veku ili u doba Rima. Sa rekonstrukcijama – kao i sa velikim istorijskim
podelama – valja postupati oprezno. Posedujemo rekonstrukcije drevnih
instrumenata, recimo neolitskih frula izrađenih od kosti, ali ne poznajemo
harmonije ni melodije koje su oživljavale sa njima. Šamanski doboš može da bude
korišćen na ovaj ili onaj način. Ritam koji se ubrzava fiziološki prouzrokuje
ubrzanje srčanog pulsa, napetost koja se oslobađa u jednom silovitom prasku –
takođe, on može da beskonačno povećava uzbuđenje, čiji se vrhunac stalno odlaže
u napetom iščekivanju, ili da iznenada dosegne frenetični nivo, koji nas
silovito povlači za sobom.
Frula, pa i
ona izrađena od životinjske kosti, ukazuje na pastoralne idile, veselu ili
nostalgičnu muziku pastira. Melodija se, međutim, gubi, kao i sazvučja koja su
uzbuđivala drevne ljude.
Isto tako,
poznajemo latinski pravopis i gramatiku, a da ne znamo kako je taj jezik zvučao
u klasično doba; izmiče nam njegov ritam i melodija, a to je istinski ključ za
bilo koji jezik. To isto možemo reći i za sanskrit i vedske himne – nama
nepoznatu muziku pratio je dim u trenutku kada se nad horizintom pomalja Sunce,
kada se maslo proliva na žrtvenik, ili u času kada lomaču zahvata plamen.
Zabluda je da se njihova intonacija i melodije koje ih prate s vremenom ne
menjaju. Slično se, uostalom, dešava i sa rečima, i sa njihovim značenjem, koje
se ponašaju kao senke u različito doba dana, na koje pada uvek novo svetlo.
Ipak, to
ostaju procepi na zastoru vremena, čija svetlost ne trne sve do današnjeg dana.
 |
| Lautista, Mikelanđelo Merizi da Karavađo |
Velika muzika
Svaka epoha,
kao što je poznato, ima svoju muziku i svoja sazvučja; muzika renesanse nije
isto što i muzika baroka, čak i kada su instrumenti isti. I oni, međutim, slede
epohe – uzdižu se i padaju, kao i veliki stilovi svog doba. Na mesto
klavičembala stupa klavir, lutnju smenjuje gitara, koja će ostati drugorazredan
instrument sve do poznog XX veka, da bi svoj zenit dosegla tek sa pojavom
električne gitare. Gitarski rif druge polovine XX veka označava opadanje baš u
smislu izražajnosti; dobitak se krije u snazi, koja može da se poredi s udarom
električne struje.
Muzika o kojoj
je ovde reč – čiji su autori poznati, gde izvođenje postaje vrednost sama po
sebi i koja postaje nalik na potragu za
sazvučjima, za svetovima koji su nam zauvek zatvoreni – u tesnoj je veri sa
padom vere i velikih teoloških sistema. To je izmak srednjeg veka, u kome se
autorstvo jedva beležilo ili nije uopšte, i početak renesanse, novog doba, kada
sam koncept potrage, samoostvarenja, dobija novo značenje, različito od onog
koje je važilo za srednjevekovnog viteza na primer.
Velike muzike
imaju svoje doba i, isto tako, svoj prostor. Jedan muzički genije ne dolazi
pojedinačno, sledi ga jato sličnih ili različitih od njega. Italijanski genije
se ovaplotio u Rosiniju, ali pre u Vivaldiju ili Albinoniju, nemački možda u
Bahu, kome su prethodili, ili su mu sledili, Mocart, Betoven i Vagner, dok mu
je Karl Orf dao završni akord sa svojom „Carminom buranom“. Više nego himnu
životne radosti, u njoj prepoznajemo danse
macabre, pozni odjek Mocartovog „Rekvijema“, koji je izgubio svoju
onostranu dimenziju i dobio na životnoj snazi.
Veličanstven odgovor
na to dolazi iz Rusije. Nešto slično se desilo i u književnosti, kao i u operi
i baletu. Najpre, „velika petorka“, gde Čajkovski zauzima ono mesto koje je
Puškin imao u književnom svetu, velike i protivurečne, pa ipak skladne
romantične figure, nalik lordu Bajronu, koja je, možda, u nekim aspektima jače
naglašena. To je, uostalom, trajno obeležje ruske duše. Slično kao i u
književnosti, odjek toga se nastavlja i posle revolucije, do duboko u XX vek,
sa Šolohovim i njegovom kozačkom epopejom, u muzici sa Prokofjevim, koji nam je
u nasleđe, između ostalog, ostavio svog „Romea i Juliju“.
Svaka
država-nacija danas ima svoje filharmonije, državne simfonijske orkestre, pa i
svoje kompozitore; malo njih, ili nijedan, mogu se porediti sa klasičnim dobom
muzike. Muzika je tada izbijala kao izvor ili magma iz Zemljine kore u
određenim predelima, doduše, kroz različite, pa i neuporedive figure, čije se
individualnosti, hteli mi to ili ne, postepeno stapaju s muzikom.
To je i slučaj
sa Mocartom, Vivaldijem, Bahom, Vagnerom, Čajkovskim, Prokofjevim i mnogim
drugim. Fizionomije postaju maske, u kojim se individualne crte s vremenom
rastvaraju i gube. Za njima ostaju enigmatska dela, kao što su „Umetnost fuge“,
već pomenuti „Rekvijem“, „Labuđe jezero“ ili „1812“. Čajkovskog. Prava ličnost
autora s vremenom bledi, istraživanje njenih osobenosti ili biografskih
okolnosti ostaje jedna od slepih ulica kritike XIX, pa i XX veka.
Neko veliko
muzičko delo prošlih vekova teško možemo shvatiti kao lično, premda ono nije
lišeno individualnosti. Individualna obeležja stapaju se ovde s nečim dubljim,
dajući oblik bezvremenom.
 |
| Theatrum Mundi, Karl Orf |
Tačke preloma
Doba muzike
koja je s dobrim razlogom nazvana klasičnom se zatvorilo, najkasnije polovinom
XX veka. Zvuci od toga doba više nisu milozvučni, disharmonija se oseća kod
Prokofjeva u već pomenutom baletu „Romeo i Julija“ i, na trenutke, dospeva do
sklada. Prethodilo mu je ono što je Niče nazvao „slučajem Vagner“. Jednu od
tačaka preloma označava i atonalna muzika Kurta Vajla, koji je komponovao
songove za komade Bertolda Brehta, i čija će „Alabama song“ kasnih 60-tih, a i
kasnije, postati poznata u izvođenju The Doors.
Muzika oduvek
prati čoveka, od samih početaka, od paleolita, dakle, baš kao i osnovna
dihotomija: podela na pučku, narodnu muziku i onu koja se izvodi za odabrane.
Od sveštene muzike starija je ona koja je bila namenjena kraljevima i viteškoj
kasti. Muzička pratnja epu je oskudna, svodi se na nekoliko tonova koji epu
daju ritam; to nas seća na herojsko doba poezije, kada je muziku bilo teško
razdvojiti od reči, i kada su obe, u stvari, činile jedinstvenu celinu, kao što
je pesnik predstavljao nerazdvojnog pratioca ratnika.
Drugačije je
sa lirskim pesmama, koje je još Vuk Karadžić označio kao „ženske“ i koje se,
umesto na herojskom etosu, baziraju na osećanjima. To je muzika namenjena
okupljanjima i velikim narodnim slavljima, i otuda ne čudi što se ona s vremena
na vreme srozava na opscenost, u ekces.
Od pre nekog
vremena – kao graničnu tačku uzeli smo polovinu XX veka – dosezanje harmonije
samo po sebi postaje nemoguće; ona se mora tražiti na drugim mestima, do nje se
stiže drugačijim putevima, nepoznatim ranijim pokoljenjima.
 |
| Rukopis, Artur Rembo |
Pijani brod
Jednu od
prelomnih tačaka označava delo Artura Remboa. Nije slučajno što interesovanje
čitalaca za ovaj ekscesni slučaj kasni za samom pojavom i što koincidira s
pojavom Fridriha Ničea, čiji je pesnički, a i muzički genij i danas neshvaćen.
Otkriće skoro
celokupnog tiraža „Boravka u paklu“ u magacinu neke belgijske štamparije,
otprilike na prelomu vekova, svakako baca sasvim novo svetlo na istoriju
književnosti XIX stoleća, a možda i na književnost samu.
Promena se
najavljuje u književnosti pre nego u muzici zato što književnost obuhvata i
muziku i, po potrebi, mnoge druge umetnosti – kod Remboa se najpre menja
melodija, koja postaje bučnija i istovremeno komplikovanija nego što je to
slučaj s devetnaestovekovnom poezijom, uključujući i Poa i Bodlera, dok se
ritam ubrzava i zgušnjava. Zajedno s tim, javlja se i obilje novih slika i sasvim
nova atmosfera. To su, možda, unutrašnji pejzaži, ali oni koincidiraju s onim
što će tek uslediti. Remboove „Iluminacije“, a posebno proze kao što su
„Mostovi“ i „Gradovi“, predstavljaju pogled daleko u XX vek i vode skoro
neposredno do ostvarenja kao što su „Unknown Pleasures“, prvog albuma Joy
Division, rok sastava iz Mančestera s početka 80-tih; to je urbani,
industrijalizovani i futuristčki pejzaž, možda čak dehumanizovani pejzaž, ali
sa stanovišta XIX veka.
To je, takođe,
granična tačka.
 |
| Remboov portret sačinjen od njegovog rukopisa, Serhio Albijak |
„Pijani brod“
se najzad, posle egzotičnih mora, vraća u „mlake luke“ i sa sobom donosi svoja
volšebna otkrića i sumnjive nalaze. Uslediće mu već pomenuti „Boravak u paklu“
i „Iluminacije“, kao niz izveštaja sa putovanja po nepoznatim predelima. Sa tih
tačaka se, slučajno ili ne, vidi daleko u budućnost, posebno u njenim
čudovišnim apektima, možda zato što je njihov autor crpeo iz bezvremenog.
U značajnim
delima ukrštaju se vremensko i bezvremeno, ali za Remboa je tipično da pripada
pre XX nego XIX veku. To objašnjava uticaj koji je ovaj, u svoje doba gotovo
anonimni pesnik, ostvarivao čitavo naredno stoleće i čiji ugled ni danas ne
bledi.
(…)
Boris Nad
Prvobitno objavljeno na P.U.L.S.E.
KOMENTARI